Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. септембра 2018. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 15. став 3. тачка 2), чл. 29, 30, 31, 33. и члана 36. став 1. Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, бр. 115/05, 60/15, 63/15 – Одлука УС и 83/15).

2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката, односно радњи предузетих на основу одредаба Закона из тачке 1.

Образложење

И

Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 15. став 3. тачка 2), чл. 29, 30, 31. и 33. и члана 36. став 1. Закона наведеног у тачки 1. изреке. Подносиоци иницијативе сматрају да се одредбом члана 15. став 3. тачка 2) Закона, којом је предвиђено да уговор о хипотеци, односно заложна изјава мора да садржи одредбу на основу које се, између осталог, власник непокретности изричито одриче права на вођење парнице ако не измири дуг о доспелости, вређа право на приступ суду (право на тужбу) као саставни део права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, с обзиром на то да се оспореном одредбом Закона даје могућност повериоцу да захтева од дужника да се унапред одрекне права на судску заштиту. У иницијативи се даље наводи да се одредбама чл. 29, 30, 31. и 33. Закона, којима се уређује вансудски поступак намирења, када се њихово значење и смисао сагледа у целости и њиховој међусобној повезаности, такође вређа право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно према схватању иницијатора, наведеним одредбама Закона директно се крше процесноправни принципи који чине темељ овог људског права, јер дужник нема на располагању ниједно процесноправно средство до доношења решења о забележби хипотекарне продаје од стране катастра непокретности. У вези наведеног, иницијатори истичу да дужнику није дата могућност у току целог поступка да се изјасни о наводима из повериочевих поднесака, укључујући и поступак по жалби на решење о забележби хипотекарне продаје јер дужник не може оспорити висину дуга коју је поверилац сам утврдио. Иницијатори, такође, наводе да је законодавац одредбама Закона којима је прописано да се писмена којима се покреће и води вансудски поступак намирења сматрају урученим дужнику у тренутку њиховог отпослања препорученом поштом на адресе предвиђене у члану 33. Закона, прекршио право на одбрану за чије је остварење нужно постојање благовременог и уредног достављања писмена и да је тако прописан начин достављања у супротности са одредбама Закона о парничном поступку и Закона о општем управном поступку. Образлажући наводе за оспоравање одредбе члана 31. став 3. тачка 1) Закона, иницијатори наводе да се давањем овлашћења повериоцу да прода хипотековану непокретност у своје име, дужнику одузима његова имовина коју он више нема могућности да поврати већ му једино преостаје да поднесе захтев за накнаду штете, уколико се накнадно у судском поступку утврди да је хипотекарна продаја била незаконита, те из наведених разлога иницијатори сматрају да је наведена одредба Закона у супротности са уставном гаранцијом мирног уживања права својине из члана 58. Устава и са правом на приватну својину зајемченим чланом 86. став 1. Устава. У иницијативи се такође наводи да је наведена одредба Закона у супротности и са чланом 85. Закона о државном премеру и катастру, као и да њена примена представља грубо нарушавање уставноправног принципа јединства правног поретка из члана 4. став 1. и члана 194. Устава. Из истих разлога иницијатори оспоравају и одредбу члана 36. став 1. Закона, којом је предвиђено да поверилац може у своје име продати хипотековану непокретност. Подносиоци иницијативе предлажу да Уставни суд донесе одлуку да оспорене одредбе Закона нису у сагласности са Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и решење којим се обуставља примена оспорених одредаба Закона и укидају сва решења о забележби хипотекарне продаје.

Сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник“ РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), Уставни суд је 6. јануара 2016. године доставио Народној скупштини иницијативу за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 15, 29, 30, 31. и 33. и члана 36. став 1. Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, број 115/05) ради давања мишљења. Како Народна скупштина није доставила одговор у остављеном року, а ни накнадно, Суд је поново затражио мишљење од Народне скупштине 1. марта 2017. године. С обзиром на то да Народна скупштина није одговорила ни након поновљеног захтева, Суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду, наставио поступак.

