Поступање у овој правној ствари након пресуде од 14.03.2001. године засновано је на тврдњи туженог да пресуду није примио, и да на повратници о пријему пресуде није потпис пуномоћника туженог. Тужени је услед тога поднео најпре предлог за укидање клаузуле извршности те пресуде, а затим и предлог за повраћај у пређашње стање, као и предлог за понављање поступка.
Првостепени суд је, по овим наводима и предлозима туженог поступио у складу са законом, тако што је адекватним доказним средством - вештачењем преко вештака графолога утврдио да је на спорној повратници о пријему пресуде потпис управо пуномоћника туженог. Вештак је у том погледу био изричит, и како се ради о специфичном питању у коме суд несумњиво не располаже стручним знањем, такво изричито мишљење вештака суд је правилно прихватио. Предлог туженог за укидање клаузуле извршности и
4П
наводе да пуномоћник туженог није потписао пријем пресуде првостепени суд, дакле, није игнорисао ни одбио без разлога, већ је предузео оно што је било могуће и потребно у разумним границама утврђивања спорне чињенице. Суд није био дужан да, након таквог налаза и мишљења вештака у недоглед утврђује спорну чињеницу аутентичности потписа, кроз нова вештачења преко других вештака. Ако се у кривичном поступку, чије постојање наводи пуномоћник туженог, утврди да је вештак извршио кривично дело, тиме ће бити испуњени услови за понављање поступка, али до тада је његов налаз и мишљење одлучујући доказ за спорну чињеницу. Стога и Виши трговински суд у Београду прихвата закључак првостепеног суда да укидању клаузуле извршности првостепене пресуде одЛ4.03.2001. године није било места, а неблаговременост жалбе против пресуде је иначе очигледна ако је већ утврђен датум пријема пресуде, тако да је жалба туженог против решења од 2. 10.2002. године неоснована.
Неоснована је и жалба против решења од 6. 12.2002. године. Тим решењем су правилно одбачени предлог за повраћај у пређашње стање и предлог за понављање поступка, који, разуме се, нису неосновани, како је погрешно навео првостепени суд у изреци решења, јер свако одбацивање подразумева да се у меритум - основаност суд није ни упуштао.
Предлог за повраћај у пређашње стање је у конкретном случају очигледно неадекватно правно средство, јер се ни предлогом не тврди да су разлози (али оправдани) за пропуштање рока за жалбу на страни туженог, већ се тврди да је суд повредио поступак у погледу достављања. Предлог за повраћај у пређашње стање је увек везан за рок, који у поступку у привредним споровима износи најдуже 30 дана од дана пропуштања (чл. 500. тач. 1. у вези са чл. 118. ст. 3. ЗПП), тако да је предлог очигледно неблаговремен.
Предлог за понављање поступка јесте, у конкретном случају, адекватно правно средство, али се оно, према одредби чл. 422. ст. 1. ЗПП, не може користити из разлога неправилности достављања ако је тај разлог био без успеха изнет у ранијем поступку (чл. 422. ст. 1. ЗПП). Под ранијим поступком подразумева се парнични поступак из кога је предлог за понављање и потекао, али тим пре и поступак у коме је правилност достављања била једино питање, какав је поступак по предлогу за укидање клаузуле извршности. Како је у том поступку разлог неправилног достављања изнет без успеха, јер је вештачењем утврђена правилност достављања, онда се сходно одредби чл. 422. ст. 1. ЗПП не може по предлогу за понављање поступка још једном расправљати о истој ствари, тако да је реч о недозвољеном предлогу, из којих разлога је правилно решење првостепеног суда од 6. 12.2002. године којим су одбачени и предлог за повраћај у пређашње стање и предлог за понављање поступка.