Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, мр Томислав Стојковић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж. М . из Лознице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. маја 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Ж. М . и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 8792/12 од 7. маја 2014. године, у делу у којем је одлучено о трошковима поступка, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 8792/12 од 7. маја 2014. године, у делу у којем је одлучено о трошковима поступка, и одређује да исти суд у том делу донесе нову одлуку.

3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.

Образложење

1. Ж. М . из Лознице поднео је Уставном суду, 18. јула 2014. године, преко пуномоћника Г . С, адвоката из Лознице, уставну жалбу против става другог изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 8792/12 од 7. маја 2014. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. (погрешно означен члан 51.) Устава Републике Србије.

У уставној жалби подносилац је навео да је другостепени суд самовољно и арбитрерно применио Закон о парничном поступку и Закон о судским таксама, будући да му, и поред успеха у парници, није признао трошкове на име судске таксе, уз образложење да у списима предмета нема доказа да су оне и плаћене. Такође, подносилац је навео да је и поред тога што му је првостепени суд признао трошкове за судске таксе и само је он изјавио жалбу против првостепене пресуде, другостепени суд, измењеном одлуком, није признао ове трошкове. Подносилац у уставној жалби истиче и недоследност у судској пракси по у погледу досуђивања трошкова на име судских такси, достављајући као доказ различитог поступања једну пресуду ревизијског суда. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду у наведеном делу и да утврди право подносиоцу на накнаду нематеријалне штете због повреде Уставом зајемчених права.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Пресудом Основног суда у Лозници П. 326/12 од 15. августа 2012. године, у ставу другом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те је обавезано тужено осигуравајуће друштво да тужиоцу, на име накнаде штете, исплати опредељени новчани износ, док је ставом трећим изреке пресуде тужени обавезан да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 11.135,00 динара. У погледу одлуке о трошковима поступка, у образложењу означене пресуде наведено је да су тужиоцу признати трошкови, између осталог, и на име такси на тужбу и пресуду (по 16.800,00 динара), али сразмерно успеху у парници који износи 16,72%.

Против означене првостепене пресуде тужилац је изјавио жалбу, тражећи, између осталог, да суд обавеже туженог да му накнади трошкове другостепеног поступка, укључујући и трошкове за судску таксу. Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 8792/12 од 7. маја 2014. године, у ставу првом изреке, преиначена је првостепена пресуда, тако што је усвојен цео тужбени захтев тужиоца и тужени је обавезан да тужиоцу, на име трошкова првостепеног поступка исплати износ од 33.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде. Ставом другим изреке оспорене пресуде обавезан је тужени да тужиоцу, на име трошкова другостепеног поступка, исплати износ од 12.000,00 динара.

У образложењу другостепене пресуде, између осталог, наведено је да је услед преиначења првостепене пресуде, односно успеха странака у поступку, преиначена и одлука о трошковима првостепеног поступка, при чему су тужиоцу, кога је у поступку заступао адвокат, признати трошкови на име састава тужбе, достављених поднесака и за заступање на рочиштима, у укупном износу од 33.000,00 динара, као и да су овом одлуком тужиоцу признати трошкови другостепеног поступка у износу од 12.000,00 динара, на име састава жалбе, али не и трошкови за судску таксу за изјављену жалбу, јер у списима предмета нема доказа да је она и плаћена.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано је: да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове (члан 153. став 1.); да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, а о томе који су трошкови били потребни, као и о износу трошкова, одлучује суд ценећи све околности, те ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, ови трошкови одмериће се по тој тарифи (члан 154.).

