Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, у поступку по уставној жалби привредног друштва „Б. – Б. а. с.“ а.д. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2014. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба привредног друштва „Б. – Б. а. с.“ а.д. изјављена против пресуде Управног суда У. 17411/10 од 16. септембра 201 1. године.

Образложење

1. Привредно друштво „Б. – Б. а. с.“ а.д. из Б, преко пуномоћника С. В, адвоката из Б, поднело је 12. новембра 2011. године, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 17411/10 од 16. септембра 201 1. године , због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да подносилац, као давалац услуга продаје аутобуских карата и других станичних услуга, сагласно закљученим споразумима са превозницима, врши продају карата и у току месеца два пута врши уплату прихода од продатих карата на жиро рачун корисника услуга, са укљученим порезом на додату вредност; да су превозници обрачунавали и плаћали тај порез, те да подносилац није порески обвезник на укупну накнаду која се односи на цену превоза, већ само на свој део прихода који му припада од продаје карата, у виду уговорене провизије од 9% од бруто прихода оствареног том продајом; да је сваки учесник споразума био дужан да плати порез на свој део прихода који му припада од продатих аутобуских карата – превозници на укупну накнаду која обухвата цену на име услуге превоза, у коју је укључен ПДВ, а подносилац на накнаду остварену пружањем услуге продаје карата, у виду уговорене провизије; да првостепени орган није имао у виду специфичност пословања, нити је ценио да је подносилац вршио продају карата „на основу регистрованог реда вожње и ценовника, без задуживања са продатим картама“.

По мишљењу подносиоца уставне жалбе, у конкретном случају није дошло до повреде Закона о порезу на додату вредност, „без обзира на то да ли је и подносилац уставне жалбе био дужан да на укупну накнаду обрачунава и плаћа ПДВ, користећи право на одбитак претходног пореза по фактурама превозника за које је очигледно да су издате супротно Закону о ПДВ, па као такве и не испуњавају услове за одбитак претходног пореза, сагласно члану 28. тог закона“. Ову тврдњу подносилац уставне жалбе поткрепљује тиме што се „ради о утврђеном начину пословања, који је сагласан члану 17. став 3. тачка 2) Закона о ПДВ, јер је превозницима пренета наплаћена накнада од продатих карата, која се односи на услугу превоза, са укљученим ПДВ-ом“.

Подносилац уставне жалбе, такође, истиче: да је погрешна оцена пореских органа, коју је прихватио Управни суд, да десетодневно уплаћивање средстава превозницима нема карактер пролазне ставке; да према Упутству за примену Закона о порезу на додату вредност, које је 1. децембра 2004. године донело Министарство финансија–Пореска управа, мора постојати самосталност у обављању промета добара и услуга и тај промет се мора вршити у оквиру обављања делатности која представља трајну активност у циљу остваривања прихода; да он испуњава наведене критеријуме само у односу на услугу продаје карата, за шта и остварује одређену провизију као накнаду за ту услугу, на коју правилно обрачунава и плаћа ПДВ, а нема никакву самосталност у односу на услуге превоза „које самостално, у сопственом интересу и на сопствену одговорност, обављају регистровани превозници“; да ове наводе тужбе суд није ценио, а да је другостепени орган Пореске управе истакао да наведено Упутство није подзаконски акт и да је погрешно протумачено.

У уставној жалби се, такође, указује: да је у пресуди Врховног суда Србије У. 8622/07 од 25. септембра 2009. године изнет правни став да „подносилац уставне жалбе није обвезник пореза на додату вредност на накнаду која обухвата цену на име услуге превоза“, али да се Управни суд уопште на то није осврнуо; да је неприхватљива оцена Управног суда да не постоји потреба да се посебно образлажу сви наводи тужбе, посебно имајући у виду да се ради о релевантним наводима тужбе који су истицани у раније вођеном управном спору и уважени од стране Врховног суда.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и целокупну приложену документацију, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Пресудом Врховног суда Србије У. 8622/07 од 25. септембра 2009. године уважена је тужба подносиоца уставне жалбе и поништено решење Министарства финансија којим је одбијена жалба привредног друштва „Б. – Б. а. с.“ а.д. из Б, изјављена против решења Министарства финансија – Пореска управа – Центар за велике пореске обвезнике број 47-00011/2007-ЦВПО-010 од 3. маја 2007. године. Наведеним првостепеним решењем су у ставу 1. тач. 1. до 12. диспозитива утврђене и наложене за уплату обавезе пореза на додату вредност, са припадајућом каматом за порески период од јануара до децембра 2005. године, у износима и на рачуне како је то наведено у решењу. Врховни суд Србије је у образложењу пресуде оценио д а се основано тужбом оспорава законитост решења пореских органа, налазећи да се из одредаба члана 8. ст. 4. и 5. Закона о порезу на додату вредност не може закључити да је тужилац обавезник плаћања пореза на додату вредност на укупни износ продајне вредности аутобуских карата, како то налазе порески органи. Тај суд је, такође, оценио: да аутобуска станица обавља и пружа услуге превозницима у складу са Општим условима пословања аутобуских станица, вршећи пре свега продају карата, што представља услугу коју тужилац самостално обавља, док услугу превоза обавља регистровани превозник „на основу аутобуских карата“; да сагласно одредбама Општих услова, као и Закона о уговорима о превозу у друмском саобраћају („Службени лист СРЈ“, број 26/95), тужилац приход од продатих карата уплаћује превозницима, а на овај приход превозници обрачунавају и плаћају порез на додату вредност; да се стога не може прихватити оцена пореских органа да је сагласно наведеним одредабама Закона тужилац обвезник пореза на додату вредност (даље у тексту: ПДВ) и на накнаду која обухвата цену на име услуге превоза: да из разлога наведених у образложењу првостепеног, као и оспореног решења, произлази да порески органи нису ценили специфичност услуга које тужилац врши за превознике, нити су ценили прописе који се односе на пружање станичних услуга, односно услуга превоза; да је паушална оцена пореских органа у вези са начином уплате накнаде од продатих карата коју тужилац врши превозницима, као и у вези са рачунима који су испостављени тужиоцу за ове уплате. Врховни суд је истакао да је тужилац у жалби као и у примедбама на записник о теренској контроли, указао на специфичан начин вршења услуга поводом продаје карата за превознике, позивајући се при том на Упутство туженог органа за примену ПДВ-а, али се порески органи у вези са овим наводима нису изјаснили, иако је тужилац истицао да и из овог упутства произилази да он није обвезник ПДВ-а на вредност која је утврђена првостепеним решењем.

Министарство финансија – Пореска управа – Сектор за пореско-правне послове и координацију је, поступајући у извршењу пресуде Врховног суда Србије У. 8622/07 од 25. септембра 2009. године, поново одбило као неосновану жалбу подносиоца уставне жалбе изјављену против првостепеног решења од 3. маја 2007. године. Другостепени орган је у образложењу решења број 47-02047/2009-07, донетог 10. децембра 2009. године, поред осталог, навео: да је одредбом члана 13. споразума закљученог са превозником подносилац уставне жалбе обавезан да ће вршити продају карата у своје име, а за рачун превозника; да ће 10-ог и 20-ог у месецу вршити уплату прихода од продатих карата на жиро рачун превозника; да су по основу заједничкиог организовања вршења услуга превоза и продаје карата учесници сагласни да од бруто прихода оствареног од продаје карата подносиоцу припада 9%; да је цена аутобуске карте садржавала цену превоза, накнаду за станичне услуге, накнаду за осигурање путника и ПДВ обрачунат на све наведене накнаде и да је од тако укупно наплаћене накнаде исказане на аутобуској карти подносилац обрачунавао и плаћао ПДВ само на накнаду по основу уговорене провизије.

Другостепени орган је истакао да подносилац нема обавезу издавања рачуна, сагласно одредби члана 2. Правилника о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачунима код којих се могу изоставити поједини подаци („ Службени гласник РС“, бр. 105/04, 140/04 и 67/05 ), јер се промет услуга врши физичким лицима која нису обвезници. Даље је наведено: да су одредбе члана 17. ст. 1. и 2. и става 3. тачка 2) Закона о ПДВ-у повезане са одредбама члана 8. ст. 4. и 5. истог закона и да из њих произлази да пореску основицу у конкретном случају чини укуп на продајна вредност аутобуске карте у коју није укључен ПДВ, а не само накнада коју чини уговорена провизија од 9%; да се пословни однос по закљученим споразумима са превозницима и фактичко стање подударају, те је подносилац означен као порески обвезник јер је продавао аутобуске карте у име и за рачун другог лица, а станичне услуге је пружао у своје име и за свој рачун; да одредбе предметних споразума о начину плаћања пореза нису од значаја, будући да су исти закључени у време важења Закона о порезу на промет и нису усаглашене са Законом о порезу на додату вредност, а односи који су регулисани законом не могу се на другачији начин уређивати споразумом; да упутство Пореске управе за примену Закона представља интерни, а не општи акт и да се тврдња подносиоца да из наведеног упутства произлази да није порески обвезник у смислу одредбе члана 8. став 5. Закона, заснива на погрешном тумачењу навода из упутвства и одредаба Закона; да су, с обзиром на одредбу члана 28. Закона, неосновани наводи жалбе да су превозници противно Закону испостављали рачуне подносиоцу са исказаним ПДВ, јер су превозници пружали услуге превоза у кооперантском односу са подносиоцем и као порески обвезници су били дужни да издају рачун подносиоцу, који је могао да користи право на одбитак претходног пореза од дугованог ПДВ-а, по рачунима превозника. Наводи подносиоца да се „наложени начин обрачуна намеће као дупло опорезивање у односу на основицу из које је већ плаћен дуговани ПДВ, који припада услузи превоза“, по мишљењу другостепеног органа, нису од утицаја, будући да се ПДВ, сагласно члану 1. став 2. Закона, обрачунава и плаћа у свим фазама производње и промета добара и услуга. Такође су оцењени неоснованим наводи жалбе да наплаћена накнада од продаје карата има карактер пролазне ставке, будући да је подносилац дневни пазар преносио на свој рачун, а уплату прихода превозницима није вршио свакодневно, при чему је обрачунавао ПДВ само на своју провизију.

Оспореном пресудом Управног суда У. 17411/10 од 16. септембра 201 1. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за пореско-правне послове и координацију број 47-02047/2009-07 од 10. децембра 2009. године. У образложењу оспорене пресуде најпре је констатовано да је побијано решење донето у извршењу пресуде Врховног суда Србије У. бр. 8622/07 од 25. септембра 2009. године, којом је тужба уважена и поништено решење туженог органа од 5. септембра 2007. године. Управни суд је даље навео да је, поступајући по примедбама Врховног суда Србије, тужени орган утврдио: да тужилац, као аутобуска станица, обавља и пружа услуге превозницима у складу са Општим условима пословања аутобуске станице („Службени гласник РС“, број 21/96) У образложењу пресуде је изложено чињенично стање које произлази из списа предмета, наведене су меродавне одредбе материјалног права и разлози на којима је тужени орган засновао оцену о томе да је првостепени орган правилно утврдио да је тужилац у контролисаном периоду био у обавези да на укупан износ наплаћене накнаде од продатих карата у своје име, а за рачун превозника – у коју је укључена и накнада за станичне услуге коју пружа тужилац за превоз извршен на територији Републике Србије, обрачуна и плати порез на додату вредност, те да основицу за обрачун тог пореза од стране тужиоца чини укупна продајна вредност аутобуске карте у коју није укључен ПДВ, а не само накнада коју чини уговорена провизија од 9%. Управни суд је истакао да је тужени орган, поступајући у извршењу пресуде Врховног суда Србије У. 8622/07 од 25. септембра 2009. године, правилно поступио када је одбио жалбу тужиоца, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге – које је у свему као правилне прихватио и тај суд и оцењујући све наводе тужиоца изнете у жалби, чиме је отклонио повреду правила управног поступка на које је указао у Врховни суд Србије у наведеној пресуди. Тај суд је навео да је ценио и остале наводе тужиоца изнете у жалби, који су поновљени и у тужби, али је нашао да нису од утицаја на другачије решење ове управне ствари.

