Застарелост потраживања регулишу одредбе из члана 360. до 393. ЗОО. Најчешће примењивани рок застарелости у привредним споровима је по одредби из члана 374. ЗОО. Према овом пропису међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године.
Застаревање тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад и услугу.
Оваква стилизација овог члана извршена је изменама и допунама ЗОО објављена у "Службеном листу СРЈ" бр. 31/93, с тим што је ранија одредница "између друштвено-правних лица" замењена "између правних лица".
Након ових измена и допуна ЗОО у тексту члана 374. ст. 1. у судској пракси све је више одлука по којима се краћи рок застарелости од три године предвиђен у овом члану, примењује не само на правна лица већ и на имаоце радњи и друге појединце који у виду регистрованог занимања обављају неку привредну делатност, ако се ради о реализацији уговора о промету робе и услуга.
При том се полази од привредног односа из закљученог уговора, једнакости странака у том односу, као привредних субјеката без обзира на облик власништва, промењених услова привређивања, даљег развоја тржишних односа и ситуације да из таквог односа за једну странку (правно лице) важи рок застарелости од три године, а другу странку (приватну радњу) општи рок застарелости од 10 година.
У претежном броју судских одлука и даље се заузимају ставови да се краћи рок застарелости из члана 374. ст. 1. ЗОО може применити само према прописаним законским условима на уговоре о промету робе и услуга између правних лица.
Иако се ради о примени јасног законског прописа, због насталих правних дилема у његовој примени, потребно је уједначити судску праксу.
Одредбе о застарелости потраживања, посебно у погледу предвиђених рокова застарелости су императивне норме.
Чланом 364. ЗОО је изричито предвиђено да се правним послом не може одредити дуже или краће време застарелости од оног времена које је одређено законом као и да се не може одредити да застарелост неће тећи за неко време.
Иако се ова одредба односи на забрану споразума између странака у погледу рокова застарелости она може помоћи и у погледу граница могућности судског тумачења појединих одредби ЗОО, које се односе на застарелост и рокове застарелости, па и на члан 374. ст. 1. ЗОО.
Поред општег рока застарелости из члана 371. ЗОО у осталим одредбама (372-380) предвиђени су посебни краћи рокови застарелости.
У питању је регулатива у Закону о облигационим односима императивне природе, па се без обзира на могућу нелогичност одређених решења морају доследно применити законске одредбе, што се посебно односи на примену члана 374. ст. 1. ЗОО.
Дакле, када се ради о међусобним потраживањима из уговора о промету робе и услуга, као и потраживањима накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима закљученим између правних лица, тада ова потраживања застаревају за три године.
Краћи рок застарелости из ове одредбе не може се применити на друга лица-имаоце радњи и друге појединце који у виду регистрованог занимања обављају неку другу делатност, а која лица се појављују у споровима пред привредним судовима као странке у поступку.
То што та лица закључују уговор у привреди сагласно члану 25. ст. 2. ЗОО и у спорним ситуацијама се појављују као странке пред привредним судовима није од утицаја на примену материјално-правне одредбе у погледу застарелости потраживања из члана 374. ст. 1. ЗОО, све док се, ако су за то испуњени услови, не измени овај законски пропис.
Свака аналогија са чланом 17. некадашњег Закона о застарелости потраживања је искључена.
Застарелост међусобних потраживања из уговора о промету робе и услуга (члан 374. ЗОО) Правно схватање