Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника В ећа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Радосављевића из Куршумлије , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Драгана Радосављевића и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 79-13/10 од 16. јула 2012. године.

3. Усваја се уставна жалба Драгана Радосављевића и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Министарством одбране - Регионални центар Ниш у предмету инт. број 100- 480 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

4. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Образложење

1. Драган Радосављевић из Куршумлије подн ео је , 7. априла 2014. године, преко пуномоћника мр Радомира Гојовића , адвоката из Београда , уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Позвао се и на повреду права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

У уставној жалби се наводи да није био испуњен услов да подносиоцу служба у Министарству одбране престане из разлога прописаног одредбом члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, јер није укинуто радно место на које је био распоређен. Истиче се да је подносиоцу истовремено са решењем о престанку службе због укидања радног места уручено и решење о распоређивању на то радно место. Потом се наводи да је на друго одговарајуће радно место, уместо подносиоца, распоређен Ј.З, као и да је пропуштено да се подносиоцу омогући заснивање радног односа на радним местима за која су у периоду од 5. маја до 31. децембра 2005. године регистроване две пријаве потреба за запошљавањем. Посебно се истиче да је повреду права на правично суђење проузроковала промена правног става Управног суда у оспореној пресуди у односу на раније донете пресуде тог суда.

Повреда права на суђење у разумном року образлаже се тиме да је оспорени поступак укупно трајао осам година и "седам месеци", уз навођење разлога који се односе на поступање надлежних органа и судова и значај предмета поступка за подносиоца.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорену пресуду и утврди право подносиоцу на накнаду нематеријалне штете.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 100-480 , Врховног суда Србије У-СЦГ 1433/06 и Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12, као и целокупне приложен е документациј е, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:

Решењем Војног одсека Прокупље УП-1 број 358/2002 од 20. маја 2002. године подносилац уставне жалбе је постављен на радно место „референт за војну обавезу“, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 07/590, место службовања: Прокупље-Куршумлија, са даном 14. фебруаром 2002. године.

Решењем Војног одсека Ниш инт. број 47-146/1 од 15. јуна 2005. године подносилац уставне жалбе је распоређен на радно место „референт“ у Војном одељку Куршумлија, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 8/552, место службовања: Ниш, са даном 8. априлом 2005. године. Наведено решење уручено је подносиоцу 1. септембра 2005. године.

Решењем Војног одсека Ниш инт. број 47-170/1 од 25. јула 2005. године подносиоцу уставне жалбе је престала служба у Министарству одбране Србије и Црне Горе, са 31. августом 2005. године , без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт за војну обавезу, у Војном одељку Куршумлија , ВЕС 61004, ВШС, ГРМ 8/552, место службовања: Ниш". Наведено решење уручено је подносиоцу 29. јула 2005. године.

Војни одсек Ниш је 25. јула 2005. године донео, такође, решење инт. број 47-170/1 којим је утврдио да подносиоцу уставне жалбе преста је служба у Министарству одбране С ЦГ, са 31. августом 2005. године , без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт за војну обавезу, у Војном одељку Куршумлија, ВЕС 61003, ВШС, ГРМ 7/590, место службовања: Куршумлија". Наведено решење уручено је подносиоцу 1. септембра 2005. године.

Решавајући о жалби подносиоца од 11. августа 2005. године изјављеној против првостепеног решења (које је подносиоцу уручено 29. јула 2005. године), Команда Војног округа Ниш је 18. августа 2005. године донела решење инт. број 546-114 којим је исту одбила.

О тужби поднетој Суду Србије и Црне Горе одлучио је Врховни суд Србије пресудом У-СЦГ 1433/06 од 27. марта 2008. године, тако што је уважио тужбу подносиоца и поништио коначно решење. Тај суд је нашао да првостепени орган није утврдио да ли је уопште укинуто радно место на које је подносилац био распоређен, а потом ни да ли му се могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије.