Према званичним подацима Агенције за привредне регистре, подносилац уставне жалбе самостално обавља делатност под шифром 5221 у Класификацији делатности – услужне делатности у копненом саобраћају.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Законом о порезу на додату вредност („ Службени гласник РС“, бр. 84/04, 86/04 и 61/05 ), који је био на снази у време настанка предметне пореске обавезе, било је прописано: да је ПДВ порез на потрошњу који се обрачунава и плаћа на испоруку добара и пружање услуга, у свим фазама производње и промета добара и услуга, као и на увоз добара, осим ако овим законом није друкчије прописано (члан 1. став 2.); да је предмет опорезивања ПДВ испорука добара и пружање услуга које порески обвезник изврши у Републици уз накнаду, у оквиру обављања делатности (члан 3. тачка 1)) ; да се п рометом добара сматра и испорука добара по уговору на основу којег се плаћа провизија при продаји (члан 4. став 3. тачка 4)); да промет услуга чине сви послови и радње у оквиру обављања делатности који нису промет добара из члана 4. овог закона (члан 5. став 1.); да је порески обвезник лице које самостално обавља промет добара и услуга или увози добра, у оквиру обављања делатности (члан 8. став 1.); да је делатност из става 1. овог члана трајна активност произвођача, трговца или пружаоца услуга у циљу остваривања прихода (члан 8. став 2.); да је обвезник лице које врши испоруку добара, односно пружање услуга у своје име, а за рачун другог лица (члан 8. став 5.); да пореска обавеза настаје, поред осталог, даном када се изврши промет добара и услуга (члан 16. тачка 1)); да пореску основиц у код промета услуга чини износ накнаде (у новцу, стварима или услугама) коју обвезник прима или треба да прими за пружене услуге, у коју није укључен ПДВ, ако овим законом није друкчије прописано (члан 17. став 1.); да основица не садржи износе које обвезник наплаћује у име и за рачун другог, ако тај износ преноси лицу у чије име и за чији рачун је извршио наплату (члан 17. став 3. тачка 1)); да право на одбитак претходног пореза обвезник може да оствари ако поседује рачун издат од стране другог обвезника у промету о износу претходног пореза, у складу са овим законом, у којем је исказан претходни порез (ч лан 28. став 2. тач. 1) и 2)); да обвезник може да користи право на одбитак сразменог дела претходног пореза, ако прима услуге да би извршио промет добара и услуга са правом и без права на одбитак претходног пореза, (члан 30. став 1.).

Правилником о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачунима код којих се могу изоставити поједини подаци („ Службени гласник РС“, бр. 105/04, 140/04 и 67/05 ) прописано је да се о бавеза издавања рачуна из члана 42. Закона о порезу на додату вредност не односи на обвезнике ПДВ за промет добара и услуга који врше лицима која нису обвезници ПДВ (члан 2.).

Законом о превозу у друмском саобраћају („ Службени гласник РС“, бр. 46/95, 66/01, 61/05 и 91/05 ) прописано је: да аутобуска станица представља објекат у коме се врши прихват и отпремање аутобуса, пртљага и ствари, укрцавање и искрцавање путника, издавање возних карата и других превозних исправа, давање обавештења о превозу и пружање других услуга у вези са превозом (члан 2. тачка 7)); да се ј авни превоз путника и ствари обавља у складу са овим законом и општим условима превоза, које утврђује Привредна комора Србије (члан 11.); да п редузеће које управља аутобуском станицом мора вршити услуге превозницима и путницима под једнаким условима и у складу са општим условима пословања аутобуских станица, које утврђује Привредна комора Србије (члан 25. ст. 1. и 2.).

Општим условима у међумесном и међурепубличком друмском превозу путника („ Службени гласник РС, бр. 21/96, 7/2000 и 47/02) предвиђено је: да уколико превозник у складу са регистрованим редом вожње не одржи полазак са почетне станице, аутобуска станица може ангажовати другог превозника да обави превоз на терет превозника који није обавио превоз, након протека времена од 30 минута (члан 15.); да су, у колико се превоз по регистрованом реду вожње не одржи, аутобуска станица или превозник, у зависности од тога ко је извршио продају карте, дуж ни да изврш е повраћај цене карте у пуном износу (члан 17.) .

Општим условима пословања аутобуских станица („Службени гласник РС“, бр. 21/96, 50/99 и 116/03) предвиђено је: да аутобуским станицама управљају предузећа која су регистрована за пружање станичних услуга (члан 3.); да станица обезбеђује превознику услуге продаје карата, пријем и отпрему аутобуса, а може обезбедити и друге услуге (члан 4.); да станица врши продају свих врста возних карата превозника у своје име, а за рачун превозника (члан 5. став 1.); да с таница може ангажовати другог превозника ради отпреме путника на одређеној регистрованој линији, уколико превозник није у року од 30 минута од истека времена утврђеног за одређени полазак, поставио возило за отпрему путника на полазни перон, у ком случају станица има право на накнаду стварних трошкова од превозника који није благовремено одржао полазак на линији (члан 9. ст. 1. и 3.); да станица обавезно обезбеђује путницима, под једнаким условима, услуге продаје карата за регистроване линије, давање обавештења везаних за превоз и коришћење јавног санитарног чвора са текућом водом, а може обезбедити и друге услуге (члан 10.); да ако превоз не отпочне у време које је одређено редом вожње, путник може одустати од уговора и захтевати да му се врати цена карте у пуном износу (члан 13.); да је станица дужна да остварени приход од продаје карата уплати превознику на сваких седам дана у току месеца (члан 22.).

5. Подносилац уставне жалбе сматра да је, као „давалац услуга продаје аутобуских карата и других станичних услуга“, обвезник ПДВ-а само у односу на свој део прихода који му припада од продаје аутобуских карата, у виду уговорене провизије од 9% од бруто прихода оствареног том продајом, јер то произлази из споразума које је закључио са превозницима. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, порески органи нису имали у виду специфичност његовог пословања, нити су ценили чињенице да је продаја карата вршена „на основу регистрованог реда вожње и ценовника, без задуживања са продатим картама“, да је у току месеца два пута уплаћиван приход од продатих карата на жиро рачун корисника услуга, са укљученим ПДВ-ом и да су превозници обрачунавали и плаћали тај порез. Полазећи од тога да је према наведеним споразумима сваки учесник био дужан да плати порез на свој део прихода који му припада од продатих аутобуских карата, подносилац уставне жалбе закључује да он није порески обвезник у односу на укупну вредност промета оствареног продајом аутобуских карата. Уставном жалбом се, такође, указује да је Управни суд у оспореној пресуди пропустио да се изјасни о овим наводима тужбе, посебно имајући у виду да је побијано другостепено решење донето у извршењу пресуде Врховног суда Србије У. 8622/07 од 25. септембра 2009. године, у којој је „изнет правни став да подносилац уставне жалбе није обвезник ПДВ-а на накнаду која обухвата цену на име услуге превоза“.

Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, односно ако је примена закона била очигледно неправична, арбитрерна или дискриминаторска.

Уставни суд, такође, указује да се једна од гаранција означеног уставног права односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Руиз Торија против Шпаније, 9. децембар 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе, уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени. О овом питању се у више случајева изјаснио и Европски суд за људска права. У пресуди донетој у случају Ван де Хурк против Холандије, од 19. априла 1994. године, Европски суд је истакао да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора да детаљно одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме одлучује, већ само оне које оцени правно релевантним. Међутим, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда, односно управног органа.

Примењујући наведена становишта на конкретан уставносудски спор, Уставни суд је испитивао да ли су подносиоцу уставне жалбе у предметном управном поступку у коме је одлучивано о његовој пореској обавези, презентоване записником о теренској контроли утврђене одлучне чињенице уз које закон везује наступање одређених последица, да ли му је указано на меродавне одредбе закона, са тумачењем о начину и разлозима примењених одредаба на утврђено чињенично стање, те да ли су изложени јасни и одређени наводи о разлозима одбијања његове жалбе, као и тужбе у управном спору.

Уставни суд је, на основу наведених одредаба Закона о порезу на додату вредност, утврдио: да се ПДВ обрачунава и плаћа на пружање услуга у свим фазама промета услуга које порески обвезник изврши у Републици Србији уз накнаду, у оквиру обављања делатности; да је лице које самостално обавља промет услуга, у оквиру обављања делатности која представља његову трајну активност , п орески обвезник и у случају када пружа услуге у своје име, а за рачун другог лица ; да је пореска основица код промета услуга износ новчане накнаде коју је обвезник примио за пружене услуге, у коју није укључен ПДВ ; да обвезник може да оствари право на одбитак претходног пореза ако поседује рачун издат од стране другог обвезника у промету о износу претходног пореза, као и право на одбитак сразменог дела претходног пореза, ако прима услуге да би извршио промет услуга са правом и без права на одбитак претходног пореза . По оцени овог суда, из наведених одредаба Закона произлази да се прометом услуга сматра и вршење услуга по уговору на основу којег се плаћа провизија за учињене услуге, те да се из пореске основице не изузимају износи које обвезник наплаћује у своје име , а за рачун другог лица.

Уставни суд, такође, указује да је Законом о превозу у друмском саобраћају одређен правни положај аутобуске станиц е као објекта у коме се врши прихват и отпремање аутобуса, пртљага и ствари, укрцавање и искрцавање путника, издавање возних карата и других превозних исправа, давање обавештења о превозу и пружање других услуга у вези са превозом . Наведеним законом је, такође, прописано да се јавни превоз путника и ствари обавља у складу са тим законом и општим условима превоза, те да предузеће које управља аутобуском станицом врши услуге превозницима и путницима у складу са општим условима пословања аутобуских станица, према којима продају аутобуских карата станица врши у своје име, а за рачун превозника.

Анализирајући решење Министарства финансија од 10. децембра 2009. године, чија је законитост оцењивана у управном спору који је окончан оспореном пресудом, Уставни суд је нашао да наведени коначни управни акт садржи чињеничне закључке и правна становишта која у конкретном случају на правно логичан, јасан и доследан начин стављају у контекст меродавне одредбе закона, односно подзаконских аката, наведених у тачки 4. овог образложења, којима је уређена материја пореза на додату вредност или су с њом, с обзиром на околности случаја, у одређеној вези. Наиме, оцена другостепеног органа о томе да пореску основицу у конкретном случају чини укупан износ продатих аутобуских карата без ПДВ, темељи се на следећим разлозима: да подносилац уставне жалбе самостално обавља услужне делатности у копненом саобраћају, што представља његову трајну активност ; да је подносилац порески обвезник, будући да услуге продаје карата пружа у своје име, а за рачун другог лица, а станичне услуге у своје име и за свој рачун; да је цена аутобуске карте у конкретном случају садржавала цену превоза, накнаду за станичне услуге, накнаду за осигурање путника и ПДВ обрачунат на све наведене накнаде; да је споразумима закљученим са превозницима подносилац уставне жалбе обавезан да ће 10-ог и 20-ог у месецу вршити уплату прихода од продатих карата на жиро рачун превозника; да су по основу заједничког организовања вршења услуга превоза и продаје карата учесници споразума постигли сагласност да од бруто прихода оствареног од продаје карата подносиоцу припада 9%. По оцени овог суда, другостепени управни орган је, такође, одговорио на све наводе којима је подносилац у жалби оспоравао законитост пореске обавезе која му је утврђена првостепеним решењем од 3. маја 2007. године.

Уставни суд је, такође, утврдио да образложење оспорене пресуде садржи констатацију да је другостепени орган донео побијано решење, поступајући по примедбама Врховног суда Србије датим у пресуди У. 8622/07 од 25. септембра 2009. године, да је Управни суд у навео разлоге о одлучним чињеницама и меродавним одредбама материјалног права, те да је одговорио на битне наводе тужбе, а да је за остале наводе оценио да су неосновани или да су без утицаја на другачије решење управне ствари.

Уставни суд указује да развој судске праксе сам по себи не противуречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе (wелл-естаблисхед јуриспруденце), обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (Европски суд за људска права, у случају Атанасовски против “бивше југословенске Републике Македоније“ , одлука од 14. јануара 2010. године, § 38 .). С тим у вези, Уставни суд је констатовао да у конкретном случају не постоји установљена судска пракса која је морала бити измењена у поступку и на начин прописан законом, нити је о предметној обавези другог лица у истој чињеничној и правној ситуацији различито одлучено, већ је у истој управној ствари у претходно вођеном управном спору, Врховни суд заузео становиште да из одредаба чл. 4. и 5. Закона о ПДВ не произлази обавеза подносиоца уставне жалбе да плаћа ПДВ на услуге превоза, те да другостепени орган није ценио наводе подносиоца и акте на које се позвао у жалби. По оцени Уставног суда, наведене повреде правила поступка отклоњене су у поступку доношења другостепног решења од 10. децембра 2009. године, а заузето правно становиште Управног суда је у довољној мери образложено, на начин који овај суд оцењује уставноправно прихватљивим, због чега се не може прихватити тврдња подносиоца уставне жалбе да је Управни суд оспореном пресудом „елиминисао ставове Врховног суда Србије“.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Управног суда није повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13-Одлука УС), одбио уставну жалбу као неоснован у.

6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.