ИИ

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је, након подношења иницијативе, оспорени Закон о хипотеци („Службени гласник РС“, број 115/05) мењан Законом о изменама и допунама Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, број 60/15) и Законом о изменама Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, број 83/15), као и да је Уставни суд Одлуком ИУз-799/2012, објављеном у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 63/15 од 17. јула 2015. године, утврдио да одредба члана 31. став 7. Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, број 115/05), у делу који гласи: „и против њега није дозвољена тужба или правни лек“, није у сагласности са Уставом. У односу на оспорене одредбе Закона измењене су, односно допуњене одредбе чл. 29, 30. и 31. и члана 36. став 1. Закона, док оспорене одредбе члана 15. став 3. тачка 2) и члана 33. Закона нису мењане.

Законом о хипотеци уређује се хипотека, ради обезбеђења и наплате потраживања (члан 1. Закона). Уставни основ за доношење овог закона садржан је у члану 97. став 1. тачка 7. Устава Републике Србије, којим се утврђује да Република Србија уређује и обезбеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине.

Важећим одредбама Закона, које су оспорене у иницијативи, прописано је: да извршни уговор о хипотеци, односно извршна заложна изјава о заснивању једностране хипотеке, између осталог, мора да садржи и изричиту одредбу, односно изјаву власника да је упозорен о последицама неизмирења дуга о доспелости те да, свестан тих последица, пристаје на могућност извршења уговора о хипотеци продајом његове непокретности у складу са одредбама овог закона о вансудском поступку намирења, без права на вођење парнице, као и да ће његова непокретност принудним путем бити испражњена и предата купцу у посед у року од 15 дана од дана закључења уговора о продаји, ако је власник не преда добровољно, осим ако се хипотека уписује на сувласничком уделу (члан 15. став 3. тачка 2)); да ће, ако дужник не исплати дуг о доспелости, хипотекарни поверилац из извршне исправе из члана 15. овог закона, послати опомену у писменој форми истовремено дужнику и власнику предмета хипотеке (ако су различита лица), чиме се покреће поступак вансудског намирења по овом закону, да опомена садржи следеће елементе: 1) податке о уговору о хипотеци и хипотекованој непокретности, 2) опис повреде уговора о хипотеци на основу кога се захтева реализација хипотеке, 3) радње које дужник мора да предузме да би исплатио дуг и избегао продају непокретности, 4) рок у коме дужник мора да исплати дуг да би избегао продају непокретности, 5) упозорење да ће поверилац, ако дужник не предузме радње одређене у складу са тачком 3) овог става и не исплати дуг, покренути поступак продаје хипотековане непокретности ради наплате потраживања из вредности добијене продајом, те да ће дужник, односно власник непокретности изгубити својину, односно државину на непокретности, 6) име и неопходне податке о представнику повериоца (контакт податке) коме се дужник може обратити за добијање више информација, 7) друге информације за које поверилац сматра да су од значаја (члан 29.); да ће, уколико у року од 30 дана од дана пријема прве опомене дужник не исплати дуг, поверилац дужнику и власнику непокретности и осталим хипотекарним повериоцима упутити опомену о продаји непокретности која садржи: 1) податке о уговору о хипотеци и хипотекованој непокретности, 2) опис повреде уговора о хипотеци на основу кога се захтева реализација хипотеке, 3) обавештење да је целокупан дуг доспео на наплату, 4) износ дуга који је доспео на наплату, 5) радње које дужник или власник мора да предузме да би исплатио дуг и избегао продају непокретности, 6) рок у коме дужник или власник мора да испуни обавезе да би избегао продају непокретности, 7) опомену да уколико дужник или власник не предузме те радње и тиме испуни дуг, поверилац ће продајом хипотековане непокретности прекинути државину на непокретности, 8) обавештење о избору начина продаје непокретности, 9) име и неопходне податке о представнику повериоца (контакт податке) коме се дужник може обратити ради одржавања састанка, 10) друге информације за које поверилац сматра да су од значаја (члан 30.); да ће, по истеку рока из члана 30. став 1. овог закона, хипотекарни поверилац послати регистру непокретности захтев да се изврши забележба хипотекарне продаје у његову корист, заједно са: 1) копијом опомене о продаји непокретности, 2) копијом уговора о хипотеци, 3) изјавом да дужник до тог дана није испунио дуг и 4) доказима да су прва опомена и опомена о продаји послате дужнику, власнику непокретности и осталим хипотекарним повериоцима, да ће регистар непокретности, у року од седам дана од дана пријема захтева за забележбу, извршити забележбу хипотекарне продаје у корист хипотекарног повериоца и доставити решење о забележби хипотекарне продаје хипотекарном повериоцу, дужнику и власнику непокретности, као и осталим хипотекарним повериоцима чије је потраживање обезбеђено хипотеком на предметној непокретности, да захтев за упис забележбе хипотекарне продаје може поднети сваки хипотекарни поверилац, без обзира на ред првенства, да ће, ако је пре подношења захтева за забележбу хипотекарне продаје примио више захтева за упис права на истој непокретности, у смислу закона којим се уређује упис права на непокретностима, регистар непокретности одлучити о свим захтевима по редоследу пријема у року из става 2. овог члана, да забележба хипотекарне продаје и решење хипотекарне продаје садржи: 1) изричито овлашћење да хипотекарни поверилац, када решење постане коначно, али не пре истека рока од 30 дана од дана издавања решења, може у својству законског заступника власника хипотековане непокретности, исту продати, у складу са одредбама овог закона и 2) забрану отуђења и било које врсте правног располагања хипотекованом непокретности од стране власника, да власник, дужник и поверилац који је поднео захтев за доношење решења о хипотекарној продаји, имају право жалбе надлежном органу на решење о забележби хипотекарне продаје у року од 15 дана од дана пријема решења, да надлежни орган мора донети другостепено решење у року од 15 дана од дана подношења жалбе, да ће жалба бити уважена ако дужник или власник хипотековане непокретности, уз жалбу достави писмене доказе да: 1) потраживање не постоји, 2) хипотека не постоји, 3) потраживање није доспело за наплату или да 4) је дуг исплаћен, да је другостепено решење из става 7. овог члана, коначно и извршно, да је акт о отуђењу, односно другом правном располагању хипотекованом непокретности супротно забрани из става 5. тачка 2) овог члана, ништав (члан 31.); да се, у смислу овог закона, писмено (опомена, обавештење и др.) сматра урученим дужнику ако је послато препорученом поштом на адресу: 1) хипотековане непокретности, 2) дужника, наведену у уговору о хипотеци, ако је адреса дужника другачија од адресе хипотековане непокретности, 3) власника непокретности, ако власник није дужник, да се, у смислу овог закона, писмено сматра урученим повериоцу ако је послато препорученом поштом на адресу повериоца из уговора о хипотеци или на адресу из повериочеве опомене у којој се захтева одговор дужника (члан 33.); да поверилац, на основу коначног решења о забележби хипотекарне продаје, а по истеку рока од 30 дана од дана издавања решења, може као законски заступник власника хипотековане непокретности, продати непокретност непосредном погодбом, по цени из члана 34. ст. 4. и 5. овог закона (члан 36. став 1.).

Одредбама оспореног Закона је, такође, предвиђено: да је уговор о хипотеци, односно заложна изјава о једностраној хипотеци, сачињена у складу са овим законом, у смислу овог закона и закона којим се уређује извршење и обезбеђење, извршна исправа, ако је закључена или дата у форми јавнобележничког записа, под условом да садржи и одредбе из става 3. овог члана; да се хипотека заснована на основу извршног уговора или извршне заложне изјаве, уписује у регистре непокретности као „извршна вансудска хипотека“, а да се вансудски поступак намирења спроводи у складу са одредбама овог закона, да извршни уговор о хипотеци, односно извршна заложна изјава о заснивању једностране хипотеке мора да садржи и следеће одредбе: јасно назначену одредбу, односно изјаву, којом власник непокретности неопозиво овлашћује повериоца да, ако дуг не буде плаћен о доспелости, наплати потраживање из цене добијене продајом у складу са вансудским поступком продаје утврђеним овим законом, без подношења тужбе суду, као и да ће непокретност принудним путем да буде испражњена и предата купцу у посед у року од 15 дана од дана закључења уговора о продаји, осим ако се хипотека уписује на сувласничком уделу, као и јасно назначену одредбу, односно изјаву власника да је сагласан да поверилац има право приступа непокретности, укључујући и улазак у непокретност без обзира ко се у њој налази (власник, закупац и др.), ради контроле одржавања или из других оправданих разлога, као и да је дужан да сарађује са повериоцем у поступку продаје, а нарочито да омогући приступ хипотекованој непокретности (улазак у стан и сл.), да уговор о хипотеци, односно заложна изјава о једностраној хипотеци која није у форми из става 1. овог члана и који не садрже елементе из става 3. овог члана, немају снагу извршне исправе (члан 15. ст. 1. и 2, став 3. тач 1) и 3) и став 4.); да хипотекарни поверилац може, ако дужник не исплати дуг о доспелости, да намири своје потраживање из вредности хипотековане непокретности, без обзира у чијој својини или државини се она налази у том тренутку, да се намирење из става 1. овог члана спроводи у складу са овим законом, односно законом којим се уређује извршни поступак, као и законом који уређује принудну наплату пореских потраживања на непокретностима, и да се, када је уговор о хипотеци сачињен у облику извршне исправе из члана 15. овог закона, примењују правила вансудског намирења утврђена овим законом (члан 24. ст. 1-3.).

ИИИ

Уставом Републике Србије је утврђено: да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона; да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне; да се законом може ограничити начин коришћења имовине; да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина; да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе; да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.); да је правни поредак Републике Србије јединствен (члан 194. став 1.); да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2.).

Одредбама члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је предвиђено да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, да се пресуда изриче јавно, али да се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде.

Одредбама члана 85. Закона о државном премеру и катастру („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 - Одлука УС, 96/15, 47/17 - аутентично тумачење, 113/17 - др. закон, 27/18 - др. закон и 41/18 - др. закон) је прописано да су уписи у катастар непокретности дозвољени само против лица које је у тренутку пријема захтева за упис већ уписано у катастар непокретности као ималац права у погледу којег се упис захтева или је предбележено као ималац тог права (уписани претходник), да се упис дозвољава и против лица које није уписани претходник, ако се уз захтев приложе исправе којима се доказује правни континуитет између лица против којег се тражи упис и уписаног претходника и да се, када се врши упис стварних права на новоизграђеном објекту или на стану стеченом уговором о откупу стана у друштвеној, односно државној својини, не захтева постојање уписаног претходника.

Ради целовитијег сагледавања спорних уставноправних питања, неопходно је имати у виду одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 - аутентично тумачење и 113/17 - аутентично тумачење), Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и „Службени лист СРЈ“, број 31/93), Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, број 18/16) и Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова („Службени гласник РС“, број 41/18).

Законом о извршењу и обезбеђењу је предвиђено: да се овим законом уређује поступак у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним исправама (извршни поступак), поступак обезбеђења потраживања и положај јавних извршитеља (члан 1.); да се извршни поступак и поступак обезбеђења покрећу тако што извршни поверилац подноси предлог за извршење на основу извршне или веродостојне исправе или предлог за обезбеђење, а да се по службеној дужности покрећу само ако је законом одређено, да о предлогу за извршење на основу извршне или веродостојне исправе и предлогу за обезбеђење одлучује суд (члан 3. ст. 1. и 2.); да су при одлучивању о предлогу за извршење суд и јавни извршитељ везани извршном и веродостојном исправом, да суд није овлашћен да испитује законитост и правилност извршне исправе (члан 5.); да о предлогу за извршење или обезбеђење одлучују у првом степену основни или привредни суд, да о жалби против решења основног или привредног суда одлучује виши суд или Привредни апелациони суд, у зависности од тога ко је донео решење које се побија (члан 6.); да поверилац чији уговор о хипотеци и заложна изјава представљају извршне исправе има право избора: да се намири применом закона којим се уређује хипотека или применом овог закона, да се сматра да је поверилац изабрао намирење применом закона којим се уређује хипотека када се донесе решење о упису забележбе хипотекарне продаје, а за намирење применом овог закона када поднесе предлог за извршење, да суд одбацује предлог за извршење поднет после доношења решења о упису забележбе хипотекарне продаје, да је против решења о одбацивању предлога дозвољен приговор (члан 20.); да ако различити повериоци истовремено воде поступак намирења применом закона којим се уређује хипотека и применом овог закона, а да је решење о упису забележбе хипотекарне продаје донето пре решења о извршењу, предност има намирење применом закона којим се уређује хипотека и да се редослед намирења извршног повериоца у том случају одређује према дану кад је стекао право на намирење у извршном поступку, да се извршни поступак наставља ако непокретност није продата у поступку намирења применом закона којим се уређује хипотека, да ако је решење о извршењу донето пре решења о упису забележбе хипотекарне продаје, предност има намирење применом овог закона, у ком случају забележба хипотекарне продаје губи дејство (члан 21.); да се у извршном поступку и поступку обезбеђења сходно примењује закон којим се уређује парнични поступак (члан 39.); да уговор о хипотеци и заложна изјава јесу извршне исправе ако су закључени, односно дати у форми коју одређује закон којим се уређује хипотека, ако садрже одредбе које он предвиђа и ако су уписани у катастар непокретности као извршна вансудска хипотека (члан 41. став 2.).

Законом о облигационим односима је предвиђено: да се овим законом уређују облигациони односи који настају из уговора, проузроковања штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностране изјаве воље и других законом утврђених чињеница (члан 1.); да се одредбе овог закона које се односе на уговоре примењују на све врсте уговора, осим ако за уговоре у привреди није изричито друкчије одређено (члан 25. став 1.); да је уговор закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26.); да су одредбе прописа којима се, делимично или у целини, одређује садржина уговора саставни делови тих уговора, те их употпуњавају или ступају на место уговорних одредби које нису у сагласности са њима (члан 27. став 2.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, да, ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324.).

Законом о општем управном поступку је, између осталог, прописано: да се овај закон примењује на поступање у свим управним стварима и да поједина питања управног поступка могу посебним законом да се уреде само ако је то у појединим управним областима неопходно, ако је то у сагласности са основним начелима одређеним овим законом и не смањује ниво заштите права и правних интереса странака зајемчених овим законом (члан 3.); да управни акт почиње да производи правна дејства од када је странка о њему обавештена, ако њиме није одређено да правна дејства почињу касније (члан 17.); да се обавештавање путем поште врши обичном или препорученом поштом; да се сматра да је писмено које је упућено препорученом поштом примљено на дан који стоји у потврди о пријему пошиљке; да се обавештавање препорученом поштом изједначава са достављањем (члан 71. ст. 1, 3. и 4.); да достављање, као вид обавештавања, може бити лично, посредно и јавно; да лично и посредно достављање орган врши преко свог службеног лица или се врши преко поштанског оператора или електронским путем, у складу са законом; да прималац писмена може бити само изузетно позван да преузме писмено, ако то налажу природа или значај писмена (члан 72.); да је лично достављање обавезно када од дана достављања почиње да тече рок који не може да се продужи, ако законом није друкчије предвиђено; да се лично достављање састоји од уручења писмена лицу коме је оно насловљено (прималац) (члан 75. ст. 1. и 3.).

Законом о поступку уписа у катастар непокретности и водова је предвиђено: да се овим законом уређују правила поступка уписа у катастар непокретности и катастар водова у њиховом одржавању, предмет и врсте уписа у том поступку и правила поступка издавања извода из наведених регистара, као и друга питања од значаја за одржавање катастра непокретности и катастра водова, да се одредбе овог закона које уређују предмет и врсте уписа примењују и на поступак обнове катастра, ако законом није друкчије одређено (члан 1.); да „катастар непокретности” јесте основни и јавни регистар, који садржи просторне и описне податке о непокретностима, податке о стварним правима на њима, као и другим правима и чињеницама чији је упис у катастар предвиђен законом (члан 2. став 2. тачка 2)); да се у катастар непокретности уписују право коришћења непокретности, односно својство корисника у случајевима предвиђеним законом, право службености, хипотека и друга стварна права на непокретностима прописана законом (члан 8. став 1.); да се хипотека уписује са подацима о повериоцу и дужнику, износу обезбеђеног потраживања, валути, каматној стопи, основу за упис и року важења (члан 9. став 1.); да је забележба упис којим се у катастар непокретности уписују чињенице које су од значаја за заснивање, измену, престанак или пренос стварних права на непокретностима, које се односе на личност имаоца права, на саму непокретност или на правне односе поводом непокретности (члан 14. став 1.); да се поднесци, докази и акта у поступку уписа у катастар непокретности достављају у форми електронског документа, кроз е-шалтер, да изузетно од става 1. овог члана, жалбу и друге правне лекове, као и доказе који се уз њих прилажу, странка може доставити у форми папирног документа (члан 18.); да се на питања која се односе на поступак уписа у катастар непокретности, а која овим законом нису посебно уређена, примењује закон којим се уређује општи управни поступак (члан 20.).