Законом о судским таксама („Службени гласник РС“, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12 и 93/14) прописано је: да таксе прописане овим законом плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, за који је овим законом утврђено плаћање таксе, да је за одлуку првостепеног суда таксу дужан да плати тужилац, да је за одлуку другостепеног суда, судску таксу дужан да плати подносилац жалбе, да су лица из ст. 1. до 5. овог члана таксени обвезници у смислу овог закона (члан 2.); да обавеза плаћања таксе настаје за поднеске (тужбе, одговоре на тужбе, жалбе и друга правна средства) - када се предају суду, односно када се изврши обрачун таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а за поднеске предате на записник - када је записник састављен, а за судске одлуке - када се објаве, а ако странка није присутна објављивању или ако одлука није јавно објављена - када се странци или њеном заступнику достави препис одлуке (члан 3. став 1. тач. 1) и 3)); да се такса плаћа најкасније у року од осам дана од дана настанка таксене обавезе, ако овим законом није другачије одређено (члан 4.); да ако странка присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу, а не плати је одмах, суд ће је упозорити да је дужна да таксу плати у року од осам дана и упозориће је на последице неплаћања таксе (члан 40.), а на судском спису ће се назначити да је извршено ово упозорење, да ће се на начин из става 1. овог члана поступити и када странка предаје непосредно суду поднесак који није таксиран или је недовољно таксиран, а на поднеску и на судском спису ће се назначити да је странка упозорена на последице неплаћања таксе у року, да ако странка не присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу, суд ће јој послати налог да плати таксу коју дугује у року од осам дана од дана доставе налога и упозориће је на последице неплаћања таксе у року, да за поднесак примљен преко поште, а за који такса није плаћена или је плаћена недовољно, суд ће подносиоцу послати опомену да плати таксу у року од осам дана од дана доставе опомене и упозориће је на последице неплаћања таксе у року, да ће се уколико странка у поступку има пуномоћника, налог, односно опомена за плаћање таксе из ст. 2, 3. и 4. овог члана доставити њеном пуномоћнику (члан 37.); да ће ако таксени обвезник не плати таксу у року одређеном у члану 37. овог закона, суд у даљем року од 15 дана о неплаћеној такси обавестити орган надлежан за послове јавних прихода на подручју на коме се налази пребивалиште, односно седиште таксеног обвезника, ради наплате таксе принудним путем, а на спису ће забележити да је наведени орган обавештен о неплаћеној такси, уз обавештење суд је дужан да приложи доказ о томе да је обвезнику достављен налог, односно опомена о плаћању таксе, по пријему обавештења у смислу ст. 1. или 2. овог члана надлежни орган ће донети решење којим ће таксеном обвезнику наложити да у року од осам дана од дана пријема решења плати дуговану таксу као и износ од 50% висине те таксе на име казнене таксе, а ако таксени обвезник у датом року не плати дуговану и казнену таксу, приступиће се принудној наплати (члан 40. ст. 1. и 3.).

5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену материјалног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног или процесног права била очигледно произвољна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Кхамидов против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у коме је тај суд констатовано да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Европски суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.

С тим у вези, Уставни суд је, најпре, констатовао да је првостепени суд признао овде подносиоцу уставне жалбе, будући да је успео (делимично) у спору, право на трошкове за судске таксе, у сразмерно исказаном износу, док је другостепени суд, иако је преиначио првостепену пресуду, те донео нову одлуку о трошковима поступка, признао право подносиоцу на одређене трошкове првостепеног поступка, али не и трошкове за судске таксе, без навођења разлога за то. У погледу накнаде трошкова другостепеног поступка, Апелациони суд у Београду је, полазећи од тога да такса на жалбу није плаћена, у том делу одбио захтев подносиоца.

Полазећи од наведеног, Уставни суд још једном указује да постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да, између осталог, аргументовано и довољно образложе своје одлуке. Такву обавезу имају и другостепени органи када својом одлуком преиначују првостепену одлуку, јер се они тада фактички ставља у положај првостепеног органа. Недостатак образложења представљало би слободно закључивање и арбитрерност у одлучивању. Стога се, према оцени Уставног суда, када постоји пропуст надлежног органа да дâ образложење, а потом и да оно буде довољно јасно и аргументовано, не може сматрати да таква одлука задовољава стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права. Имајући у виду наведено, те чињеницу да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди пропустио да дâ образложење зашто не признаје трошкове овде подносиоцу уставне жалбе за судске таксе за тужбу и одлуку, Уставни суд је оценио да такво образложење није уставноправно прихватљиво.

Са друге стране, у односу на део оспорене пресуде којим је одлучено о трошковима другостепеног поступка, Уставни суд се позива на свој раније изражен став (видети Одлуку Уж-8719/2012 од 26. фебруара 2015. године) да становиште парничног суда да не призна трошкове на име судских такси лицу које је у спору успело (бар делимично), јер у списима предмета нема доказа да су те таксе и плаћене, није уставноправно прихватљиво, те да је таква одлука парничног суда донета произвољном и арбитрерном применом права.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 8792/12 од 7. маја 2014. године, у делу у којем је одлучено о трошковима поступка, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. ств 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу у овом делу.

Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду, у делу у којем је одлучено о трошковима првостепеног и другостепеног парничног поступка, како би исти суд у поновном поступку донео нову одлуку о овим трошковима, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.

С обзиром на то да је утврдио повреду права на правично суђење из наведених разлога , те поништио оспорену пресуду, Уставни суд није разматрао остале наводе подносиоца о повреди овог права, као ни наводе о повреди права на имовину.

6. Одлучујући о истакнутом захтеву за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правично суђење довољно правично задовољење за подносиоца. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспореног акта. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио овај захтев, одлучујући као у тачки 3. изреке.

7. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.