Пресудом Трговинског суда у Б, у ставу И изреке одбијен је основни тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да му исплати износ од 97.145, 45 ЕУР са домицилном каматом од дана доспелости 19. 10.1995. године па до исплате. У ставу ИИ изреке одбијен је евентуални тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да му на име правно неоснованог обогаћења, стицања без основа исплати износ од 97.145, 45 ЕУР са домицилном каматом од доспелости 19. 10.1995. године до исплате.
У ставу ИИИ изреке обавезан је тужилац да туженом на име парничних трошкова исплати износ од 300.500,00 динара.
Пресудом Вишег трговинског суда у Б, жалба тужиоца одбијена је и потврђена напред наведена пресуда Трговинског суда у Б. Истом одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Према утврђеном чињеничном стању парничне странке су се налазиле у пословном односу и међу њима је постојала редовна пословна сарадња, по основу испоруке фарамацеутских производа од стране тужиоца туженом. Према фактури тужиоца број 219/92 од 21. 1.1992. године тужилац је туженом испоручио 400 кг. норфлохацина и то за износ од 190.000 ДЕМ, с тим што у фактури није одређен рок плаћања. Тужени наведени износ није платио тужиоцу.
Полазећи од наведених чињеница, нижестепени судови су закључили да је плаћање по фактури од 20. 1.1992. године доспело 31. 12.1992. године, па како је тужба првостепеном суду поднета 18. 12.1998. године, тужбени захтев су одбили, а са образложењем да је потраживање тужиоца у смислу члана 374. Закона о облигационим односима застарело. За свој правни став да је плаћање по наведеној фактури доспело 31. 12.1992. године, нижестепени судови нису дали никакве разлоге, те се у ревизији основано указује да је тиме учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 354. ст. 2. тач. 14. Закона о парничном поступку.
Ревизијом се основано указује да су нижестепене пресуде засноване на погрешној примени материјалног права, због чега ни чињенично стање није у потпуности утврђено.
Према одредби члана 324. ст. 1. Закона о облигационим односима, дужник долази у доцњу када не испуни обавезу у року одређеном за испуњење. Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу када га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмени, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе. У фактури тужиоца од 20. 1.1992. године није одређен рок за испуњење, те је суд био дужан да утврди чињеницу када је тужилац позвао туженог да испуни обавезу по предметној фактури. Осим дописа - опомене за плаћање П. м. с. од 12. 2.1998. године упућене туженом, по којој тужени тужиоцу, као једној од фирми из групације П. м. А. по спорној фактури дугује 190.00>0 ДЕМ, у списима не постоји ни један доказ када је тужилац позвао туженог да плати дуг. Чињеница, када је тужилац туженог позвао да плати дуг, је битна јер од момента када поверилац позове дужника да испуни своју уговорну обавезу дужник пада у доцњу, али истовремено почиње и да тече рок застарелости потраживања тужиоца. Без тачно утврђеног датума доспелости потраживања повериоца, не може се на ваљан начин ценити приговор застарелости потраживања истакнут од стране дужника. Утврђивање наведене чињенице наложио је другостепени суд и у свом решењу од 21.03.2001. године, те се у ревизији основано указује да је непоступањем по овом налогу суда учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 354. ст. 1. у вези са чланом 377. Закона о парничном поступку.