Уставни суд, Велико већ е, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Рамиза Вељагић а, Фејз а Вељагић а, Ирфете Вељагић, Ибре Вељагића, Сехаде Хаџифејзовић, Ризе Вељагића, Вејсила Вељагића и Хасније Кајевић, свих из Пријепоља, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. септембра 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Рамиза Вељагић а, Фејз а Вељагић а, Ирфете Вељагић, Ибре Вељагића, Сехаде Хаџифејзовић, Ризе Вељагића, Вејсила Вељагића и Хасније Кајевић и утврђује да је решењем Општинске управе Пријепоље број 463-7/04 од 29. новембра 2011. године, решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 465-02-00120/2004-07 од 11. маја 2012. године и пресудом Управног суда У. 8234/12 од 3. фебруара 2014. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, з ајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Срби је.

2. Поништава се пресуда Управног суда У. 8234/12 од 3. фебруара 2014. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 465-02-00120/2004-07 од 11. маја 2012. године.

3. Усваја се уставна жалба Рамиза Вељагић а, Фејз а Вељагић а, Ирфете Вељагић, Ибре Вељагића, Сехаде Хаџифејзовић, Ризе Вељагића, Вејсила Вељагића и Хасније Кајевић и утврђује да је у поступку који је вођен пред Општинском управом општине Пријепоље у предмету број 463-7/2004 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

4. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе Рамиза Вељагић а, Фејз а Вељагић а, Хасније Кајевић и Сехаде Хаџифејзовић на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 900 евра, а осталих подносилаца уставне жалбе сваком у износу од по 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

5. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се управни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Рамиз Вељагић, Фејз о Вељагић , Ирфета Вељагић, Ибро Вељагић, Сехада Хаџифесовић, Ризо Вељагић, Вејсил Вељагић и Хаснија Кајевић, сви из Пријепоља, преко пуномоћника Џевада Вељагића из Пријепоља, поднели су 5. јуна 2014. године Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Општинском управом општине Пријепоље у предмету број 463-7/2004. Уставна жалба је, такође, изјављена против аката означених у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава.

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су подносиоци 30. јуна 2004. поднели надлежном органу “захтев у смислу члана 86 ст ав 7. Закона о планирању и изградњи за деекспропријацију парцела к.п. бр. 1109/1, 1109/18-24 и 1114/2 експроприсаних решењем општине Пријепоље од 28. марта 1979. године“; да је вештачењем у предметном поступку утврђено да к.п. број 1109/18-24 нису приведене намени, због чега је надлежни орган морао усво јити захтев за деекспропријацију истих; да су, уместо тога, управни органи и Управни суд тумач или наведену одредбу Закона супротно њеној садржини и смислу, чиме су подносиоцима повређена права на правично суђење и право на имовину.

Подносиоци уставне жалбе износе ток оспореног поступка, тврдећи да им је непримереним одуговлачењем и пропуштањем да се поништи спорно решење само у односу на наведене парцеле повређено право на суђење у разумном року, јер је надлежни орган наизменично доносио решења којима се одбија, односно усваја захтев у целини.

Уставном жалбом се тражи да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорене акте и утврди право подносиоцима на накнаду нематеријалне штете.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је , у спроведеном поступку , на основу увида у оспорени акт и целокупну приложену документацију, као и расположиве списе предмета број 463-7/2004 Општинске управе општине Пријепоље, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:

Делимичним решењем Одељења за привреду и финансије СО Пријепоље број 463-50/79 од 28. марта 1979. године, које је донето на основу члана 5. став 2. Закона о грађевинском земљишту („Службени гласник СРС“, број 32/75) усвојен је делимично предлог јавног правобранилаштва, те је изузето даље право коришћења к.п. бр. 1109/1, 1109/12, 1109/14 и 1109/6 од дотадашњег корисника Омера Вељагића (правног претходника подносилаца уставне жалбе) уз накнаду, у корист СИЗ-а за припрему и уређење грађевинског земљишта Пријепоље, у циљу привођења земљишта намени према детаљном урбанистичком плану.

Решењем СО Пријепоље број 463-56790 од 2. јула 1990. године, у ставу 1. диспозитива, дозвољен је пренос права коришћења на земљишту у друштвеној својини (административни пренос), са ранијег корисника СИЗ-а за припрему уређења грађевинског земљишта из Пријепоља на новог корисника ГП „Рад“ из Пријепоља и то на к.п. бр: 1109/1 и 1114/2.

Решењем Општинске управе Пријепоље број 465-3/2004 од 17. марта 2004. године, које је донето на основу члана 36. Закона о експропријацији („Службени гласник РС“, број 53/95), стављен је ван снаге став 1. диспозитива решења Секретаријата за привредне делатности СО Пријепоље број 463-56790 од 2. јула 1990. године и утврђено да престаје право коришћења ГП „Рад“ из Пријепоља, те да се, због непривођења намени, враћају на коришћење Дирекцији за изградњу „Пријепоље“ к.п. бр: 1109/1 и 1109/18-24, као и к.п. број 1114/2. У образложењу решења је наведено да предметне парцеле нису приведене намени, као и да приликом доношења решења од 2. јула 1990. године није утврђен општи интерес за административни пренос решењем надлежног органа, како је било предвиђено чланом 80. Закона о експропријацији („Службени гласник РС“, број 40/84).

Рамиз Вељагић, Фејзо Вељагић , Хаснија Вељагић и Сехада Вељагић (овде подносиоци уставне жалбе) и Хајро Вељагић поднели су 22. септембра 2004. године Служби за имовинско-правне послове СО Пријепоље „захтев за деекспропријацију – повраћај к.п. број 1109/1, која данас одговара к.п. 1109/1 и 1109/17-24. У захтеву је наведено да је делимичним решењем Одељења за привреду и финансије СО Пријепоље број 463-50/79 од 28. марта 1979. године извршена потпуна експропријација к.п. број 1109/6, а да су к.п. 1109/1 и 1109/17-24 изузете од Ханефије Малагић и пренете на корисника ГП „Рад“ из Пријепоља на основу решења СО Пријепоље број 463-56790 од 2. јула 1990. године, у циљу изградње тржног центра, која није приведена намени. Наведени захтев заведен је у Општинској управи Пријепоље под бројем 465-7/2004.

Решење првостепеног органа од 17. марта 2004. године поништено је решењем Министарства финансија од 7. децембра 2004. године и предмет је враћен истом органу на поновно одлучивање.

На расправи која је одржана у овом предмету 26. априла 2005. године првостепени орган је донео закључак о спајању у један поступак предмета 465-3/2004 и 465-7/2004, јер се заснивају на истом чињеничном стању.

Решењем 463-7/04 од 21. децембра 2005. године, у ставу 1. диспозитива, одбијен је захтев ЈП Дирекције за изградњу „Пријепоље“ за поништење решења о административном преносу права коришћења на непокретности Секретаријата за привредне делатности СО Пријепоље број 463-56790 од 2. јула 1990. године, а у ставу 2. диспозитива је одбијен захтев за деекспропријацију земљишта изузетог решењем Одељења за привреду и финансије СО Пријепоље број 463-50/79 од 28. марта 1979. године. У образложењу решења је наведено да, према налазу и мишљењу вештака од 7. новембра 2005. године, к.п. 1109/18-24 и 1114/2 нису приведене намени у складу са планским документима у моменту вештачења.

Џевад Вељагић је, у име подносилаца захтева, 1. фебруара 2006. године поднео жалбу против наведеног решења, која је уважена решењем Министарства финансија од 21. јуна 2006. године. Другостепени орган је оценио да се о захтеву Хајра Вељагића и осталих мора решавати применом одредбе члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи, а не у смислу одредаба Закона о експропријацији, као и да треба раздвојити наведени захтев од захтева Дирекције за поништај решења о административном преносу спорног земљишта. Првостепени орган је решењима од 26. децембра 2006. и 26. децембра 2007. године поново одбио захтев подносилаца уставне жалбе, а наведена решења су поништена решењима другостепеног органа од 4. октобра 2007. и 7. августа 2008. године. Другостепени орган је у наведеним решењима оценио да је првостепени орган из правилно утврђеног чињеничног стања донео погрешан закључак и погрешну одлуку о захтеву.

Првостепени орган је решењем од 10. марта 2009. године усвојио захтев подносилаца и поништио делимично решење Одељења за привреду и финансије СО Пријепоље број 463-50/79 од 28. марта 1979. године о изузимању земљишта од правног претходника подносилаца захтева. Министарство финансија је решењем од 29. јула 2009. године одбило као неосновану жалбу ГП „Рад“ из Пријепоља, али је Управни суд пресудом У. 11501/10 од 14. априла 2011. године уважио тужбу тог правног лица и поништио побијано решење. Управни суд је оценио да к.п. 1109/1 није могла бити у целости поништена, јер су од ње настале, поред осталих, нова к.п. 1109/1 и к.п. 1109/17, које су приведене намени. Министарство финансија је у извршењу наведене пресуде донело решење 13. јула 2011. године, којим је поништено првостепено решење од 10. марта 2009. године и предмет је враћен том органу на поновно одлучивање.

Оспореним решењем Општинске управе Пријепоље број 463-7/04 од 29. новембра 2011. године одбијен је захтев за поништење решења надлежног органа од 28. марта 1979. године, у ставу 1. тачка 7) алинеја 2, којим је изузето земљиште од ранијег корисника. У образложењу решења је констатовано да је у току поступка извршен увид на лицу места уз присуство вештака геометра и вештака урбанисте 4. октобра 2005. године и да је у налазу и мишљењу вештака утврђено: да су парцелацијом к.п. 1109/1, по култури њива 2. класе у површини од 0,07.11 ха, њива 3. класе у површини од 0,26.62 ха и њива 4. класе у површини од 0,03.00 ха, настале: к.п. 1109/1 у површини од 0,07.11 ха, к.п. 1109/17 у површини од 0,02.03 ха, као и к.п. 1109/18-24; да је измењеним урбанистичким планом из 1993. године уместо тржног центра планирана изградња стамбено-пословног комплекса; да је на к.п. 1109/1 изграђена трафостаница и део улице са делом инфраструктуре насеља; да к.п. 1109/18-24 нису приведене намени. Првостепени орган је даље навео да је у поступку утврђено да је на к.п. 1109/1 површине 0,26.72 ха и к.п. 1109/17 површине 0,10.62 ха изграђена улица и инфраструктура за насеље Луке и започет приватни стамбени објекат, а да је површина обе изграђене парцеле већа од остатка површине старе к.п. 1109/1, која је износила 0,36,73 ха, те је закључио да је већи део изузете старе к.п. 1109/1 изграђен, односно приведен намени у складу са одредбом члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи из 2003. године. Првостепени орган је даље навео да је утврђено и то да је на к.п. 1109/18-24, за које је крајњи корисник у року од годину дана од дана ступања на снагу Закона започео радње привођења земљишта планираној намени, изграђен пословно-стамбени објекат. Подносиоци захтева Хајро Вељагић, Фејзо Вељагић, Рамиз Вељагић, Сехада Вељагић и Хаснија Вељагић су 16. децембра 2011. године поднели жалбу против наведеног решења, која је одбијена оспореним решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 465-02-00120/2004-07 од 11. маја 2012. године, из разлога наведених у образложењу оспореног решења првостепеног органа.

