Тежа угроженост службе представља објективни услов инкриминације из члана 209. став 1. КЗ СФРЈ, а не последицу тог дела, па према томе овај услов може постојати изван психичког односа учиниоца према делу.
А, како се виност учиниоца кривичног дела утврђује према његовом субјективном односу према радњи и последици дела, онда је погрешан закључак првостепеног суда да су оптужени поступали умишљајно у односу на овај услов.
У конкретном случају, радња кривичног дела из члана 209. став 1. КЗ СФРЈ је последична радња, која у свом законском опису обухвата и последицу за разлику од тзв. делатносних радњи које су одвојене од последице.
Овде се радња састоји у поступању противно прописима о стражарској служби, тј.
ПСОС. Последица овог дела је неодвојива од радње и састоји се у томе што је сама стражарска и војна служба угрожена због тога што не функционише на прописани начин.
Дакле, учинилац дела већ самим својим поступањем противно прописима о стражарској служби остварује и последицу-угроженост функционисања службе.
У конкретном случају, првостепени суд је на несумњив начин утврдио да су оптужени поступали противно одредбама Правила службе оружаних снага наведених у изреци пресуде, па су на тај начин остварили и последицу дела-угроженост функционисања стражарске службе.
Такође, суд је правилно утврдио да су они знали да поступају противно ПСОС-а, па поступајући на тај начин они су, дакле, били свесни свог дела и хтели његово извршење.
Из наведеног произилази да је првостепени суд правилно утврдио све чињенице које су од значаја за утврђивање облика виности којим су поступали оптужени.
Такође, правилно је утврдио и облик виности (умишљај), али га је погрешно довео у вези са објективним условом инкриминације.
Међутим, то, по налажењу овог суда, није било од утицаја на правилно и законито доношење одлуке.