Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгане Гикић из Грделице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јануара 201 8. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Драгане Гикић и утврђује да је пресудом Вишег суда у Лесковцу Гж. 177/16 од 12. априла 2016. године и пресудом Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу П. 4142/14 од 28. септембра 2015. године , у делу одлуке о трошковима парничног поступка, повређено право подноси тељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Поништава се пресуда Вишег суда у Лесковцу Гж. 177/16 од 12. априла 2016. године, у делу одлуке о трошковима парничног поступка , и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалб и подноситељке уставне жалбе изјав љеној против става другог изреке пресуде Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу П. 4142/14 од 28. септембра 2015. године.

Образложење

1. Драгана Гикић из Грделице је , 11. августа 2016. године, преко пуномоћника Снежане Станковић, адвоката из Ниша, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуда Вишег суда у Лесковцу Гж. 177/16 од 12. априла 2016. године и Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу П. 4142/14 од 28. септембра 2015. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

У уставној жалби се, поред осталог наводи: да су произвољни закључци парничних судова да су тужени, у конкретном случају, поступали законито, као и да подноситељка уставне жалбе није доказала да је због одузимањ а возила била онемогућена да обавља регистровану делатност; да је подноситељка уставне жалбе одлуком о трошковима парничног поступка правноснажно обавезана да туженима солидарно исплати износе такс и на тужбу и пресуду; да тужени нису писали тужбу, нити су плаћали неку таксу, због чега је таква одлука судова нејасна; да је у образложењ у оспо рене првостепене пресуде чак констатовано да је тужени из Тутина приступио на само једно рочиште, а да тужени из Власотинца трошкове није ни тражио.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорен е акте.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у оспорене акт е и документацију која је приложена уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари :

Оспореном пресудом Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу П. 4142/14 од 28. септембра 2015. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље Драгане Гикић, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да јој тужени МУП РС – ПУ Лесковац – ПС Власотинце и МУП РС – ПУ Нови Пазар – ПС Тутин солидарно накнаде материјалну штету због незаконитог задржавања возила у периоду од 14. марта до 4. јуна 2014. године, насталу као последица немогућности обављања делатности продавца на тезги ; ставом другим изреке тужиља је обавезана да туженима, на име трошкова парничног поступка, солидарно исплати износ од 32.470 динара , као и да , на име састав а једног поднеска , првотуженом исплати износ од 6.000 динара на рачун Трезора Републике Србије .

У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је након извр шене оцене изведених доказа, у смислу члана 8. Закона о парничном поступку, суд нашао да у поступању тужених, као надлежних државних орагана, нема елемената противправности, с обзиром на то да су, у конкретном случају, у свему поступали у складу са законом и својим сл ужбеним овлашћењима; да је тужиља након преузимања предметног возила исто одвезла у исправном и виђеном стању и да никакву штету у вези са поступањем тужених није претрпела јер није било пропуста у њиховом раду; да тужиља, са друге стране, није понудила ниједан писмени доказ на околност немогућности обављања делатности држања тезге и превоза робе, као и на околности да ли је у предметном периоду имала пријављену радњу, колика је била њена просечна зарада и да ли је плаћала порез на услуге; да су на поменуте околности саслушавани сведоци, чије сведочење је, по оцени суда, ирелевантно за пресуђење; да је одлука из става другог изреке заснована на одредбама чл. 150. и 153. Закона о парничном поступку ; да је суд, имајући у виду вредност предмета спора, обавезао тужиљу да таксе на тужбу и одлуку солидарно исплати туженима, као и да износ од 6.000 динара, на име стручног састава одговора на тужбу од стране заступника првотуженог, исплати на рачун буџета Републике Србије. У образложењу је посебно истакнуто да је заступник првотуженог (Државно правобранилаштво – Одељење у Лесковцу) трошкове поступка тражио и исте определио за састав поднеска од 20. фебруара 2015. године, док се заступник друготуженог (начелник ПС у Тутину) о трошковима поступка није изјашњавао.

Поступајући по жалби тужиље, Виши суд у Лесковцу је донео оспорену пресуду Гж. 177/16 од 12. априла 2016. године, којом је жалбу одбио и ожалбену првостепену пресуду у целини потврдио. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је на утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право; да је и одлука о трошковима парничног поступка правилна и законита, те да садржи разлоге које прихвата и другостепени суд.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука, УС , 74/13 -Одлука УС и 55/14 ) (у даљем тексту: ЗПП) је прописано: да су парнични трошкови издаци учињени у току или поводом поступка, да парнични трошкови обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на награду (члан 150.); да странка која у целини изгуби парницу дужна је да противној странци накнади трошкове (члан 153. став 1.); да ће суд приликом одлучивања који ће трошкови да се накнаде странци да узме у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, а о томе који су трошкови били потребни, као и о износу трошкова, одлучује суд ценећи све околности (члан 154. став 1.); да о накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке, без расправљања, да је странка дужна да у захтеву определи врсту и износ трошкова за које тражи накнаду, да ће о захтеву за накнаду трошкова суд да одлучи у пресуди или решењу којим се окончава поступак пред тим су дом (члан 163. ст. 1, 2. и 4.).

Законом о судским таксама („Службени гласник РС “, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12, 93/14 и 106/15 ) (у даљем тексту: ЗСТ) је прописано: да се у поступку пред судовима плаћају судске таксе по одредбама овог закона и Таксене тарифе која је његов саставни део (члан 1.); да таксе прописане овим законом плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, за који је овим законом утврђено плаћање таксе, да за поднеске и за записнике који замењују поднеске таксу је дужно да плати лице које их подноси, односно лице на чији захтев се саставља записник, да је за одлуку првостепеног суда таксу дужан да плати тужилац, односно предлагач, док су за судско поравнање таксу дужне да плате обе стране, уколико у поравнању није другачије уговорено (члан 2. ст. 1 -3.).

5. Оцењујући наводе уставне жалбе којима се истиче повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељка уставне жалбе најпре оспорава правноснажну одлуку парничних судова према којо ј је обавезу плаћања судских такси на тужбу и пресуду она дужна да изврши према туженима .

Уставни суд најпре указује на став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), према коме се одлучивање о трошковима поступка сматра саставним делом суђења, односно „делом утврђења грађанских права и обавеза“, у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (пресуде ЕСЉП Робинс против Уједињеног Краљевства, од 23. септембра 1997. г одине, број представке 22410/93 и Ротару против Румуније, од 4. маја 2000. године, број представке 28341/95, став 78.). Уставни суд је такво становиште прихватио у својој пракси (видети, поред осталих, одлуке Уж-914/2012 од 5. фебруара 2015. године и Уж-10865/2013 од 17. децембра 2015. године).

Основни суд у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу је подноситељку уставне жалбе обавезао да туженима солидарно исплати трошкове парничног поступка, на име судских такси на тужбу и пресуду, коју одлуку је Виши суд у Лесковцу потврдио. Код таквог стања ствари, Уставни суд је пошао од став а ЕСЉП да г решка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарактерисати као „ очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка ( пресуда у предмету Боцхан против Украјине, број представке 22251/08, од 5. фебруара 2015. године).

Из образложења оспорене првостепене пресуде несумњиво произлази да је трошкове поступка тражио само првотужени, и то за састав једног образложеног поднеска, који износ је првотуженом и досуђен . Дакле, тужени очигледно нису потраживали накнаду трошкова на име судских такси који су им оспореним пресудама досуђени. Према томе, Уставни суд налази да је у конкретном случају изостао одговарајући захтев о коме је суд треба ло да одлучи, сагласно члану 163. став 1. ЗПП.

С друге стране, како је реч о судским таксама на тужбу и пресуду, Уставни суд констатује да ЗСТ садржи одредбе којима су на јасан , прецизан и предвидив начин уређен о питањ е настанка таксених обавеза и ко су таксени обвезници. Посебно треба указати на одредбу члана 2. став 1. ЗСТ , којом је прописано да таксе прописане тим законом плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку.

Узимајући у обзир напред изнето, Уставни суд закључује да је оспорена одлука о трошковима парничног поступка заснована на очигледно арбитре рној примени наведених одредаба ЗПП и ЗСТ.

6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), Уставни суд је у првом делу тачк е 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио повреду права подноси тељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а у тачки 2. изреке поништио пресуду Вишег суда у Лесковцу Гж. 177/16 од 12. априла 2016. године, у делу одлуке о трошковима парничног поступка, и одре дио да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против става другог изреке пресуде Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу П. 4142/14 од 28. септембра 2015. године.

7. Што се тиче дела уставне жалбе којим се пресуде Вишег суда у Лесковцу и Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Власотинцу оспоравају у делу одлуке о главном захтеву , Уставни суд је, увидом у оспорене пресуде, утврдио да оне садрже јасна и аргументована образложења, заснована на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права, као и оцени да у поступку привременог одузимања возила од подноситељке уставне жалбе није било незаконитог и неправилног рада на страни тужених, те је, полазећи од садржине уставне жалбе, оценио да се наводи подноситељке не могу прихватити као релевантни уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд још једном оцени законитост оспорених пресуда.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић