Првостепени суд сматра да избор за одборника не може бити разлог за престанак радног односа радника, јер мандат одборника представља изборну функцију у територијалној јединици локалне самоуправе и усваја тужбени захтев тужиоца као основан.
Код таквог чињеничног стања другостепени суд сматра да се тужилац, прихватајући кандидатуру као и верификацију мандата и давањем свечане изјаве одборника, изјаснио да буде одборник, па зато применом чл. 33. тада важећег Закона о територијалној организацији Републике Србије ("Сл. гласник РС", бр. 47/91), престаје радни однос.
На правилно утврђено чињенично стање другостепени суд је погрешно применио материјално право када је тужбени захтев одбио као неоснован.
Наиме, одредба чл. 33. Закона о територијалној организацији Републике Србије и локалној самоуправи није специјална у односу на престанак радног односа, нити се том одредбом регулише престанак радног односа, већ неспојивост јавне функције и запослења у истом органу у коме се та функција врши (општина) . То није разлог за престанак радног односа у смислу чл. 108. до чл. 110. ЗРО и чл. 64. Закона о радним односима у државним органима који се по члану 75. тог Закона примењује и на запослене у органима локалне самоуправе.
Питање неспојивости јавне функције и запослења у истом органу решено је институтом мировања радног односа из чл. 62. став. 1. тачка 3. ЗРО, тако што је прописано да запосленом мирују права и обавезе из радног односа ако одсуствује са рада због избора на јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради код послодавца.
Стога је другостепену пресуду ваљало преиначити, одбити жалбу тужене и потврдити првостепену пресуду.