Према утврђеном чињеничном стању, рјешењем Дисциплинске комисије туженог број 507/98 од 30.10.1998. године, тужиља, распоређена на радно мјесто „радника у производњи“, проглашена је одговорном за тежу повреду радне обавезе незаконитог располагања средствима предузећа (тј. туженог) из члана 59. тачка 2. Правилника туженог о радним односима од 19.5.1997. године пошто су чланови комисије туженог за преглед гардеробних ормара приликом прегледа одржаног у времену од 23 часа 13.10.1998. године до 1 час 14.10.1998. године у њеном гардеробном ормару пронашли 9 боца „виљамовке 0, 7“, па јој је ради тога изречена дисциплинска казна престанка радног односа. с тим да јој радни однос престаје даном коначности рјешења. Рјешењем Управног одбора туженог број 624/98 од 11.12.1998. године приговор тужи: не је одбијен као неоснован и потврђено првостепено рјешење дисциплинске комисије. уз констатацију да је другостепено рјешење коначно дана 11.12.1998. године.Незаконито располагање средствима предузећа било је прописано као тежа повреда радних обавеза и чланом 37. тачка 2. тада важећег Закона о радним односима („Службени гласник Републике Српске“ број 25/93, 14/94, 15/96. 21/96, 3/97 и 10/98, у даљем тексту ЗРО).Пошто „ниједан од свједока“ (радника обезбјеђења) „није непосредно опазио да је тужиља изнијела алкохол и оставила у свој ормар“. а то „није доказано ни у дисциплинском поступку“, првостепени суд „је заузео становиште да одлука дисциплинске комисије као и управног одбора није донесена у складу са законом те у складу са правилно и потпуно утврђеним чињеничним стањем“. имајући при томе у виду и „стање у коме се налазе ормари. антидатирање рјешења о формирању комисије те начин контроле ормара“. Како су пронађене боце враћене туженом, по схватању првостепеног суда „за фирму нису настале последице. јер је алкохол остао у фирми“ (ово с обзиром на одредбу члана 38. став 1. ЗРО према којој се новчана казна изриче за тежу повреду радних обавеза чијим извршењем нису наступиле теже посљедице).Прихватајући утврђено чињенично стање, другостепени суд је нашао „да се гардеробни ормар тужиље могао релативно лако отворити и без кориштења кључа, како су то недвосмислено тврдили сви свједоци које је првостепени суд саслушао“, а то су радници туженог. Како су чланови комисије „отворили .... гардеробни ормар тужиље без употребе кључа .... овлашћено, али је то неко други могао учинити неовлашћено“ па и „тужиља за зато је и постојала основана сумња, што ипак није довољно за њену одговорност за тежу повреду радне обавезе која би имала за последицу престанак радног односа, без поузданог утврђења да је управо она неовлашћено и у сврху присвајања оставила у свој гардеробни ормар 9 боца ракије“. По схватању другостепеног суда „све када би се и прихватило“ да је тужиља „то и учинила, а што је иначе неприхватљиво, ни у том случају не би било мјеста изрицању дисциплинске мјере престанка радног односа у смислу чл. 37. тачка 2. Закона о радним односима, већ само изрицање новчане казне (чл. 38. став 1. истога Закона), пошто нису наступиле теже посљедице, како је то с разлогом констатовао и првостепени суд“.Ставови нижестепених судова за сада се, међутим, по оцјени овог суда, не могу прихватити као правилни.Приликом утврђивања теже посљедице, нижестепени судови су имали у виду само материјалну вријдност боца „Виљамовке“ и околност да боце нису изнесене из круга предузећа. Потпуна и свеобухватна оцјена теже посљедице коју судови треба да дају у даљем току поступка, мора да садржи анализу овакве појаве као штетне и опасне и са становишта туженог. Његова дјелатност је производња и промет алкохолних и безалкохолних пића, што условљава потребу заштите такве имовине без обзира/на њену вриједност. У противном, дјелатност туженог би могла бити доведена у питање, због ризика честог и масовног поткрадања, што би изазвало озбиљне посљедице. Ако би сваки појединац противправно присвајао ствари предузећа мале вриједности, отуђена имовина могла би да буде велика и да угрози дјелатност тог предузећа. Приликом оцјене постојања теже посљедице важно је утврдити да ли је тужиља приликом чињења теже повреде радних обавеза поступала намјерно, или са блажим степеном кривице и којим. Ова околност такође може бити од значаја за утврђивање постојања теже посљедице.