Поступајући у извршењу наведене пресуде Врховног суда Србије, другостепени орган је решењем инт. број 546-114/2005-6 од 7. августа 2008. године поништио првостепено решење и вратио предмет на поновни поступак. Првостепени орган је решењем инт. број 616-5 од 3. септембра 2008. године поново утврдио да је подносиоцу престала служба 31. августа 2005. године, без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт за војну обавезу, у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, ЕС 61003, ССС, ГРМ 8/552, место службовања: Куршумлија". У образложењу тог решења су наведен и докази који су накнадно прибављени, а на основу којих је утврђено да су испуњени законски услови за престанак службе подносиоцу уставне жалбе.

Другостепени орган је решењем УП-2 број 242-2 од 25. септембра 2008. године одбио као неосновану жалбу подносиоца изјављену против наведеног првостепеног решења.

Управни суд је пресудом У. 5613/10 (2008) од 4. јуна 2010. године уважио тужбу подносиоца и поништио наведено другостепено решење, са образложењем да је подносиоцу служба у Војсци могла престати само са даном који следи након дана доношења решења о престанку службе, односно за убудуће, и то применом Закона о Војсци Србије, који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године.

Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда донео решење УП-2 број 79-2/10 од 26. јула 2010. године, којим је уважио жалбу подносиоца, поништио првостепено решење од 3. септембра 2008. године и предмет вратио на поновни поступак и решавање.

Министарство одбране – Регионални центар Ниш је решењем инт. број 5-312 од 27. августа 2010. године утврдило да је подносиоцу уставне жалбе престала служба у Министарству одбране СЦГ, дана 31. августа 2005. године, без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт, у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ 8/552".

Другостепени орган је решењем УП-2 број 79-5/10 од 14. октобра 2010. године одбио као неосновану жалбу подносиоца изјављену против наведеног првостепеног решења.

Управни суд – Одељење у Нишу је пресудом У. 29052/10 од 8. децембра 2011. године уважио тужбу подносиоца, поништио коначно решење и предмет вратио на поновно одлучивање. Поред тога што је поновио раније изнето становиште о томе ког датума и применом ког прописа подносиоцу може престати служба у Војсци, тај суд је додатно оценио да тужени орган није навео доказе на основу којих би се несумњиво могло утврдити да је радно место на које је подносилац био распоређен укинуто, као ни доказе да је подносиоцу покушано да се обезбеди једно од права из члана 144. став 1. Закона. Исти суд је посебно указао туженом органу да је пропустио да оцени навод жалбе да се обавештењем Националне службе за запошљавање број 2700-011-19/10 од 10. септембра 2010. године, којим је потврђено да су у периоду од 5. маја до 31. децембра 2005. године поднете две пријаве о слободним радним местима за занимање економски техничар, негира закључак да није било поднетих пријава за радно место у занимању књиговодствени техничар.

Другостепени орган је решењем УП-2 број 79-9/10 од 2. априла 2012. године поништио првостепено решење од 27. августа 2010. године и вратио предмет на поновни поступак и решавање.

Првостепени орган је 30. маја 2012. године донео решење инт. број 100-480 којим је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе престала служба у Министарству одбране СЦГ, дана 31. августа 2005. године, без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт, у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ 08/552“. У образложењу првостепеног решења је наведено: да је подносилац уставне жалбе решењем Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-146/1 од 15. јуна 2005. године распоређен на радно место "референт", ВЕС 61003, ССС, ГРМ 08/552, почев од 8. априла 2005. године; да из потврде Управе за организацију Сектора за политику одбране Министарства одбране инт. број 653-2 од 27. априла 2012. године произлази да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у МО и ВСЦГ стр. пов. број 1615-2 од 25. јула 2005. године у Војном одсеку Ниш, формација број 344.821, у Војном одељку Куршумлија, број 493666, укинуто формацијско место "референт", ЦЛ, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552, са роком реализације до 31. јула 2005. године; да из потврде Управе за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране број 3812-2 од 25. маја 2012. године произлази да се подносиоцу није могло обезбедити једно од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, из разлога што су, поред расформирања једног броја јединица и установа, као и укидања више формацијских и радних места на која су била распоређена цивилна лица на служби у ВЈ, односно смањења број извршилаца на појединим местима, сагласно Одлуци министра одбране пов. број 4229-1 од 4. априла 2005. године укинута и сва упражњена (односно непопуњена) формацијска и радна места цивилних лица у Војсци и свим установама Министарства одбране; да из акта Управе за кадрове пов. број 2102-1 од 21. фебруара 2005. године произлази да су право на преквалификацију у систему Министарства одбране СЦГ - програм "ПРИСМА", у 2005. години, имали само официри, а не и цивилна лица; да из акта Националне службе за запошљавање - Филијала Прокупље број 2700-1011/2008 од 31. јула 2008. године произлази да није било пријава потреба за запошљавањем у занимању књиговодствени техничар, адекватно стручној спреми подносиоца, у периоду када му је престала служба.

Другостепени орган је решењем УП-2 број 79-13/10 од 16. јула 2012. године одбио жалбу подносиоца изјављену против наведеног првостепеног решења.

Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Тај суд је оценио да је у управном поступку правилно утврђено да је укинуто радно место на коме је подносилац био распоређен и да му се претходно није могло обезбедити једно од права прописаних чланом 144. став 1. Закона. У образложењу оспорене пресуде је, такође, наведено да је суд ценио наводе тужбе, али је нашао да су без утицаја на оцену законитости побијаног решења, с обзиром на чињенично стање утврђено у поступку и разлоге изнете у том решењу. Осврћући се на становиште изнето у својим ранијим пресудама, Управни суд је указао да је на седници свих судија тог суда одржаној 19. новембра 2012. године усвојен став да је обавеза првостепеног органа да, у случају када је управни акт поништен и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање, донесе ново решење на основу истог или употпуњеног чињеничног стања и истог правног стања управне ствари, што у конкретном случају значи да је првостепени орган, уколико није утврђено другачије чињенично стање, могао донети ново решење са истим датумом престанка службе и применом прописа који су важили у време престанка службе.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Уставни суд констатује да се одредба члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреда такође истиче у уставној жалби, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1. Устава, којом се јемчи право на правично суђење, те је наводе уставне жалбе о повреди наведеног права ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.

За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведене уставн е одредб е, релевантне су и следеће законске одредбе:

Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и "С лужбени гласник РС", број 30/10) прописано је: да се у поступку морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења (одлучне чињенице) (члан 8.); да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члана 232. став 1.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан да у свему поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење , као и да против новог решења странка има право на жалбу (став 2.); да се решење донесено у поступку извршава кад постане извршно (члан 261. став 2.) ; да првостепено решење постаје извршно истеком рока за жалбу ако жалба није изјављена (став 3. тачка 1)).

Законом о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и "Службени лист СЦГ", бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време престанка службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се цивилно лице у Војсци распоређује на радно место ради чије попуне је примљено у службу и да то лице може у току рада да буде распоређено и на свако радно место које одговара његовој стручној спреми и занимању ако то захтевају потребе службе и ако такав распоред не захтева промену места у коме ради (члан 125. став 2.); да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)).

Одредбом члана 23. став 1. Уредбе о служби цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 36/94, 42/94, 9/00 и 44/02), која је била на снази у време одлучивања о распоређивању подносиоца уставне жалбе, било је прописано да се цивилно лице у току службе у Војсци у оквиру истог гарнизона, може, ако то захтевају потребе службе, распоредити на одговарајуће радно место на основу одлуке старешине из члана 4. став 1. ове уредбе, уз сагласност надлежног и претпостављеног старешине јединице, односно установе у којој је то лице на служби и старешине јединице, односно установе у коју се распоређује.

5. Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење образлаже тиме што у поступку који је претходио доношењу оспорене пресуде није поуздано утврђено да је укинуто радно место на које је био распоређен и да му се претходно није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије (у даљем тексту: Закон).

Уставни суд указује да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

Уставни суд је пошао од тога да се пре престанка службе подносиоца у Министарству одбране морало утврдити да ли је радно место на које је распоређен укинуто или је смањен број извршилаца на том радном месту и да ли је могуће да му се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона. У конкретном случају, пре престанка службе подносиоца уставне жалбе нису биле утврђене наведене чињенице, већ су првостепени и другостепени орган имали задатак да, поступајући по примедбама надлежног суда у управном спору, у допуњеном поступку утврде те чињенице и донесу нова решења заснована на закону. Уставни суд констатује да је Управни суд у оспореној пресуди оценио да је у управном поступку правилно утврђено да је укинуто радно место на коме је подносилац уставне жалбе био распоређен и да му се пре престанка службе није могло обезбедити једно од права која му по наведеним законским одредбама припадају.

Уставни суд и овом приликом понавља да прибављање потврда и извештаја након датума када је утврђен престанак службе, има упориште у одредбама меродавног процесног права. Наиме, из цитираних одредаба члана 232. Закона о општем управном поступку следи да се чињенице које су биле од значаја за доношење првостепеног решења могу утврђивати у поступку пред другостепеним органом, као и да се оне могу поново утврђивати у поступку доношења новог првостепеног решења, након поништаја ранијег, у складу са примедбама другостепеног органа, односно суда у управном спору (видети, на пример, Одлуку Уставног суда Уж-5067/2010 од 24. октобра 2013. године. Уставни суд , такође, указује да поништавање првостепеног решења о престанку службе није сметња да првостепени орган донесе ново решење са истим датумом престанка службе, као и у ранијем решењу, под условом да у поновном поступку није утврђено другачије чињенично стање у погледу датума престанка службе и могућности обезбеђивања неког од права из члана 144. став 1. Закона (видети, на пример Одлуку Уставног суда Уж-7193/2012 од 28. маја 2015. године).

С обзиром на то да је подносилац у поступку који је претходио уставносудском истицао да није утврђено да је био распоређен на радном месту због чијег укидања му је престала служба, Уставни суд је разматрао да ли се може сматрати произвољном оцена Управног суда да наводи тужбе нису довели у сумњу правилност чињеничног стања и разлога за примену меродавног права садржаних у другостепеном решењу. Како је одредбом члана 143. тачка 9) Закона било прописано да цивилном лицу престаје служба без његове сагласности ако се укида радно место на које је распоређено, Уставни суд указује да том лицу служба није могла престати ако оно претходно није било распоређено на радно место које се укида. У конкретном случају, првостепени орган је решењем од 30. маја 2012. године утврдио да је подносиоцу уставне жалбе 31. августа 2005. године престала служба у Министарству одбране СЦГ, без његове сагласности, због укидања радног места "на које је био распоређен" - "референт" у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, са следећим формацијским елементима: ВЕС 61003, СС С, ГРМ/бб 08/552. Са друге стране, решење од 15. јуна 2005. године којим је одређено да се подносилац распоређује на поменуто радно место почев од 8. априла 2005. године, уручено је подносиоцу 1. септембра исте године , дакле, након престанка службе. Полазећи од тога да је жалба против решења о распоређивању цивилног лица имала суспензивно дејство, а имајући у виду да из навода уставне жалбе и стања у списима предмета не произлази да је подносилац изјавио жалбу против наведеног решења, Уставни суд је констатовао да је то решење могло постати извршно , у смислу одредбе члана 261. став 3. тачка 1) Закона о општем управном поступку, истеком рока за жалбу, који је почео да тече од дана достављања решења подносиоцу (видети, на пример, Одлуку Уставног суда Уж-514/2008 од 21. октобра 2010. године). При томе, извршење наведеног решења о распоређивању није било могуће спровести након престанка службе подносиоца, већ искључиво у току трајања његове службе, сагласно одредби члана 125. став 2. Закона .

Иако је подносилац у тужби поновио навод о томе када му је достављено решење о распоређивању на друго радно место, Управни суд је у оспореној пресуди сматрао да је за оцену законитости коначног решења о престанку службе битно када је донето наведено решење о распоређивању. У том смислу, Уставни суд је оценио да је закључак Управног суда да је подносилац био распоређен на радном месту због чијег укидања му је престала служба, заснован на уставноправно неприхватљивој примени меродавног процесног права, на штету подносиоца уставне жалбе.

Како у спроведеном поступку наведена чињеница није поуздано утврђена, Уставни суд налази да нису постојале претпоставке да се надлежни органи упуштају у испитивање да ли се подносиоцу пре престанка службе могло обезбе дити једно од права из члана 144. став 1. Закона .

С обзиром на то да разлози које је дао Управни суд нису утемељени у наведеним одредбама процесног права, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

На основу одредаба члана 89. ст . 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), Уставни суд је усвојио уставну жалбу и оценио да су последице утврђене повреде Уставом зајемченог права такве природе да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе у уставносудском поступку може остварити једино поништајем пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подносиоца поднетој против решења Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 79-13/10 од 16. јула 2012. године, одлучујући као у тач. 1. и 2. изреке.

6. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, како управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 100- 480, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године.

Полазећи од наведеног, период битан за оцену о повреди права на суђење у разумном року је трајао од 11. августа 2005. године , када је подносилац први пут изјавио жалбу у управном поступку, до 6. фебруара 2014. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12. Дакле, нешто дуже од осам година и пет месеци.

При оцењивању да ли је период одлучивања управних органа и судова о праву или обавези странке разуман, поред самог трајања поступка, треба ценити и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање управних органа и суда у управном спору, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.

Примењујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року на конкретан случај, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер су надлежни органи били дужни да утврде да ли је укинуто радно место на које је подносилац уставне жалбе био распоређен, а у зависности од тога, да утврде да ли је постојала могућност да се подносиоцу пре престанка сл ужбе обезбеди неко од права која му по закону припадају као цивилном лицу чије се радно место уки да. Такође, Уставни суд је утврдио да подносилац није допринео дугом трајању поступка. У погледу значаја који је за подносиоца имао предмет поступка, Уставни суд налази да је одлука о з аконитости решења на основу кога му је престала служба за њега била од егзистенцијалног значаја.

Оцењујући поступање надлежних органа у овој правној ствари, Уставни суд је нашао да је погрешно и неделотворно поступање првостепеног и другостепеног органа утицало на дуже трајање оспореног поступка. Наиме, првостепени орган је донео решење о престанку службе подноси оца уставне жалбе због укидања радног места, а да при том није располагао доказима да је подносилац распоређен на том радном месту, да је предвиђено његово укидање, нити да је подносиоцу претходно покушано да се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона. Наведену противречност између чињеничног стања које је произлазило из образложења првостепеног решења и стања у списима предмета, пропустио је да отклони другостепени орган у поступку по жалби, који је на то био овлашћен, у смислу одредбе члана 232. став 1. Закона о општем управном поступку. Другостепени орган ни у наставку поступка није користио наведено овлашћење, већ је, поступајући у извршењу пресуда надлежних с удова у управном спору, враћао предмет првостепеном органу на поновни поступак.

Уставни суд, међутим, сматра да је главни узрок због кога је оспорени поступак изашао из оквира разумног рока, заузимање различитог става Управног суда по питању валидности накнадно прибављених доказа и правних последица поништаја решења о престанку службе. Наиме, тај суд је у оспореној пресуди, за разлику од пресуда из 2010. и 2011. године, изнео потпуно супротне ставове о истим питањима. Како је неуједначена судска пракса о питањима која су се у овом предмету поставила као спорна узроковала узастопно враћање предмета другостепеном органу, Уставни суд указује и на релевантну праксу Европског суда за људска права, према којој, чињеница да се више пута налаже поновно разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Павлyулyнетс против Украјине, број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије, број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да је противречно одлучивање надлежних судова у управном спору, као и погрешно и недолотворно поступање управних органа, довело до тога да посматрани поступак у коме није било сложених чињеничних и правних питања, а који је био од егзистенцијалног значаја за подносиоца, непримерено дуго траје. Из тих разлога, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , одлучујући као у тачки 3. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4 . изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средста ва – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпео подноси лац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење, а посебно дужину трајања оспореног управног поступка, допринос управних органа и надлежних судова, те значај који је предмет поступка имао за подноси оца. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правничну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неефикасног поступања управних органа и надлежних судова у управном спору. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

8. Полазећи од изнетог, а на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ЗАМЕНИК

ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА

др Горан П. Илић