Из списа предмета се види да тужба у овој парници представља тужбу трећег лица против странака између којих већ тече парница, с обзиром да тужилац из ове парнице сматра да му припада право својине на стан о којем између првотужене (као тужиље) и осталих тужених тече парница.
Оваква процесна могућност прописана је одредбом члана 198. ЗПП, па се на тај начин успоставља супарничарски однос између странака из раније покренуте парнице.
Резултат доказног поступка упућује на закључак да је целокупна имовина поводом које се странке споре у обема парницама, стечена док је постојала брачна заједница првотужене и њеног супруга и у време док су супружници живели у породичној заједници с тужиоцем и осталим учесницима те заједнице.
Предмет спора (стан) исти је у обе парнице и зато се у погледу истог захтев тужиоца, као трећег лица, и захтев првобитног тужиоца узајамно искључују.
Из ових разлога интереси процесне економије захтевали су да се обе парнице споје ради заједничког расправљања (чл. 313. став 1. ЗПП). Ово тим пре што је спорна имовина стечена у поменутом периоду, тј. док је постојала породична заједница, па је логично да је за обе парнице заједничко чињенично стање и да се исто темељи у мањем или већем делу на истим доказима.
Осим тога, спајање парница било је целисходно и због тога што је захтев по тужби у овој парници прејудицијелне природе у односу на спор који је раније покренут, јер од основаности захтева тужиоца као трећег лица, зависи исход раније покренуте парнице у погледу спорног стана.