Овакво становиште судова за сада се не може прихватити.Из списа предмета се може закључити да је продаја спорних непокретности извршена ради арондације коју је спровео тужени. Чињеница да је тужилац под притиском да ће изгубити посао ако не прода земљу и да је исту продао туженом под условима какве је овај одредио указује да је при закључењу спорног уговора било мана у погледу воље продавца, да продавац није приступио закључењу уговора по слободној вољи.Закон о облигационим односима у члану 111. прописује да уколико је при закључењу уговора било мана у погледу воље странака да се ради о рушљивом уговору. Поништење рушљивог уговора може тражити странка у чијем интереу је рушљивост установљена и то у одрећеном року од годину дана од сазнања за разлог рушљивости односно од престанка принуде.Право да се тражи поништење оваквог уговора у сваком случају престаје истеком рока од три (3) године од дана закључења уговора. За разлику од рушљивог уговора Закон о облигационим односима у члану 103. регулише случајеве ништавости уговора.Ништав уговор је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. За разлику од рушљивог уговора ништав уговор је од самог почетка без правног дејства, и ништавост наступа по самом закону и на ништавост се могу позивати не само уговорне стране него и свако друго заинтересовано лице.Како се ради о заштити општег интереса, на ништавост суд пази по службеној дужности, он се не може оснажити, а право на истицање не може застарети, нити је везано за рок. Како једна правила важе за ништаве а друга за рушљиве уговоре у овоме спору битно је утврдити да ли је код закључења уговора дошло до формирања воље под притиском тако да је закључен уговор противан принудним прописима јавном поретку будући да је имао за циљ исељење лица оје је закључило уговор. Како се из побијаних пресуда закључује суд није разграничио да ли се ради о таквим недостацима у закључењу наведеног уговора који уговор чине рушљивим или пак апсолутно ништавим.Уколико би се радило само о недостаку воље која доводи до ништавости уговора тада би требало претходно испитати благовременост поднете тужбе за поништај уговора будући је уговор закључен 1961. године а тужба за његов поништај поднета 17. 01. 1994. године. Следило би да су прошли рокови за поништај рушљивог уговора због мана у вољи уговорача.Уколико се пак ради о таквом притиску који је био усмерен на исељавање што је противно основним одредбама уставног урећења па самим тим и принудним прописима и јавном поретку, радило би се о ништавом уговору чији поништај се може тражити у свако време независно од рока. Како је првостепени суд у побијаној пресуди пошао од погрешне и неправилне примене одредаба Закона о облигационим односима о рушљивости и ништавости уговора, непотпуно је утврдио чињенично стање, наима није утврдио релевантне околности да ли се радило о уговору закљученом под притиском ради исељавања који би био противан принудним прописима па самим тим и апсолутно ништав ил пак о уговору закљученим са маном у вољи продавца, који би био рушљив, односно релативно ништав, те да ли ако се ради о релативној ништавости је истекао рок за истицање рушљивости.Како нису утврђене ове релевантне чињенице и околности, првостепни суд је у поступку доношења пресуда учинио битну повреду одредаба парничног поступку из члана 354. став 2. тачка 13. ЗПП-а. Како другостепени суд наведену неправилност није отклонио то је и одлука другостепеног суда захваћена истом повредом одредаба парничног поступка. Са наведених разлога основано се у затхтеву за заштиту законитости указује на наведене повреде одредаба Закона о парничном поступку, па је побијане пресуде ваљало укинути и предмет вратити првостепеном суду на поновно одлучивање.