Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Раде Антић из Владичиног Хана , на основу члана 167. став 4. у вези са члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јуна 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Раде Антић и утврђује да је у извршном поступку који се води пред Основним судом у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану (раније Општински суд у Владичином Хану ) у предмету И. 10361/10 (стари број И. 723/09) подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Владичином Хану И. 723/09 од 6. октобра 200 9. године, умањеног за износе који су по том основу евентуално исплаћени . Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Образложење

1. Рада Антић из Владичиног Хана поднела је Уставном суду, 10. октобра 2015. године , преко пуномоћника Ненада Антића, адвоката из Владичиног Хана, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у извршном поступку који се води пред Основним судом у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану (раније Општински суд у Владичином Хану ) у предмету И. 10361/10 (стари број И. 723/09). Подноситељка је истакла захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете, као и захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у целокупну документацију која је уз њу приложена , као и решење Вишег суда у Врању Р4-И. 179/15 од 19. јуна 2015. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:

Подноситељка уставне жалбе, у својству извршног повериоца, поднела је 29. септембра 200 9. Општинском суду у Владичином Хану предлог за извршење против извршног дужника ХК ПК „Јумко“ АД из Врања. Предлог је поднет на основу правноснажне и извршне пресуде тог суда П. 298/07 од 24. маја 2007. године, којом је обавезан тужени ХК ПК „Јумко“ АД из Врања да тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе, на име главног дуга, припадајуће законске затезне камате и трошкова поступка исплати одређене новчане износе. Општински суд у Владичином Хану је решењем И. 723/09 од 6. октобра 200 9. године дозволио предложено извршење.

Виши суд у Врању је решењем Р4-И. 179/15 од 19. јуна 2015. године утврдио да је предлагачу , овде подноситељки уставне жалбе, повређено право на суђење у разумном року у предмету извршења Основног суда у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану И. 10361/10, стари број И. 723/09, наложио томе суду да у најкраћем могућем року оконча поступак у наведеном предмету, те предлагачу одредио износ од 20.000,00 динара, као примерену накнаду због утврђене повреде права на суђење у разумном року.

4. Имајући у виду наведено, по оцени Уставног суда, пропуст суда да намири потраживање утврђено правноснажном пресудом подноситељке уставне жалбе , а против извршног дужника који је имао статус друштвеног предузећа, у конкретном случају представља и повреду права подноситељке на мирно уживање имовине зајемчено г одредбом члана 58. став 1. Устава, коју чини потраживање утврђено том пресудом (исти став изражен је и у Одлуци Уставног суда Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године, доступно на интернет страници: www.уставни.суд.рс). С обзиром на наведено, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15 ), па је одлучио као у тачки 1. изреке.

Полазећи од свега изложеног , Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем Општинског суда у Владичином Хану И. 723/09 од 6. октобра 2009. године, умањених за износ е који су по том основу евентуално исплаћен и. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, број 103/15) .

5. Испитујући претпоставке за поступање по уставној жалби у делу којим се истиче повреда права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у извршном поступку који се води пред Основним судом у Сурдулици – Судска јединица у Владичином Хану у предмету 10361/10 (стари број И. 723/09), Уставни суд констатује да је након почетка примене одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), којима је за заштиту права на суђење у разумном року у поступку који још увек није окончан, предвиђено посебно, ново правно средство, према коме о учињеној повреди права, пре Уставног суда, одлучује надлежни редовни суд. Уставни суд, даље, указује да је ступањем на снагу Закона о заштити права на суђење у разумном року („Служ бени гласник РС“, број 40/15), који је почео да се примењује од 1. јануара 2016. године, престао да важи члан 82. став 2. Закона о уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС и 40/15 – др. закон), којим је било прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року. Према томе, Уставни суд истиче да не постоји више надлежност овог суда да одлучује о уставним жалбама којима се истиче повреда права на суђење у разумном року у поступцима који нису правноснажно окончани. У том смислу, Уставни суд констатује да је у конкретном случају о повреди наведеног уставног права подноситељке одлучивао Виши суд у Врању.

Уставни суд, затим, указује да је захтев за заштиту права на суђење у разумном року, који је као правно средство установљен Законом о изменама и допунама Закона о уређењу судова, превентивно-компензаторног карактера, односно да поред убрзања поступка предвиђа и могућност исплате накнаде због дугог трајања поступка. Примарни циљ овог правног средства јесте његов превентивни карктер, односно убрзање и окончање поступка. По оцени Уставног суда, основаност и висина новчане накнаде је ствар судске процене таквог захтева и зависи од понашања подносиоца у конкретном поступку, сложености предмета и значаја спорног права за подноситељку. Поред тога, Суд је становишта да се накнада мора примерити стандарду живота грађана и материјалним могућностима Републике Србије. С тим у вези, Уставни суд констатује да је надлежни суд у предметном случају подноситељки досудио новчану накнаду због утврђене повреде права на суђење у разумном року , те да подноситељка истичући захтев за накнаду нематеријалне штете суштински изражава незадовољство досуђеним износом накнаде. Уставни суд указује да о досуђеном износу накнаде због повреде права на суђење у разумном року не може одлучивати као инстанциони суд у односу на надлежне редовне судове. Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-4340/2015 од 29. септембра 2016. године. Коначно, Уставни суд је имао у виду да је својом одлуком подноситељки досудио материјалну штету , чиме је суштински добила потпуно обештећење.

С обзиром на све изнето, Уставни суд је утврдио да се у уставној жалби не наводе уставноправни разлози којима би се аргументовала евентуална повреда уставн ог права, већ да се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном преиспита одлуку редовног суда. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те решио као у другом делу тачке 1 . изреке.

6. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образ ложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на : www.уставни.суд.рс).

7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић