Неодређеност предмета обавезе и ништавост уговора (Члан 47. Закона о облигационим односима) Нижестепени судови су становишта да је спорни уговор о грађењу парничних странака ништав, зато што је предмет истог неодређен и неодредив. стога је усвојен и део тужбеног захтева за повраћај уплаћеног аванса туженом у одређеном износу.
Врховни суд Србије налази да је оваква одлука заснована на погрешној примени материјалног права.
Да ли је предмет уговора одређен или одредив претходно је питање којим се условљава могућност извршења преузете уговорне обавезе.
Зато се о неодређености предмета уговора не може говорити након што је преузета уговорна обавеза у целости или у претежном делу извршена.
Јер, шта представља предмет уговора опредељено је вољом уговорних страна.
Због тога се и питање одређености предмета уговора мора ценити у складу са правом вољом парничних странака.
То конкретно значи да предмет уговорне обавезе мора бити одређен и неспоран међу уговорним странама.
Отуда се и питање одређености уговорне обавезе туженог не може ценити са аспекта формалних пропуста исказаних у изостављању података о ближем одређењу локације и броја станова у којима се уговорени радови требају извести.
Ти пропусти, и кад постоје, нису правно релевантни ако између уговорних страна нема спора шта је предмет њихових обавеза.
Тужени је током спора тврдио да је преузету обавезу по уговору о грађењу од 28.09.2000. године у целости извршио.
У прилог основаности ове тврдње позивао е на чињеницу да је у посао уведен од стране тужиоца и да је о свим изведеним радовима уредно водио грађевински дневник.
Код таквог стања ствари и чињенице да су радови који представљају уговорну обавезу туженог таксативно наведени у понуди која је саставни део спорног уговора не може се прихватити становиште нижестепених судова да је предмет обавезе туженог у спорном уговору неодређен.
Следом реченог, очито је да је побијана одлука заснована на погрешној примени одредби члана 47. ЗОО,. С тога су и одлучне чињенице за пресуђење овог спора непотпуно утврђење.
То су разлози због којих је на темељу одредбе члана 395. ст. 2. ЗПП одлучено као у изреци.
У поновном поступку отклониће сс пропусти на које је указано овим решењем.
У том циљу утврдиће се да ли је и у ком степену тужени извео уговорене радове, те да ли је такво извршење његове уговорне обавезе сагласно правој вољи парничних странака.
Шта представља праву вољу парничних странака о предмету обавезе туженог цениће се и на основу записника о увођењу туженог у посао и упоређењу грађевинског дневника о изведеним радовима са понудом којом је као саставним делом спорног уговора одређен његов предмет.
Тако ће се расправити да ли су радови опредељени понудом стварно изведени и сагласно томе одлучити о основаности тужбеног захтева.