Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђорђа Крстића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. октобра 2010. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Ђорђа Крстића и утврђује да је у управном поступку који се води пред Одељењем за комунално – грађевинске и стамбене послове општине Вождовац у Београду под бројем 351-318/04 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, које може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.

3. Налаже се Одељењу за комунално – грађевинске и стамбене послове општине Вождовац у Београду да предузме све неопходне мере како би се поступак по предлогу подносиоца уставне жалбе за понављање поступка окончаног решењем тог органа број 351-318/04 од 4. маја 2004. године окончао у најкраћем могућем року.

Образложење

1. Ђорђе Крстић из Београда је 23. априла 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и повреде права на имовину из члана 58. Устава у поступку који се води пред Одељењем за комунално – грађевинске и стамбене послове општине Вождовац у Београду под бројем 351-318/04.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе 15. децембра 2004. године поднео првостепеном органу предлог за понављање поступка окончаног решењем тог органа број 351-318/04 од 4. маја 2004. године, али је да је предлог одбачен као изјављен од стране неовлашћеног лица; да је против наведеног закључка подносилац благовремено изјавио жалбу другостепеном органу, која је решењем тог органа број 351.1-549/2005 од 25. октобра 2005. године уважена, поништен је закључак првостепеног органа и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање; да је законски рок за поступање првостепеног органа износио 30 дана, али да тај орган није поступио по наложеном због чега је подносилац изјавио жалбу другостепеном органу 19. децембра 2005. године, те и ургенцију 23. фебруара 2006. године; да је, с обзиром на то да другостепени орган ни по поновљеном тражењу није поступио по жалби, подносилац уставне жалбе поднео 13. децембра 2007. године тужбу Окружном суду у Београду, која је уважена пресудом тог суда У. 305/07 од 13. јула 2007. године; да је другостепени орган, поступајући по пресуди Окружног суда у Београду, донео решење број 731.1-28/2007 од 13. септембра 2007. године којим је усвојена жалба подносиоца и наложено првостепеном органу да у року од 15 дана од дана пријема решења, донесе у поновном поступку одлуку по решењу другостепеног органа број 351.1-549/2005 од 25. октобра 2005. године; да је доношењем наведеног решења другостепени орган учинио битне повреде одредаба Закона о општем управном поступку, из разлога што није сам решио о захтеву подносиоца, већ је поновно наложио првостепеном органу оно што је већ било наложено решењем од 25. октобра 2005. године; да је, због претходно наведеног, подносилац устане жалбе 7. децембра 2007. године поднео тужбу надлежном суду против другостепеног решења, али да је тужба пресудом Окружног суда У. 2687/07 од 22. фебруара 2008. године одбијена као неоснована. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји његову уставну жалбу и утврди да му је поступањем управних органа и Окружног суда у Београду повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и право на имовину из члана 58. Устава, те да утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете и наложи окончање предметног поступка.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Чланом 82. став 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор првостепеног управног органа и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Подносилац уставне жалбе је 17. децембра 2004. године поднео Одељењу за комунално – грађевинске и стамбене послове општине Вождовац у Београду предлог за понављање поступка окончаног решењем тог органа број 351-318/04 од 4. маја 2004. године, али је овај предлог одбачен закључком првостепеног органа број 351-318/04 од 27. маја 2005. године, као изјављен од стране неовлашћеног лица.

Против наведеног закључка подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу, која је уважена решењем Секретаријата за имовинско – правне послове и грађевинску инспекцију града Београда, Сектор за управно – правне послове, Одељење за управно – правне послове број 351.1-549/2005 од 25. октобра 2005. године, поништен је закључак првостепеног органа и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.

Подносилац уставне жалбе је, имајући у виду да првостепени орган није донео нову одлуку у поновном поступку, поднео другостепеном органу 19. децембра 2005. године жалбу, а 23. фебруара 2006. године и ургенцију због неодлучивања другостепеног органа о поднетој жалби, а потом и тужбу Окружном суду у Београду 13. фебруара 2007. године.

Окружни суд у Београду је 21. фебруара 2007. године доставио тужбу туженом органу на одговор, те је другостепени орган обавестио суд да је о жалби тужиоца одлучено решењем број 351.1-134/2006 од 16. марта 2006. године. Окружни суд у Београду је решењем У. 305/07 од 15. априла 2007. године позвао тужиоца да се изјасни да ли је задовољан накнадно донетим решењем Секретаријата за имовинско – правне послове и грађевинску инспекцију града Београда број 351.1-134/2006 од 16. марта 2006. године, односно да ли остаје при поднетој тужби и у ком обиму, и да ли тужбу проширује и на нови акт.

Подносилац уставне жалбе је, поступајући по решењу суда, својим поднеском од 4. маја 2007. године обавестио суд да му наведено другостепено решење није достављено.

Окружни суд у Београду је донео пресуду У. 305/07 од 13. јула 2007. године којим је тужба уважена и наложено другостепеном органу да у року од 15 дана од дана пријема ове пресуде одлучи о жалби тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављеној 19. децембра 2005. године.

Секретаријат за имовинско – правне послове и грађевинску инспекцију града Београда, Сектор за управно – правне послове, Одељење за управно – правне послове је 13. септембра 2007. године донео решење 731.1-28/2007 којим је усвојена жалба подносиоца и наложено првостепеном органу да у року од 15 дана од дана пријема решења, донесе у поновном поступку одлуку по решењу другостепеног органа број 351.1-549/2005 од 25. октобра 2005. године.

Против наведеног коначног управног акта подносилац је поднео тужбу надлежном суду, о којој је и одлучено пресудом Окружног суда у Београду У. 2687/07 од 22. фебруара 2008. године, којом је тужба одбијена као неоснована. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да је другостепени орган поступио по пресуди тог суда У. 305/07 од 13. јула 2007. године и донео решење којим је жалба подносиоца усвојена и наложено првостепеном органу да донесе у поновном поступку одлуку по решењу другостепеног органа број 351.1-549/2005 од 25. октобра 2005. године, те да тужилац може у поновном поступку остваривати своја права и правне интересе.

4. Одредбама Устава на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.).

Одредбама члана 208. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01) прописано је: да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), да је орган дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок, као и да у осталим случајевима, када се поступак покреће по захтеву странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (став 1.); да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен, као и да ако жалба није допуштена, странка може непосредно покренути управни спор пред надлежним судом у складу са савезним законом којим се уређују управни спорови (став 2.).

Одредбом члана 232. став 1. истог Закона прописано је да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа; да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар.

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене узме у обзир целокупан период трајања поступка.

Анализирајући дужину трајања поступка, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак отпочео 17. децембра 2004. године, подношењем првостепеном органу управе предлога подносиоца уставне жалбе за понављање поступка окончаног решењем тог органа број 351-318/04 од 4. маја 2004. године и да поступак није окончан до дана подношења уставне жалбе.

Трајање поступка само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног року, али приликом одлучивања о томе да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право из члана 32. став 1. Устава, морају се имати у виду следеће чињенице и околности:

Подносилац уставне жалбе је 17. децембра 2004. године поднео првостепеном управном органу предлог за понављање поступка окончаног решењем тог органа, те је обавеза првостепеног органа била да утврди да ли испуњени законом прописани услови да се дозволи понављање поступка.

Првостепени управни орган је закључком број 351-318/04 од 27. маја 2005. године, одбацио предлог подносиоца за понављање поступка као изјављен од стране неовлашћеног лица, односно о предлогу за понављање поступка је одлучио у року од пет месеци од дана подношења предлога, што није било у сагласности са роковима утврђеним наведеном одредбом члана 208. став 1. Закона о општем управном поступку. Поред тога, након што је наведени закључак поништен решењем другостепеног органа број 351.1-549/2005 од 25. октобра 2005. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање, из разлога што у првостепеном поступку одлучне чињенице нису биле потпуно утврђене, као и што је диспозитив био у противречности са образложењем, донете су још две другостепене одлуке управног органа и две пресуде надлежног суда у управном спору, којима је, у основи, на исти начин одлучено и наложено првостепеном органу да поступи по примедбама из решења другостепеног органа из октобра 2005. године, а да првостепени орган није поступио по наложеном. Такође, имајући у виду да првостепени орган није поступио по наложеном из решења другостепеног органа од 25. октобра 2005. године, те да му је другостепени орган својим решењем од 13. септембра 2007. године поново наложио да поступи по решењу од 25. октобра 2005. године, другостепени орган је, сагласно члану 232. став 1. Закона о општем управном поступку, могао сам допунити поступак и отклонити недостатке из поступка који је вођен пред првостепеним органом, те сам решити предметну управну ствар. При томе, Уставни суд је имао у виду да је подносилац уставне жалбе искористио сва правна средства прописана одредбама Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима у циљу убрзања поступка. Наиме, подносилац уставне жалбе је због непоступања првостепеног органа по наложеном у решењу другостепеног органа из октобра 2005. године, поднео најпре жалбу због ћутања администрације, затим и ургенцију другостепеном органу да поступи по жалби у даљем року од седам дана, а онда и тужбу надлежном суду због неодлучивања другостепеног органа по жалби.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, из разлога што је поступак до подношења уставне жалбе трајао скоро четири године, као и да још није окончан.

Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио.

С обзиром на то да поступак поводом кога је поднета уставна жалба није окончан и да је зато подносилац уставне жалбе поставио захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права отклоне утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете и налагањем надлежном управном органу да предузме све неопходне мере како би се поступак по предлогу подносиоца уставне жалбе окончао у најкраћем могућем року.

Имајући у виду да поступак по предлогу подносиоца уставне жалбе још увек није окончан, Уставни суд сматра да је захтев подносиоца уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава преурањен, те је у односу на истицање повреде овог права уставну жалбу одбио.

6. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА