Република Србија
Апелациони суд у Новом Саду
Гж2.471/14
17. септембар 2014. године
Нови Сад

У ИМЕ НАРОДА

Апелациони суд у Новом Саду у већу судија Ђуре Тамаша, председника већа, Здравка Василића и Љиљане Цицмил, чланова већа, у парници тужиоца противтуженог Н. Л. из С., ...... ....... .., чији је пуномоћник З. В., адвокат у С., против тужене противтужиље Ј. М. из С., ...... ../.., чији је пуномоћник Д. З., адвокат у С., ради вршења родитељског права, одлучујући о жалби тужиоца противтуженог против пресуде Основног суда у Сомбору П2.812/13 од 29. маја 2014.године, у седници већа одржаној 17. септембра 2014.године, донео је

ПРЕСУДУ

Жалба тужиоца противтуженог се ОДБИЈА и пресуда Основног суда у Сомбору П2.812/13 од 29.маја 2014.године у побијаном делу (ставови 1 и 3 до 9 изреке) ПОТВРЂУЈЕ.

Образложење

Побијаном пресудом је делимично усвојен тужбени захтев и измењена висина издржавања одређена пресудом Основног суда у Сомбору П2.209/11 од 28. октобра 2011.године тако што је обавезан тужилац противтужени (надаље у пресуди: тужилац) да на име издржавања млт. Д. Л. плаћа месечно 15% од зараде умањене за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање коју остварује код свог послодавца „В. б.“ а.д. Н. С. Ф. С., почев од 01. новембра 2013.године па убудуће док за то постоје законски услови (ставови 1 и 2 изреке), док је у преосталом делу којим је тражено самостално вршење родитељског права над млт. Д. Л., рођеном ... ...... ......године од стране оца Н. Л., уз обавезу мајке Ј. М. да на име свог доприноса за издржавање плаћа 15% од зараде умањене за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање, тужбени захтев одбијен (став 3 изреке). Надаље побијаном пресудом је усвојен противтужбени захтев тужене противтужиље (надаље у пресуди: тужена) и одређено самостално вршење родитељског права од стране мајке Ј. М. у односу на млт. кћерку Д. Л. и за пребивалиште детета одређено пребивалиште мајке у С., ........ ../.. (ставови 4 и 5 изреке). Уређен је начин одржавања личних односа млт. Д. Л. са оцем Н. Л. и то: први, трећи и четврти викенд у месецу од петка од 19,00 часова до недеље до 19,30 часова, прву половину зимског и летњег распуста и то од наредног дана од распуштања и то почев од 10,00 часова па до истека половине ових распуста до 20,00 часова, наизменично верске празнике, за православни Божић од Бадње вечери 06. јануара од 18,00 часова до 07. јануара до 20,00 часова и то почев од 2015.године па убудуће, с тим што ће у 2014.години млт. Д. Л. за време Божића боравити код мајке, за Ускрс од Великог петка од 18,00 часова па до Васкрсног понедељка до 19,00 часова почев од 2015.године па убудуће, с тим што ће Ускршње празнике у 2014.години провести у очевом домаћинству и тако наизменично, за државни празник 1. и 2. маја наизменично почев од 2015.године с тим што ће овај празник у овој години провести у домаћинству оца, а следеће године у домаћинству мајке па тако убудуће наизменично, за рођендан млт. Д. Л. .......... наизменично једне године код мајке једне године код оца, и то од 10,00 часова па до 20,00 часова, за рођендан оца ....... од 10,00 часова до 20,00 часова у домаћинству оца, за рођендан мајке ..... ...... у домаћинству мајке од 10,00 часова до 20,00 часова и за рођендан малолетних сестара М. ..... ......., и Л. и М. ..... ..... од 10,00 часова до 20,00 часова, уз обавезу оца да дете преузме у домаћинству мајке, почетком термина и врати га у домаћинство мајке по истеку термина, па је у том смислу измењена пресуда Основног суда у Сомбору П2.209/11 у делу одлуке о самосталном вршењу родитељског права и одржавању личних односа млт. Д. Л. са оцем (ставови 6 и 7 изреке). Захтев тужиоца за издавање привремене мере од 3. априла 2014.године је одбијен и одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка (ставови 8 и 9 изреке).

Против одбијајућег дела одлуке о тужбеном захтеву и захтеву за издавање привремене мере тужиоца, те одлуке о противтужбеном захтеву и трошковима парничног поступка (ставови 1. и 3.-9. изреке), благовремену жалбу је изјавио тужилац из свих разлога прописаних одредбом чл. 373. ст. 1. ЗПП-а.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 386. ЗПП-а у вези чл. 202. Породичног закона и налази да жалба није основана.

У првостепеној пресуди не постоје битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 1.-3., 5., 7. и 9. ЗПП-а, на које суд пази по службеној дужности. Неосновано се жалбом тужиоца истиче да је побијана пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 12. ЗПП-а са разлога што из изреке пресуде није јасно о којем захтеву тужиоца је суд одлучивао и каква је одлука о другим захтевима, будући да је тужилац поставио примарни и два евентуална тужбена захтева. Наиме, сви захтеви странака (осим захтева тужиоца за смањење обавезе издржавања, о коме се може самостално одлучивати само у случају када је суд заједничко дете поверио другом родитељу, па тужилац доцније захтева измену висине издржавања која је одређена претходном одлуком) односе се на самостално вршење родитељског права. Како, позивом на одредбу члана 272 став 2 Породичног закона, постоји обавеза суда да (у недостатку споразума родитеља о вршењу родитељског права који је у најбољем интересу детета) одлучи о (самосталном) вршењу родитељског права (која одлука садржи одлуку о поверавању детета једном од родитеља, висини доприноса за издржавање и о начину одржавања личних односа са другим родитељем) првостепени суд је одлуком о самосталном вршењу родитељског права од стране мајке одлучио о свим захтевима парничних странака у погледу вршења родитељског права. Због тога је увек, у одлуци суда о поверавању детета једном родитељу, садржана одлука о одбијању захтева другог родитеља за самостално вршење родитељског права, независно од тога да ли је изричито истакнут (у форми тужбеног односно противтужбеног захтева) или неформално исказан (кроз жељу и намеру да се стара о детету односно самостално врши родитељско право). Са наведених разлога нема повреде закона на коју тужилац указује жалбом. Осим тога, по становишту овог суда, побијана пресуда садржи јасне и довољне разлоге да би се могла оценити њена законитост и правилност, па овај суд, с тим у вези, није прихватио ни жалбени навод тужиоца којим на исту повреду одредаба парничног поступка указује са разлога недостатка оцене доказа и посебно са разлога одбијања доказног предлога за вештачење путем К. ц. В., јер се ни из доказног предлога не може утврдити на које околности је предложено вештачење, а из налаза и стручног мишљења органа старатељства првостепени суд је утврдио чињенице од значаја за одлуку о поверавању односно вршењу родитељског права.

У првостепеном поступку је утврђено да су парничне странке биле у браку у ком је рођена млт. Д. Л. дана ... ...... .......године. Брак је разведен ......године пресудом Основног суда у Сомбору П2.772/10 од 03. фебруара 2011.године и одређено да ће родитељско право над млт. Д. Л. вршити мајка Ј. М., уз модел виђања прецизније описан у образложењу побијане пресуде, уз обавезу оца да на име свог доприноса за издржавање плаћа месечно 22% од редовних месечних примања. Пресудом Основног суда у Сомбору П2.209/22 од 28. октобра 2011.године је измењена наведена одлука о вршењу родитељског права тако што је одређено заједничко вршење родитељског права од стране оба родитеља над млт. Д. Л., док је за пребивалиште детета одређено пребивалиште мајке у С., ........ ... Уређен је модел виђања прецизније описан у образложењу побијане пресуде. Оба родитеља су се придржавала одређених термина, с тим што је млт. Д. боравила у домаћинству оца и више, по договору родитеља. Током октобра 2013.године, тужилац је поменуо туженој постизање споразума о смањењу издржавања, што је довело до погоршања њихових односа и прекида комуникације и родитељске сарадње, па од тада млт. Д. борави у домаћинству оца по судској одлуци. Млт. Д. похађа први разред основне школе. Здрава је, уредног развоја и успешне социјализације, емотивно везана за оба родитеља и њихове породице. Има отворен и сараднички однос са родитељима. Дестабилисана је у родитељском сукобу са израженим конфликтом лојалности у односу на оба родитеља, обзиром на њихова очекивања у међусобном односу са дететом и очекивања од исхода судског поступка. Д. радо борави у домаћинствима својих родитеља, са изграђеном припадношћу и сигурношћу са њима, и има стабилно везан, прихватајући однос са члановима очеве породице. Након мајчине одлуке да Д. виђа оца по судској пресуди, манифестује јаснију организованост у домаћинству мајке у правцу развоја навика и прихватању реализације школских обавеза, као и у очевом домаћинству.

Тужилац је рођен ......године. Запослен је на радном месту директора Филијале „В. б.“ а.д. Н. С. у С.. Живи у на спрату куће његових родитеља, са садашњом супругом и три малолетне кћерке М., рођеном ... ...... .....године, и М. и Л., рођеним ... ..... ......године, док у приземљу живе његови родитељи. Тужилац сноси све режијске трошкове, што месечно износи око 25.000,00-30.000,00 динара. Његова месечна зарада износи 103.000,00 динара, а његова супруга тренутно прима накнаду зараде за време породиљског одсуства у износу од 100.000,00 динара и матерински додатак у износу од 26.000,00 динара месечно, све до навршене 2 године деце рођене 2013.године. Иначе, супруга тужиоца је запослена као директор Филијале „В. б.“ а.д. Н. С. у О. У широј породичној заједници се узгаја живина, зечеви и свиње за потребе заједнице. Месечне потребе његових млт. кћерки из другог брака су 75.648,00 динара.

Млт. Д. живи са мајком у двособном стану који је власништво тужене која сноси режијске трошкове од око 11.000,00 динара месечно. Месечне потребе млт. Д. су 17.336,00 динара, укључујући део режијских трошкова по члану домаћинства. Д. мајка је стално запослена у болници где остварује зараду од 40.000,00 динара. Дугорочно плаћа месечну рату стамбеног кредита од 120,00 евра.

Оба родитеља имају стамбене услове високог стандарда, као и опште услове за живот детета. Подједнаких су родитељских компетенција, успешно се старају о детету, организују стимулативну породичну средину уз укључење детета, уз слободне активности на основу опредељења детета, имају увид у њене потребе и ангажовани су у задовољењу истих, уз егоцентрично усмеравање детета у правцу остваривања личних жеља у родитељству и остварењу доминације и контроли над дететом, актуелно оспоравајући родитељство другог родитеља и одржавајући дететов конфликт лојалности. Развијају симетричан однос са начелним дозволама детету да настави афирмативни однос са другим родитељем у другом делу породице. Центар за социјални рад није дао предлог ко је од родитеља подобнији за самостално вршење родитељског права али је указао на значај дефинисања јасне динамике боравка детета у оба домаћинства, и предложио модел виђања са родитељем којем дете не буде поверено на начин да дете код тог родитеља борави три викенда у месецу, један радни дан у току недеље када не борави тог викенда у том домаћинству,половину распуста, наизменично верске и државне празнике, као и рођендане детета.

На основу наведених чињеница, правилном применом материјалног права, првостепени суд је донео закониту одлуку када је о вршењу родитељског права над млт. Д. Л. одлучио као у изреци побијане пресуде.

По становишту овог суда иако је Центар за социјални рад закључио да су, при утврђеним околностима, оба родитеља подједнаких родитељских компетенција и ангажованости у старању о детету и адекватних стамбених и материјалних услова, због чега није предложио коме дете да се повери ради самосталног вршења родитељског права, правилна је одлука суда када на основу стручног мишљења органа старатељства изводи закључак да је најбољем интересу млт. Д. Л. да буде поверена мајци ради самосталног вршења родитељског права. Овај суд је у том смислу ценио да млт. Д. од прекида заједнице живота родитеља живи са мајком у њеном домаћинству, те је, и поред чињенице што је доста времена проводила у очевом домаћинству где је прихваћена и где радо борави, ипак мајка родитељ који је (од престанка заједнице живота родитеља) примарно задовољавала основне личне потребе млт. Д., адекватно се о њој старајући. Надаље, од отварања родитељског сукоба (узрокованог захтевом тужиоца за смањење висине издржавања) од када се лични односи оца и млт. Д. одржавају у складу са одлуком суда, млт. Д. је започела школовање и стекла радне навике у погледу испуњавања школских обавеза (које успешно испуњава што показује њен успех у школи). Стога и овај суд налази да је интерес млт. Д. да не прекида рутину у којој је до сада успешно функционисала, посебно радне навике у вези са испуњавањем школских обавеза, и то како у погледу начина тако и у погледу услова у којима је то до сада чинила (у својој соби, сама у домаћинству са мајком). Са наведених разлога и овај суд је мишљења да је најбољи интерес млт. Д., да у постојећим околностима, буде поверена мајци.

Неосновано се жалбом тужиоца указује да је суд, у недостатку изричитог предлога Центра за социјални рад о томе која од странака је подобнија да јој се повери дете ради самосталног вршења родитељског права у конкретном случају,морао одредити одговарајуће вештачење на ову околност. Ово са разлога што је суд, сходно чл. 270. ПЗ-а, обавезан у предметној врсти спора прибавити стручно мишљење органа старатељства, што је конкретно и учињено, али истим није везан већ одлуку заснива на свим расположивим доказима. Стручно мишљење органа старатељства није само део који се односи на конкретан предлог већ комплетна анализа породичне ситуације и подобности родитеља за вршење родитељског права у ком смислу је предметно стручно мишљење било врло детаљно и свеобухватно. При томе суд одлуку о поверавању доноси не само на чињеница из налаза и стручног мишљења Органа старатељства, већ и на основу чињеница утврђених на основу других доказа изведених у поступку. Првостепени суд је управо на такав начин утврдио битне чињенице за одлуку о поверавању односно самосталном вршењу родитељског права, које и жалбени суд у целости прихвата, због чега, и по становишту овог суда, није било потребе за извођењем других доказа на ту околност. Насупрот мишљењу тужиоца изнетом у жалби, правилност одлуке о вршењу родитељског права не доводи у питање чињеница да се тужена обраћала у спорном периоду психологу односно психијатру будући да из стручног мишљења Центра за социјални рад произлази да на страни мајке не постоји било какав недостатак у смислу обољења из ове области која би компромитовао њену родитељску подобност. Тужилац у току поступка овом мишљењу није приговорио нити имао примедбе на исто. Стога тужилац овим наводима, није довео у сумњу родитељску подобност тужене (коју је стручни тим Центра за социјални рад оценио, као и подобност тужиоца) која је способна да у пуној мери заштити личност, права и интересе млт. детета. Са истих разлога овај суд није прихватио ни наводе тужиоца да је тужена млт. Д. одводила код исте врсте лекара, имајући притом у виду и да је у поступку утврђено да је млт. Д. имала фазу дестабилзације у родитељском конфликту, као ни наводе о лажном пријављивању. Следом наведеног, имајући у виду да услова за заједничко вршење родитељског права у смислу чл. 75. ст. 2. ПЗ-а у конкретном случају није било, са разлога што између родитеља није постигнут споразум у том смислу, овај суд је у односном делу првостепену пресуду као правилну и на закону засновану потврдио.

По становишту овог суда, а насупрот наводима жалбе, одлука о моделу виђања млт. Д. Л. са оцем је такође правилна и законита. Терминима за виђање и боравком у очевом домаћинству, како је пресудом опредељено, постиже се да се битно не ремети ритам млт. Д. у успешном испуњавању школских обавеза и њено даље напредовање у том смислу, што би отежао одлазак на један дан код оца у току радне недеље и испуњавање школских обавеза у другим условима. Одређени модел одговара тренутним приликама и усклађен је са најбољим интересом млт. Д., њеним узрастом, психофизичким и развојним потребама и школским обавезама. Притом омогућава одржавање и даљи развој и продубљивање односа значајног за њен правилан развој (са оцем и са сестрама) па је, до евентуалног наступања промена у релевантним околностима, пресуда у делу којим је овакав модел одређен, потврђена. Истовремено, отворена је могућност решавања родитељског конфликта и поновног договорног одржавања личних односа сходно потребама и могућностима млт. детета. Овим делом одлуке је исцрпљен захтев за одређивање привремене мере од 3. априла 2013. године, па је и односни део пресуде такође потврђен.

У конкретном случају захтев тужиоца за измену висине издржавања (са 22 % од зараде утврђено пресудом П2. 209/11 од 28.10.2011. године Основног суда у Сомбору на 15 % од зараде код послодавца „В. б.“ ад Н. С.) који је првостепени суд усвојио, последица је околности да парничне странке као родитељи нису имали споразум о заједничком вршењу родитељског права са квалитетима које Породични закон одредбом члана 75 прописује. Наиме предметни споразум садржан у наведеној пресуди је суштински споразум о самосталном вршењу родитељског права од стране мајке, обзиром да је тужилац и надаље наставио да плаћа издржавање у висини утврђеној пресудом П2.772/10 од 03.02.2011. године Основног суда у Сомбору, а пресудом (П2. 209/11 од 28.10.2011. године) је детаљно уређен и начин одржавања личних односа заједничког детета и тужиоца. Стога се конкретном случају у основи ради о измени висине издржавања, за коју су се, по оцени жалбени суда стекли услови. Имајући напред наведено у виду, правилна је одлука првостепеног суда када обавезује тужиоца да на име издржавања плаћа 15 % од зараде, првенствено са разлога што су се промениле околности на његовој страни (његове могућности) обзиром да сада има још две законске обавезе издржавања млт. деце. Поред тога досуђеним износом ће, уз адекватан допринос мајке, млт. Д. бити доступна средства за задовољавање основних животних потреба и обезбеђен стандард какав ужива родитељ дужник издржавања, а да притом неће бити угрожена егзистенција нити дужника издржавања нити преостало троје млт. деце које је по закону дужан да издржава. Са наведених разлога је и овај део пресуде, иако изричитим жалбеним наводима није побијан, био предмет оцене другостепеног суда у контексту одлуке о самосталном вршењу родитељског права.

Потврђена је и одлука о парничним трошковима, сагласна чл. 207. ПЗ-а, против које није било конкретних жалбених разлога.

Са наведених разлога, применом чл. 390. ЗПП-а, суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија
Ђура Тамаш с.р.
зто

напомена:
Рев 87/2015 од 11.02.2015.године одбијена као неоснована ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж2 471/14.