Према чињеничном стању које је правилно, а до закључења главне расправе утврдио првостепени суд, парничне странке су биле у пословном односу по основу писмено закљученог Уговора о закупу пословних просторија бр. 27 од 18.02.1994. године, којим уговором је правни претходник тужиоца као закуподавац, туженом као закупцу издао у закуп пословне просторије ближе специфициране у првом ставу овог образложења. Наведени уговор био је закључен као уговор о закупу на одређено време при чему је рок његовог трајања продужен Анексом бр. 1360 од 27.9.1995. године, а потом и Анексом бр. 4, који се код тужиоца води под бр. 197 и који је закључен дана 17.4.2002. године, а којим је рок важења наведеног уговора продужен до 01.3.2009. године.Како је међу парничним странкама било неспорно да тужени уредно испуњава своје уговором преузете обавезе у виду плаћања закупнине као и трошкова коришћења ствари, међу које спадају трошкови телефонског рачуна, накнаде за електричну енергију, воду и других комуналија, првостепени суд је нашао да у конкретном случају нису били испуњени услови за раскид наведеног уговора о закупу пре истека рока на који је закључен, а на основу просте изјаве закуподавца у смислу одредбе чл. 124. Закона о облигационим односима.Како су парничне странке биле у пословном односу по основу Уговора о закупу који је био закључен у посебној писменој форми, то између њих важи само оно што је у тој форми изражено, а сходно одредби чл. 71. ст. 1. Закона о облигационим односима. Међу њима би могле бити пуноважне и неке усмене погодбе, којих нема у писаном тексту уговора, само уколико се истима смањују или олакшавају обавезе једне или обадве стране, а како је то прописано у ставу 3. горе наведеног члана. Како тужилац тврди да је закључењем Анекса бр. 4, Основни уговор о закупу измењен на тај начин што су за туженог установљене и одређене обавезе да изведе радове на уређењу прилаза те на сређивању фасаде и замени столарије на пословном простору који користи, ближе побројане у одлуци Управног одбора тужиоца бр. 134/1, то је очигледно да ова врста обавеза не спада у одредбе уговора којима би се некој од уговорних страна могла олакшати односно смањити већ постојећа обавеза. Напротив, овим одредбама би се обавезе туженог повећале односно отежале, ради чега је за заснивање наведених обавеза била потребна иста форма каква је и форма у којој је уговор закључен. Тужилац међутим, све до закључења главне расправе пред првостепеним судом, а то не чини ни у жалби, није доказао да су парничне странке закључиле нови уговор о закупу или пак тако измениле постојећи уговор где би право туженог да закупљени пословни простор користи до 2009. године било условљено његовом обавезом да изврши одређене радове на истом. Из наведеног произлази да тужилац није доказао да је Анекс бр. 4 уз Основни уговор о закупу био закључен под условом а у смислу одредбе чл. 74. Закона о облигационим односима. Из наведеног даље следи да права туженог из Анекса бр. 4 нису престала услед ненаступања уговореног услова.Дакле, како из свега наведеног произлази да се парничне странке налазе у пословном односу по основу Уговора о закупу закљученог на одређено време, како наведени уговор није престао сходно чл. 595. Закона о облигационим односима, а нису постојали услови ни за његов престанак по основу отказа из чл. 597. ст. 1. истог Закона, то произлази да је првостепени суд у свему правилно одлучио када је одбио тужиочев захтев да се тужени исели из наведеног пословног простора. Наиме, тужени се у наведеном пословном простору налази по основу пуноважног уговора о закупу који производи своје правно дејство, дакле по том правном основу, а тужилац нема ваљани правни основ да захтева да се тужени из истих исели пре истека рока на који је уговор закључен.Неосновани су жалбени наводи који указују на погрешну примену материјалног права односно да су у конкретном случају били испуњени услови за раскид наведеног уговора простом изјавом а у смислу одредбе чл. 124. Закона о облигационим односима. Како тужилац није доказао да је између парничних странака уопште уговорена на страни туженог обавеза да изведе неке радове на закупљеном пословном простору, то самим тим не постоје ни услови за раскид уговора о закупу због тога што тужени ове наводне обавезе не извршава. Како дакле тужилац није доказао да тужени не испуњава своје уговором преузете обавезе из двострано обавезног уговора, то произлази да се у конкретном случају нису стекли услови на основу којих би тужилац могао закључени уговор раскинути простом изјавом (у смислу одредбе чл. 124. и 126. Закона о облигационим односима). Позивање жалиоца на примену чл. 125. истог Закона, у конкретном случају је потпуно правно ирелевантно, јер се не ради о уговору у којем су рокови испуњења обавеза битан елеменат уговора, те самим тим исти не може ни престати по сили закона а услед неиспуњења уговорених обавеза у року који је уговорен као битан елеменат уговора.Жалиоцу се посебно указује на то да је он као закуподавац у смислу одредбе чл. 570. Закона о облигационим односима, имао и има обавезу одржавања ствари дате у закуп. Чињеница да је током дугогодишњег трајања уговора о закупу дошло до промене својстава закупљене ствари, могла је дати за право закуподавцу да раскине закључени уговор или пак да захтева снижење закупнине, све ово сходно члановима 578. ст. 2. и 3. и чл. 579. Закона о облигационим односима. Из наведених одредаба никако не би могао произлазити обавеза туженог као закупца да поред плаћања закупнине има и обавезу инвестирања у закупљени пословни простор, а у домену који спада у одржавању ствари дате у закуп.