„Према члану 16. став 4. Закона о основама својинско-правних односа сувласници споразумно одређују начин деобе ствари, а у случају да се не може постићи споразум о томе одлучује суд. Физичкој деоби суд ће приступити онда када је таква деоба могућа, а то у одсуству споразума заједничара значи да сваком од њих на име удела припадне у својину реални – физички део ствари сразмерно сувласничком делу. У конкретном случају предмет деобе је стамбена зграда са помоћним објектима са преко 20 сувласника који имају различите сувласничке уделе.Из стања у списима несумњиво произлази да је потпуно развргнуће сувласничке заједнице физичком деобом, што је крајњи циљ овог поступка, између свих заједничара немогуће. У таквој ситуацији судови нису могли вршити физичку деобу остављајући и даље у сувласничкој заједници претежни број сувласника – противника предлагача – на појединим деловима предмета деобе без њихове сагласности јер се тиме не разрешавају сувласнички односи заједничара, а постоји и неизвесност о томе да ли се таквом деобом знатно не умањи вредност непокретности која је предмет деобе.Суд би у оваквом случају евентуално могао одредити да непокретност која је предмет деобе припадне једном или неколицини заједничара који заједнички и споразумно ту непокретност држе с тим да се другим сувласницима надокнади противвредност. Но, такав начин деобе предлагачи у свом предлогу нису ни предложили.Коначно предмет деобе није могло бити градско грађевинско земљиште, коју деобу су судови фактички извршили урачунавањем вредности грађевинског земљишта у део појединих сувласника“.