ИВ

Поводом навода којима иницијатор оспорава одредбу члана 15. став 3. тачка 2) Закона, Уставни суд указује да је, при разматрању разлога за оспоравање уставности и сагласности са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода наведене одредбе Закона, имао у виду члан 15. Закона у целини, којим се уређују својство и упис извршне исправе. Одредбама члана 15. Закона уређени су услови под којима уговор о хипотеци, односно заложна изјава о једностраној хипотеци има снагу извршне исправе, прописивањем њихове форме и садржине са обавезним елементима, у оквиру којих иницијатор оспорава одредбу тачке 2) у ставу 3, којом је, између осталог, предвиђено да власник непокретности пристаје на могућност извршења уговора о хипотеци продајом његове непокретности у складу са одредбама Закона о хипотеци о вансудском поступку намирења, без права на вођење парнице. Извршни уговор о хипотеци и извршна заложна изјава, који су сачињени у прописаној форми и садрже елементе из става 3. члана 15. оспореног Закона, представљају извршне исправе, у смислу оспореног Закона и Закона о извршењу и обезбеђењу. Потраживање засновано на извршној исправи хипотекарни поверилац може да намири: применом Закона о хипотеци у вансудском поступку или применом Закона о извршењу и обезбеђењу у судском поступку. Сматра се да је поверилац изабрао намирење применом Закона о хипотеци када регистар непокретности донесе решење о упису забележбе хипотекарне продаје, а за намирење применом Закона о извршењу и обезбеђењу када надлежном суду поднесе предлог за извршење на основу извршне исправе. У вансудском поступку намирења „извршне вансудске хипотеке“, а након доношења Одлуке Уставног суда ИУз-799/2012 од 9. априла 2015. године и измена и допуна оспореног Закона из 2015. године, обезбеђена је судска заштита кроз могућност вођења управног спора против коначног другостепеног решења о забележби хипотекарне продаје. Имајући у виду наведено, као и природу уговорног хипотекарног односа који је заснован на слободној вољи и договору уговорних страна о битним састојцима уговора, Уставни суд налази да се оспорена одредба Закона не може довести у везу са повредом права на правично суђење из члана 32. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд додатно наглашава да се оспорена одредба Закона о хипотеци односи на поступак намирења продајом хипотековане непокретности у случају извршног уговора о хипотеци, односно извршне заложне изјаве, али да ова одредба не спречава оспоравање правне ваљаности самог уговора о хипотеци тужбом у парничном поступку.

Разматрајући наводе иницијативе којима се оспорава уставност одредаба члана 33. Закона, Уставни суд указује да се наведеним оспореним одредбама, које се налазе у оквиру Главе друге, под називом „Вансудски поступак намирења“ (чл. 29 – 38.), уређује начин уручења опомене, обавештења и других писмена (препорученом поштом) и одређују адресе прималаца на које се ова писмена шаљу, а не и дан достављања, односно дан пријема писмена, како то погрешно сматра иницијатор наводећи да се писмена „сматрају урученим дужнику у тренутку њиховог отпослања препорученом поштом“. Уставни суд такође указује да се оспорене одредбе Закона односе на писмена која се достављају у вансудском поступку намирења, те се не могу довести у везу са одредбама Закона о парничном поступку, као и да дужник не долази у доцњу даном достављања опомене, већ неиспуњењем обавезе у року предвиђеном извршним уговором о хипотеци, а да опоменом поверилац само подсећа дужника на доспелост дуга дајући му додатни рок за исплату доспелог дуга како би избегао продају непокретности. Поводом достављања решења о забележби хипотекарне продаје, као управног акта против кога може да се изјави жалба и покреће управни спор, Уставни суд указује на одредбе Закона о општем управном поступку, које се примењују на поступање у свим управним стварима, као и на одредбе Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, донетог након подношења иницијативе, којима су, између осталог, уређени појам забележбе, врсте забележби и поступак њиховог уписа у катастар непокретности, међу којима је и забележба хипотекарне продаје, као и начин доставе свих поднесака, доказа и аката у поступку уписа у катастар непокретности тако што је изричито предвиђено да се на питања која се односе на поступак уписа у катастар непокретности, а која овим законом нису посебно уређена, примењује закон којим се уређује општи управни поступак. Из свега наведеног произлази да се и на доставу писмена, која се у поступку уписа хипотеке у катастар непокретности прилажу као доказ уз захтев за упис (нпр. опомене уз захтев за упис забележбе хипотекарне продаје из члана 31. Закона о хипотеци), примењује Закон о општем управном поступку, према коме се писмено које је упућено препорученом поштом сматра да је примљено на дан који стоји у потврди о пријему пошиљке, те да навод иницијатора о супротности оспорених одредаба члана 33. Закона са одредбама Закона о општем управном поступку није основан. Поводом навода иницијативе о повреди одредаба члана 32. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права, Суд налази да се оспорене одредбе члана 33. Закона, којима се уређује начин доставе писмена, не могу довести у везу са повредом права на правично суђење из члана 32. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Поводом иницијативе у делу којим се тражи покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба чл. 29, 30, 31. и члана 36. став 1. Закона, Уставни суд налази да су наведене оспорене одредбе Закона мењане 2015. године, тј. након подношења иницијативе, тако што су поједина законска решења уређена на другачији начин. Суд, такође, указује и на своју напред наведену Одлуку ИУз-799/2012, којом је утврдио да одредба члана 31. став 7. Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, број 60/15), у делу који гласи: „и против њега није дозвољена тужба или правни лек“, није у сагласности са одредбама члана 4. став 1. и члана 198. став 2. Устава, имајући, пре свега, у виду да је решење о забележби хипотекарне продаје управни акт који у управном поступку доноси орган државне управе надлежан за вођење регистра непокретности (катастра) те да, сагласно одредбама Закона о општем управном поступку, против другостепеног решења донетог у том поступку, које је коначно и извршно, може да се води управни спор. Уважавајући разлоге којима се Уставни суд руководио при доношењу утврђујуће Одлуке, законодавац је управо Законом о изменама Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, број 83/15) изменио поједине одредбе оспореног Закона у циљу усклађивања законских решења са Одлуком Уставног суда, прописујући могућност да се против другостепеног решења надлежног органа води управносудски спор. Осим наведених одредаба оспореног Закона, Суд указује да су 2015. године мењане и одредбе члана 85. Закона о државном премеру и катастру у односу на које иницијатор истиче противречност одредбе члана 31. став 3. тачка 1) Закона о хипотеци, као и да је 2018. године донет Закон о поступку уписа у катастар непокретности и водова којим су на целовит начин уређена правила поступка уписа у катастар непокретности, предмет и врсте уписа у том поступку, правила поступка издавања извода из регистра непокретности и друга питања од значаја за одржавање катастра непокретности, те је оценио да нису основани наводи иницијативе о нарушавању јединства правног поретка из члана 4. став 1. и члана 194. Устава. Уставни суд, такође, налази да се наведене оспорене одредбе Закона не могу довести у непосредну уставноправну везу са правима на правично суђење, на имовину и на приватну својину, која су зајемчена одредбама чл. 32, 58. и 86. Устава, као ни у правну везу са правом на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у односу на чије одредбе је тражена оцена уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором.

В

На основу свега изнетог, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима оспоравања нису поткрепљене тврдње да има основа за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором оспорених одредаба Закона о хипотеци, па је, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду, иницијативу одбацио као неприхватљиву.

Како је донео коначну одлуку у овој правној ствари, Уставни суд је одбацио захтев за обуставу извршења појединачних аката или радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона о хипотеци, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду.

Сагласно наведеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић