У току поступка тужилац је своје девизно потраживање конвертовао у динаре, а тужени је такав захтев оспорио само у делу који се односи на исплату 150.000,00 динара као динарске противвредности 5.000 ДЕМ, која је доспевала за исплату 25.08.1999. године. Нижестепени судови су усвојили тужбени захтев тужиоца и обавезали туженог на исплату износа од 150.000,00 динара као динарске противвредности 5.000 ДЕМ са законском затезном каматом од 25.08.1999. године.
Међутим, основано се захтевом за заштиту законитости указује на погрешну примену материјалног права приликом одлучивања о захтеву тужиоца за исплату законске затезне камате на досуђене износе накнаде, због чега је Врховни суд Србије преиначио нижестепене одлуке у делу досуђене законске затезне камате, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца да се тужени обавеже да му на износ дела главног дуга од 150.000,00 динара исплати законску затезну камату почев од 25.08.1999. па до 8.02.2002. године.
Наиме, ако новчана обавеза сагласно или противно закону гласи на плаћање у страној валути или се исплата по закону може извршити само у динарима, суд ће дужника обавезати на исплату динарске вредности износа стране валуте по најповољнијем курсу на дан исплате по коме банке у месту плаћања откупљују ефективну страну валуту (чл. 395 ЗОО), а за време доцње до исплате повериоцу припада домицилна камата у динарској противвредности обрачунатој на исти начин. Међутим, ако је дуг конвертован у динаре према тада важећем курсу, повериоцу припада затезна камата по Закону о висини стопе затезне камате на досуђени износ дуга у динарима од дана извршене конверзије, а не од дана доспелости новчане обавезе која је гласила на страну валуту (25.08.1999. године) када је званични курс, а и онај који је важио на тржишту девиза, био знатно нижи од курса који је важио у време је.