Оспореном пресудом Управног суда У. 8234/12 од 3. фебруара 2014. године, донетом након одржане усмене јавне расправе, одбијена је тужба Рамиза Вељагић а, Фејз а Вељагић а, Ирфете Вељагић, Ибре Вељагића, Сехаде Хаџифејзовић, Ризе Вељагића, Вејсила Вељагића и Хасније Кајевић, овде подносилаца уставне жалбе, поднета 22. јуна 2012. године ради поништаја наведеног оспореног решења Министарства финансија. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде најпре констатовао: да су подносиоци у тужби истакли да к.п. број 1109/1 и к.п. 1109/17 немају површину наведену у оспореном решењу, као и да је од стране вештака геометра и урбанисте утврђено да к.п. 1109/18-24 нису приведене намени; да су тужиоци, поступајући по налогу са усмене јавне расправе одржане 26. новембра 2013. године, уредили тужбу у складу са налогом суда. Управни суд је нашао да оспореним другостепеним решењем није повређен закон на штету подносилаца, дајући за то исте разлоге као тужени орган.

У реферату судије известиоца Жељка Шкорића у предмету У. 8234/12, који се налази у списима предмета Општинске управе Пријепоље број 463-7/04, наводи се да је на записнику о усменој јавној расправи састављеном 12. новембра 2013. године констатовано да је пуномоћник тужилаца изјавио да је тужилац Хајро Вељагић - који је у тужби погрешно означен као Хајра Вељагић, преминуо, да је Сехада Вељагић променила презиме у Хаџифејзовић, а да се Хаснија Вељагић сада презива Кајевић. Такође је констатовано да је пуномоћник тужилаца 26. новембра 2013. године уредио тужбу тако што је доставио извод из матичне књиге умрлих за Хајра Вељагића, решење Општинског суда у Пријепољу О. 275/97 од 15. децембра 1997. године о утврђивању заоставштине истог, изводе из матичне књиге венчаних за наведене тужиље, као и пуномоћје за све тужиоце.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2. ).

За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:

Законом о грађевинском земљишту („Службени гласник СРС“, бр. 32/75), који је био на снази у време одлучивања о изузимању права коришћења спорног земљишта од правног претходника подносилаца уставне жалбе, било је прописано да се лицима која имају право коришћења на градском грађевинском земљишту може уз накнаду то право ограничити, ако то захтева спровођење урбанистичког плана или други општи интерес утврђен на основу закона (члан 5. став 2.).

Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03 и 34/06), који је био на снази у време подношења захтева подносилаца уставне жалбе за деекспропријацију предметног земљишта , било је прописано: да на неизграђеном осталом грађевинском земљишту у државној својини право коришћења има ранији сопственик, законски наследник, као и лица на која је ранији сопственик пренео право коришћења, у складу са законом (ч лан 84. став 1.); да се р анијим сопствеником из става 1. овог члана сматра лице које је по важећим прописима било његов сопственик на дан ступања на снагу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта ("Службени лист ФНРЈ", бр. 52/58, 3/59, 24/59 и 24/61), Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера ("Службени лист СФРЈ", број 5/68), односно Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера ("Службени гласник СРС", бр. 32/68, 17/69, 29/6 9, 19/71, 16/72, 24/73 и 39/73); да ранији сопственик који је, до дана ступања на снагу овог закона, стекао право прече градње а није саградио објекат, може да поднесе захтев за поништај правноснажног решења, у складу са законом, ради остваривања права из члана 84. овог закона (члан 85.); да ће се на захтев ранијег сопственика, односно његовог законског наследника, поништити правноснажно решење о изузимању градског грађевинског земљишта из његовог поседа, ако корисник градског грађевинског земљишта исто не приведе намени за коју је земљиште изузето, у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (86. став 7.).

Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97, 31/01 и 30/10) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (ч лан 232. став 1.).

5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореном пресудом Управног суда повређено право на правично суђење, тиме што је њихов захтев за деекспропријацију земљишта у целини одбијен, иако је да је вештачењем у предметном управном поступку утврђено да к.п. број 1109/18-24 нису приведене намени. По мишљењу подносилаца уставне жалбе, управни органи и Управни суд су одредбу члана 86 ст ав 7. Закона о планирању и изградњи тумач или супротно њеној садржини и смислу, јер Закон не говори о отпочињању радњи на привођењу намени“.

Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре указује да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.

Уставни суд констатује да је предмет одлучивања у управном и управносудском поступку, који су претходили подношењу уставне жалбе, било питање да ли су , на основу утврђених чињеница и м еродавног права, испуњени услови за поништај делимичног решења Одељења за привреду и финансије СО Пријепоље број 463-50/79 од 28. марта 1979. године, којим је изузето даље право коришћења земљишта од правног претходника подносилаца уставне жалбе, као дотадашњег корисника градског грађевинског земљишта.

Из садржине образложења оспореног решења првостепеног органа произлази да је тај орган утврдио различите површине к.п. 1109/1 и к.п. 1109/17 од оних које су наведене у налазу и мишљењу вештака геометра и вештака урбанисте, а да је, у вези са к.п. 1109/18-24 – за које је у налазу и мишљењу вештака наведено да нису приведене намени, утврдио да је на тим парцелама, „за које је крајњи корисник у року од годину дана од дана ступања на снагу Закона о планирању и изградњи започео радње привођења земљишта планираној намени“, изграђен пословно-стамбени објекат. Уставни суд, констатује да се из образложења оспореног решења првостепеног органа не може утврдити на основу ког доказа је тај орган закључио да је површина новонасталих к.п. 1109/1 и к.п. 1109/17, које су изграђене, већа од површине старе к.п. 1109/1. Такође, по оцени овог суда, образложење наведеног решења не садржи уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да нису испуњени услови за поништај решења о изузимању спорног земљишта у делу који се односи на к.п. 1109/18-24. Уставни суд, с тим у вези, констатује да су подносиоци уставне жалбе у тужби истицали да к.п. број 1109/1 и к.п. 1109/17 немају површину наведену у оспореном решењу и да је вештачењем утврђено да к.п. 1109/18-24 нису приведене намени, али да Управни суд ове наводе није оценио, нити је наведене чињенице утврђивао на расправи, већ је оспорену пресуду засновао на доказима изведеним у предметном управном поступку.

Уставни суд указује да из наведених одредаба Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03 и 34/06) произлази да је активну легитимацију за подношење захтева, у смислу одредбе члана 86. став 7. тог закона, имало лице које је било сопственик неизграђеног осталог грађевинског земљишта у државној својини на дан ступања на снагу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта ("Службени лист ФНРЈ", бр. 52/58, 3/59, 24/59 и 24/61), Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера ("Службени лист СФРЈ", број 5/68), односно Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера ("Службени гласник СРС", бр. 32/68, 17/69, 29/69, 19/71, 16/72, 24/73 и 39/73), као и његов законски наследник. Имајући у виду да се из делимичног решења Одељења за привреду и финансије СО Пријепоље број 463-50/79 од 28. марта 1979. године не може утврдити да ли је правни претходник подносилаца уставне жалбе на дан ступања на снагу неког од наведених закона био сопственик земљишта које је изузето од права коришћења тим решењем, овај суд налази да у образложењу оспорених аката недостају разлози за оцену да је за одлучивање о захтеву подносилаца уставне жалбе „за деекспропријацију“ спорног земљишта меродавна одредба члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03 и 34/06).

С обзиром на све изложено, Уставни суд је нашао да оспорена решења Општинске управе општине Пријепоље и Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове, као и оспорена пресуда Управног суда нису образложен и на начин који би отклонио сумњу у арбитр ерност поступања и одлучивања, те је, не прејудицирајући одлуку о предметној управној ствари, утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу изјављену због повреде означеног права, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Имајући у виду природу учињене повреде права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права у конкретном случају могу отклонити једино поништавањем пресуде Управног суда У. 8234/12 од 3. фебруара 2014. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 465-02-00120/2004-07 од 11. маја 2012. године, па је одлучио као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на то да ће након поништавања оспорене пресуде Управног суда У. 8234/12 од 3. фебруара 2014. године бити поново одлучивано о тужби подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је оценио преурањеним њихов захтев за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.

8. Подносиоци уставне жалбе , такође, сматрају да им је неделотворним поступањем управних органа и Управног суда у оспореном управном поступку повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, јер је поступак по њиховом захтеву трајао десет година .

Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период у којем се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету број 463-7/2004 Општинске управе општине Пријепоље мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године.

Оцењујући основаност уставне жалбе којом се повреда права на суђење у разумном року истиче у односу на предметни управни поступак, Уставни суд је на основу изложених чињеница утврдио да је поступак у односу на подносиоце уставне жалбе Рамиза Вељагић а, Фејз у Вељагић а, Хаснију Кајевић и Сехаду Хаџифејзовић започео 22. септембра 2004. године, када су поднели захтев за деекспропријацију спорног земљишта и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 8234/12 од 3. фебруара 2014. године. Уставни суд је, такође, констатовао да су подносиоци уставне жалбе Ирфета Вељагић, Ибро Вељагић, Ризо Вељагића и Вејсил Вељагић ступили у оспорени поступак 22. јуна 2012. године, подношењем тужбе Управном суду против оспореног решења Министарства финансија.

Уставни суд констатује да је оспорени поступак трајао девет година и десет месеци, што, само по себи, указује на то да о предметном захтеву није одлучено у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и судова који су вод или поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.

Уставни суд је, у том смислу, оценио да се у предметном поступк у предметном управном поступку нису постављала сложена чињенична и правна питања, јер су надлежни органи морали најпре да утврд е да ли су подносиоци захтева били овлашћени да траже поништај решења о изузимању права даљег коришћења спорног земљишта и, потом, да оцене испуњеност услова прописаних законом.

Испитујући значај предмета поступка за подносиоце уставне жа лбе, Уставни суд је закључио да су они имали значајан интерес да се поништи решење о изузимању земљишта на коме је њихов правни претходник имао право коришћења.

Испитујући поступање управних и судских органа у овој правној ствари, Уставни суд налази да је превасходни узрок недопустиво дугог трајања предметног поступка враћање предмета првостепеном управном органу ради поновног одлучивања. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање таквих налога у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном с истему (видети мутатис мутандис, предмет Wиерцисзеwска против Пољске , број 41431/98, став број 46. од 25. новембра 2003. године ). Уставни суд даље истиче да је другостепени орган, сагласно члану 232. став 1. Закона о општем управном поступку, могао сам допунити поступак и отклонити недостатке из поступка који је вођен пред првостепеним органом, те сам решити предметну управну ствар, посебно имајући у виду примедбе тог органа да је првостепени орган на основу правилно утврђеног чињеничног стања извео неправилан закључак По оцени овог суда, Управни суд је у року који се може сматрати разумним одлучивао о тужбама поднетим у управном спору.

Уставни суд је оценио да подносиоци устав не жалбе својим радњама нису допринели дугом трајању оспореног поступка.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен у предмету број 463-7/2004 Општинске управе општине Пријепоље, одлучујући као у првом делу тачк е 3. изреке.

9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење због утврђене повреде права на суђење у разумном року подносиоцима уставне жалбе Рамизу Вељагић у, Фејз и Вељагић у, Сехади Хаџифејзовић и Хаснији Кајевић оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 900 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате , а подносиоцима уставне жалбе Ирфети Вељагић, Ибри Вељагићу, Ризи Вељагићу и Вејсилу Вељагићу сваком у износу од по 300 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду дуго трајање оспореног поступка , као и чињеницу да су поједини подносиоци уставне жалбе ступили у предметни поступак тек у фази управног спора који је окончан оспореном пресудом Управног суда. Уставни суд је, такође, узео у обзир праксу овог суда и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. С обзиром на то да је Законом о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15) прописан рок од четири месеца за извршење одлуке Уставног суда којим је утврђено право на накнаду материјалне/нематеријалне штете, то је Суд у другом делу тачке 4. изреке одредио да се досуђена висина накнаде нематеријалне штете подносиоцима уставне жалбе исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).

10. Полазећи од тога да управни поступак поводом кога је поднета уставна жалба још није окончан, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права отклоне налагањем надлежним органима да предузму неопходне мере како би се предметни управни поступак окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 5. изреке.

11. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић