Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник В ећа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Друштвеног предузећа „Шипад комерц намештај - промет“, у стечају , из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Друштвеног предузећа „Шипад комерц намештај - промет“, у стечају , изјављена против решења Врховног касационог суда Прев. 183/2014 од 16. јула 2015. године , због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. Друштвено предузеће „Шипад комерц намештај - промет“, у стечају , из Београда , изјавило је Уставном суду, 9. октобра 2015. године, преко пуномоћника Владимира Добрића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Прев. 183/2014 од 16. јула 2015. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права, права на правно средство и права на имовину, утврђених одредбама члана 21, члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе сматра да није прихватљив став ревизијског суда да он није могао тражити утврђење ништавости уговора о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу (закључен између првотуженог и друготуженог), због недостатка правног интереса. Подносилац указује да је његов правни интерес оличен кроз чињеницу да је друготужени као неновчани улог код оснивања трећетуженог, унео непокретности на које подносилац полаже право. Такође, указује и да у оспореном решењу није одговорено на кључне ревизијске наводе, због чега сматра да је дошло и до повреде права на образложену судску одлуку.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене пресуде и документацију достављену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Решењем Привредног суда у Београду П. 1945/2010 од 12. марта 2012. године, у ставу првом изреке, одбачена је тужба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, у делу којим је тражио да се утврди да је ништав уговор о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу закључен између првотуженог Друштва за трговину „Беошипад“ о. д. Београд и друготуженог „Шипад-комерц“ д. д. за трговину и инжењеринг из Босне и Херцеговине и оверен пред Другим општинским судом у Београду Ов. број 20485/07 од 18. децембра 2007. године; ставом другим изреке констатовано је да је повучена тужба тужиоца у делу у којим је тражио да се утврди да је ништаво решење Агенције за привредне регистре БД 151764/2007 од 19. децембра 2007. године, којим се региструје оснивање привредног друштва „Шипад комерц - намештај“ д.о.о. из Београда; ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженима накнади парничне трошкове.

Решењем Привредног апелационог суда Пж. 2899/13 од 19. маја 2014. године, поред осталог, је у ставу друг ом изреке одбијена жалба тужиоца као неоснована и потврђено ожалбено решење Привредног суда у Београду П. 1945/10 од 12. марта 2012. године у ставовима првом и трећем изреке.

Против решења Привредног апелационог суда Пж. 2899/13 од 19. маја 2014. године тужилац је изјавио ревизију, коју је Врховни касациони суд уставном жалбом оспореним решењем Прев. 183/2014 од 16. јула 2015. године одбио као неосновану. У образложењу оспореног акта, поред осталог, је наведено да из утв рђеног чињенично г стањ а произлази: да је тужилац поднео тужбу којом је тражио да се утврди да је ништав уговор о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу закљученог између првотуженог и друготуженог ; да тужилац тужбени захтев заснива на наводима да је оснивачки акт трећетуженог ништав, јер је противан Закону о потврђивању споразума по питању сукцесије, да има недопуштени основ, те је извршено непуноважно и противзаконито располагање друштвеном имовином која је унета као оснивачки улог код трећетуженог; да су првостепени и другостепени суд спорни однос решавали применом одредби члана 69. Закона о регистрацији привредних субјеката који је важио у периоду од 31. децембра 2004. године, па до 1. фебруара 2012. године; да је наведеном одредбом регулисана могућност подношења тужбе за утврђење ништавости регистрације података о привредном субјекту, укључујући и регистрацију његовог оснивања у случају да су у регистрационој п ријави наведени нетачни подаци, да је регистрација извршена на основу лажног документа издатог у незаконитом спроведеном поступку или документа са неистинитим подацима и ако постоји други законом предвиђени разлози; да су нижестепени судови заузели став да тужилац нема правни интерес да тражи утврђење ништавости предметног уговора као оснивачког акта, јер је одредбом члана 69. Закона о регистрацији привредних субјеката предвиђена једино могућност да се захтева утврђивање ништавости регистрованих података, а не и оснивачког акта, а рокови за подношење тужбе прописани наведеном одредбом су истекли, те се не може вршити промена података регистрованих код Агенције за привредне регистре; да су нижестепени судови даље закључили да промена регистрованих података као правна п оследица, није могућа по пресуди којом се утврђује ништавост оснивачког акта, јер уговор о оснивању има статусно правно дејство, с обзиром на то да се исти уписује у регистар привредних субјеката, тако да у ситуацији кад би се утврдила ништавост уговора по основу пресуде, не би било могуће брисање уписа оснивања; да је из наведених разлога одбачена тужба тужиоца у делу којим је тражио да се утврди ништавост уговора о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу; да Врховни касациони суд налази да су нижестепени судови правилно закључили да тужилац нема правни интерес за подношење тужбе са захтевом да се утврди ништавост оснивачког акта - уговора о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу; да је предметним уговором основан трећетуж ени, чији су оснивачи првотужени са уделом од 33,3% и друготужени са уделом од 66,7%; да је на основу тог уговора Агенција за привредне регистре решењем Бд 151764/07 од 19. децембра 2007. године уписала оснивање трећетуженог као привредног субјекта у регистар привредних друштава; да п равни интерес за подношење тужбе за утврђење ништавости оснивачког акта постоји онда када је потребно да се обезбеди заштита права тужиоца која су му угрожена оснивачким актом, односно уписом у судски регистар; да у случају повреде облигацион их или стварних права, тужилац може поднети тужбу директно против лица које је оснивач, а које му је то право повредило или директно против лица које је основано, па на пример тражити наплату потраживања или тражити враћање имовине било покретне или непокретне уколико је неко од оснивача незаконито располагао имовином тужиоца и исту унео као оснивачки улог, али такво право се не може остварити утврђењем ништавости оснивачког акта; да тужилац ни у тужби, нити током поступка није јасно образложио које је то његово право повређено да би морао да се заштити на начин на који је тужбу усмерио, па су правилно нижестепени судови такву тужбу одбацили због недостатка правног интереса; да је Врховни касациони суд на основу процесних овлашћења из члана 405. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци решења.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, сваком се јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега .

Одредбама члана 69. Закона о регистрацији привредних субјеката („Службени гласник ПЦ“, бр. 55/04, 61/05 и 111/09) било је прописано: да се тужбом за утврђење може тражити да се утврди да је регистрација податка о привредном субјекту, укључујући и регистрацију његовог оснивања, ништава, ако – 1) су у регистрационој пријави наведени неистинити подаци, 2) је регистрација извршена на основу лажног документа, документа издатог у незаконито спроведеном поступку или документа са неистинитим подацима и 3) постоје други законом предвиђени разлози (став 1.); да тужбу из става 1. овог члана може поднети лице које има правни интерес да се утврди ништавост регистрације (став 2.); да се тужба подноси суду у року од 30 дана од дана када је подносилац тужбе сазнао за разлоге ништавости, али се не може поднети после истека рока од три године од дана извршене регистрације (став 3.).

Одредбама члана 188. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) било је прописано: да т ужилац може у тужби тражити да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, или истинитост, односно неистинитост неке исправе, као и да се оваква тужба може подићи када је то посебним прописима предвиђено, кад тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или кад тужилац има неки други правни интерес.

5. Анализирајући оспорено решење са становишта Уставом зајемченог права на правично суђење, наведених одредаба закона и навода уставне жалбе, Уставни суд указује да подноси лац уставне жалбе, у суштини, сматра да се став ревизијског суда да он није могао тражити утврђење ништавости уговора о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу (закључен између првотуженог и друготуженог), због недостатка правног интереса, у конкретном случају, исказује као произвољан.

Међутим, Уставни суд указује да је ревизијски суд на све наводе уставне жалбе дао јасне, прецизне и убедљиве разлоге , који су са становишта заштете права на правичн о суђење прихватљиви и за овај суд. Наиме, ревизијски суд је навео да правни интерес за подношење тужбе за утврђење ништавости оснивачког акта постоји онда када је потребно да се обезбеди заштита права тужиоца која су му угрожена оснивачким актом, односно уписом у судски регистар, те да тужилац, уколико сматра да су му оснивачким актом повређена облигациона или стварна права, може поднети тужбу директно против лица које је оснивач, а које му је то право повредило или директно против лица које је основано, па тако може тражити наплату потраживања или враћање имовине, уколико је неко од оснивача незаконито располагао имовином тужиоца и исту унео као оснивачки улог, али такво право се не може остваривати утврђивањем ништавости оснивачког акта. Недостатак правног интереса за подношење тужбе последично доводи до њеног одбацивања, сагласно одредбама члана 188. Закона о парничном поступку (видети Решење Уставног суда Уж -5196/2015 од 8. јуна 201 7. године). Овакав став је, са становишта заштите права на правично суђење, прихватљив и за Уставни суд.

Из изложеног произлази да закључивање највише судске инстанце, у конкретном случају, није било нити произвољно, нити арбитрерно, поготово при чињеници да подносилац уставне жалбе није у законом прописаном поступку оспорио решење Агенције за привредне регистре, на шта је имао право, него је чак у парници која је предмет ове уставне жалбе повукао тужбу у том делу. Стога је, Уставни суд оценио да наводи уставне жалбе не д ају довољно основа за сумњу да је оспорен о решење донет о произвољном применом меродавног права, те да је њим е повређено право подноси оца уставне жалбе , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

Што се тиче навода да ревизијско решење не испуњава стандарде образложене судске одлуке, Уставни суд најпре указује да се једна од гаранција из члана 32. став 1. Устава, која није изричито предвиђена, односи и на обавезу суда да образложи своју одлуку. Странка има право да буде упозната са ставовима на којима је суд засновао своју одлуку, и то право је праћено дужношћу суда да изнесе разлоге своје одлуке, који представљају јемство објективности суђења којом се спречавају злоупотребе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али судови морају образложити своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету: Ван дер Хурк против Холандије, одлука од 19. априла 1994. године, § 61.). Дакле, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд редовног/ванредног правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета.

Примењујући наведено на конкретан случај, а имајући у виду да је Уставни суд већ оценио да оспорено ревизијск о решење садрж и јасн о и детаљн о образложењ е, заснован о на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба закона, то се ни наводи о повреди права на образложену судску одлуку не исказују као основани са становишта означеног уставног права.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.

6. Што се тиче навода о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, коју подносилац уставне жалбе, у суштини, заснива на томе да је став ревизијског суда у супротности са праксом трговинских судова, Уставни суд указује да такав навод не одговара чињеницама, јер је и ревизијски суд изразио став да је у конкретном случају недостатак правног интереса разлог због кога је подносиочева тужба одбачена. У погледу повреде права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се подносилац само формално позива на повреду права на правно средство, а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње. Необразложено позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.

Везано за истакнуту повред у права на имовину, зајемченог одредбама члана 58. Устава, Уставни суд констатује да, како је у конкретном случају оспорено решење процесне природе, те како нису прихватљиви наводи подносиоца о томе да му је оспореним решењем повређено право на правично суђење, то не постоје ни уставноправни разлози који би били основ за тврдњу да је дошло до повреде права на имовину.

Коначно, у вези са наводном повредом начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слобода, коју у конкретном случају Уставни суд није нашао да је учињена.

На основу наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у другом делу изреке одбацио уставну жалбу, налазећи да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.

7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић