Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић , председник Већа , и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Привредног друштва „ Поспром“ д.о.о. Ниш, из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 201 6. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Привредног друштва „Поспром“ д.о.о. Ниш и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 2 032/13 од 1. октобра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Нишу Гж. 2 032/13 од 1. октобра 2013. године и одређује да наведени суд донесе нову одлуку о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Нишу П. 5 660/12 од 10. јуна 20 13. године.

Образложење

1. Привредно друштво „Поспром“ д.о.о. Ниш, из Ниша, поднело је, 18. децембра 2013. године, преко пуномоћника Александра Вучковића, адвоката из Ниша, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 2 032/13 од 1. октобра 2013. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац у уставној жалби истиче да је Апелациони суд у Нишу арбитрерно применио позитивне законске норме, а да оспорена пресуда представља „дрску пристрасност или очигледан превид“, на његову штету. Подносилац даље истиче да он и Република Србија јесу солидарни дужници у конкретној ствари, али да је другостепени суд пропустио да утврди тежину кривице и тежину последице, што се увек утврђује када се ради о регресирању солидарних дужника.

Подносилац од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји и оспорену пресуду поништи.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Република Србија – Министарство финансија – Управа царина поднела је тужбу против Привредног друштва „Поспром“ д.о.о. Ниш, из Ниша (у даљем тексту: ПД „Поспром“), овде подносиоца уставне жалбе, ради регреса.

Основни суд у Нишу је донео пресуду П. 5660/12 од 10. јуна 2013. године, којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца да се тужени обавеже да му врати уплаћена средства од 433.225,00 динара, па тужиоца обавезао да туженом накнади трошкове парничног поступка.

У току првостепеног поступка, између осталог, утврђено је: да је пред Царинарницом Ниш вођен прекршајни поступак против М.З. (лица које је од Н.Н. лица купи ло привремено увезено путничко возило ) у којем је изречена заштитна мера одузимања моторног возила; да је Царинарница Ниш на јавној продаји (9. маја 2003. године) продала предметно возило Привредном друштву „Новак комерц“ из Ниша (у даљем тексту: ПД „Новак комерц“) за износ од 514.000,00 динара; да је „Новак комерц“ 16. маја 2003. године предметно возило даље продало ПД „Поспром“ за 514.000,00 динара, плус провизију од 1.000,00 динара; да је П Д „Поспром“ 12. јуна 2003. године наведено возило продало М.Г. као крајњем купцу за 520.000,00 динара; да је возило регистровано 18. јуна 2004. године на име М.Г. и кори шћено три године уз постојање саобраћајне дозволе; да је предметно возило, које је припадало држављанину Холандије, с обзиром на то да је евидентирано као украдено , одузето на граничном прелазу „Обрежје“ Република Словенија; да су пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 5023/06 од 10. јула 2008. године, тужена Управа царина и тужено П Д „Поспром“ обавезани да тужиоцу М.Г . солидарно накнаде материјалну штету насталу као последица одузимања путничког возила; да се М.Г. на основу решења о извршењу И. 15918/11 од 28. августа 2011. године у целости наплатио од тужене Републике Србије, у укупном износу од 871.618,00 динара.

Првостепени суд је у својој оцени пошао од одредбе члана 208 . З акона о облигационим односима, којом је, између осталог, прописано да суд одређује колико износи удео сваког појединог дужника, с обзиром на тежину његове кривице и т ежину последица које су проистекле из његовог деловања, па је нашао да , у конкретном случају, кривице на страни тужен ог нема, јер је био учесник у ланцу купопродаја које су обављене од времена када је Царинарница Ниш одузела путничко возило. П рвостепени суд је оценио да је тужилац продајом тог возила фирми ПД „Новак комерц“, заправо и је дини остварио добит у износу од 514.000,00 динара , а да је тужени, који га је за ту цену купио од ПД „Новак комерц“, каснијом продајом за 520.000,00 динара М.Г. као крајњем купцу о стварио добит од неких 6.000,00 динара. Како је током поступка утврђено да возило припада страном држављанину и да је у питању крађа возила, то јасно произилази да тужени ни на који начин није учествовао у стицању својине на том возилу на противправан начин и н а његовој страни нема неоснованог обогаћења. На другој страни, парнични суд је оценио да је тужилац након продаје возила д ошао до поменутих 514.000,00 динара, које су остале у његовој државини, те да, у конкретном случају, има места примени одредбе члана 210. ЗОО, која упућује на обавезу тужиоца да накнади штету коју је крајњи купац претрпео плаћањем купопродајне цене за предметно возило. На страни туженог нема кр ивице за насталу штету, јер је био савестан купац, верујући да купује возило од савесног продавца, те да су предузе те све мере опреза и провере из к ојих п роизилази да се возило може отуђити без бојазни да постоје неправилности у његовом стицању, због чега тужени нема обавезу регреса тужиоцу.

Поступајући по жалби тужиоца, Апелациони суд у Нишу је донео оспорену другостепену пресуду Гж. 2032/13 од 1. октобра 2013. године, којом је преиначио првостепену пресуду тако што је туженог обавезао да тужиоцу врати уплаћена средства од 433.225,00 динара, са припадајућом каматом и обавезао га да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.

По мишљењу Апелационог суда, првостепени суд је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право. Наиме, другостепени суд је нашао да сваки дужник који исплати целу обавезу може тражити од осталих дужника да му накнаде оно што је платио за њих, а да када се ради о неодређеном уделу код утврђивања солидарне обавезе дужника, као у конкретном случају, да на сваког пада једнак део. Полазећи од наведеног, као и тога да је правноснажном и извршном пресудом утврђена солидарна одговорност парничних странака у овом спору, од којих је једна у целости испунила обавезу према повериоцу и сада потражује од садужника део обавезе к оја на њега пада , Апелациони суд је оценио да нема места поновном одлучивању о уделу у штети. Суд је о длучујући о трошковима поступка сагласно чл. 153. и 154. ЗПП, а имајући у виду успех тужиоц а у спору , обавезао туженог да му накнади трошков е поступка.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да за штету коју је више лица проузроковало заједно, сви учесници одговарају солидарно (члан 206. став 1.); да солидарни дужник који исплати више него што износи његов удео у штети, може тражити од осталих дужника да му накнади оно што је платио за њега (члан 208. став 1.); да суд одређује колико износи удео сваког појединог дужника, с обзиром на тежину његове кривице и тежину последица које су проистекле из његовог деловања (члан 208. став 2.); да у случају немогућности да се утврде удели дужника, на сваког пада једнак део, осим ако правичност захтева да се у конкретном случају друкчије одлучи (члан 208. став 3.); да дужник који је испунио обавезу има право захтевати од сваког садужника да му накнади део обавеза који пада на њега (члан 423. став 1.).

5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд констатује да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је вођен ради регреса био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли је оспореним појединачним акт ом повређено или ускраћено означено уставно право подноси оца.

Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да, сагласно наведеној уставној одредби, као и пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, постоји обавеза судова да, између осталог, аргументовано и довољно образложе своје одлуке. Уставни суд указује да ова обавеза не може бити схваћена тако да се у одлуци морају дати одговори на све изнете чињеничне и правне тврдње странака, те да мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али да судови у сваком случају морају да образложе своју одлуку на тај начин што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (видети између осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Руиз Торија против Шпаније , од 9. децембра 1994. године, став 29.). Такође, у пракси Европског суда за људска права (видети пресуду Хелле против Финске, од 19. децембра 1997. године, представка број 157/1996/776/977, став 60.), заузет је став да је за оцену испуњености стандарда права на правично суђење неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета. Управо у процесној ситуацији када суд више инстанце у поступку по жалби својом одлуком преиначава одлуку суда ниже инстанце постоји већи степен обавезе суда више инстанце да детаљније, јасније, прецизније образложи своју одлуку. Наиме, када жалбени суд својом одлуком преиначава првостепену одлуку, он се фактички ставља у положај првостепеног суда, јер тада другостепени суд заузима сасвим другачије (ново) правно становиште у односу на првостепени суд, а у тренутку доношења оспорене преиначавајуће пресуде законитост и правилност таквог правног становишта незадовољна странка више није могла да оспорава (осим ако су били испуњени услови за изјављивање ревизије, с тим што су ти услови за изјављивање ванредног правог средства много строжији и рестриктивнији у односу на жалбу). Зато је било од изузетне важности да се разлозима датим у образложењу преиначавајуће пресуде на јасан и недвосмислен начин укаже зашто је погрешна оцена првостепеног суда у погледу спорног правног питања, односно зашто се преиначава првостепена пресуда на штету подносиоца уставне жалбе.

Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд указује да је првостепени суд удео подносиоца у насталој штети ценио с обзиром на тежину његове кривице и т ежину последица које су проистекле из његовог деловања, па је нашао да , у конкретном случају, кривице на његовој страни нема, јер је био савестан купац, који је веровао да купује возило од савесног продавца, те верујући да је тужилац, Република Србија – Управа царина, претходно предузела све мере опреза и провере како би се возило могло отуђити без бојазни да постоје неправилности у његовом стицању, нашао да нема обавезе регреса тужиоцу у било ком делу . Супротно наведеном, другостепени суд је, прихватајући чињенично стање утврђено у првостепеном поступку, оценио да је материјално право погрешно примењено, те да се, у конкретном случају, ради о неодређеном уделу солидарне обавезе дужника када на сваког пада једнак део, јер је солидарна одговорност парничних странака у овом спору утврђена правноснажном и извршном пресудом, а Република Србија – Министарство финансија – Управа царина, као једна од странака је у целости испунила обавезу према повериоцу и сада потражује од садужника део обавезе к оја на њега пада , због чега је оценио да нема места поновном одлучивању о уделу у штети.

Уставни суд указује на то да правна доктрина види међусобни однос солидарних дужника тако да уколико дуг исплати било који од солидарних дужника, да се облигациони однос гаси за све њих, али да се тиме не гаси и правни однос између солидарних дужника. Однос између солидарних дужника постоји и даље , и на основу њега терет дуга се мора расподелити на све солидарне дужнике, те онај који је извршио исплату може тражити да и остали дужници који су се ослободили обавезе на његов рачун учествују сада у плаћању , сносећи одређени део трошкова које је он начинио ради исплате, јер он није платио само свој дуг, већ и дуг осталих солидарних дужника. Т акво право солидарног дужника који је извршио исплату у целости се назива право регреса и стиче се самом исплатом , а исплатилац се , по сили закона, суброгира на место повериоца и њему одговарају сви остали солидарни дужници. Међутим, више се не ради о солидарној одговорности, већ о пропорционалн ој одговорности. Такође, и поред тога што се право на регрес увек претпоставља, интерни однос између солидарних дужника може бити такав да се дужнику који је извршио исплату не гарантује право регреса од осталих солидарних дужника, јер претпоставка да сви солидарни дужници одговарају за дуг у једнаким износима зависи од тога како су се они међусобно споразумели, односно како је закон прописао.

Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да је одредбом члана 208. Закона о облигационим односима прописано да солидарни дужник који исплати више него што износи његов удео у штети, може тражити од осталих дужника да му накнад е оно што је платио за њ их, али је суд тај који одређује колико износи удео сваког појединог дужника, с обзиром на тежину њ ихове кривице и тежину последица које су проистекле из њ иховог деловања, те да искључиво у случају немогућности да се утврде удели дужника, на сваког пада једнак део, па и то само уколико правичност не захтева да се у конкретном случају друкчије одлучи.

Сходно томе, Уставни суд указује да у ситуацији када су странке обавезане да солидарно накнаде штету, то не значи аутоматски да је њихов удео у штети подједнак. Из напред наведеног произлази да суд утврђује удео сваког од солидарних дужника у штети, водећи рачуна о тежини њихове кривице и тежини последица које су проистекле из њихових делатности.

Уставни суд примећује да је другостепени суд у оспореној преиначујућој пресуди прихватио утврђено чињенично стање првостепеног суда, али да је заузео становиште да се у конкретном случају ради о неодређеном уделу солидарне обавезе дужника, због чега је одредио да на сваког солидарног дужника пада једнак део обавезе . Ово из разлога што је правноснажном и извршном пресудом утврђена солидарна одговорност парничних странака у том спору, те да због тога нема места поновном одлучивању о уделу у штети. Уставни суд налази да правно становиште другостепеног суда, и поред тога што се позива на доказе утврђене у првостепеном поступку, нема утемељење у чињеничном утврђењу првостепеног суда. Полазећи од тога, Уставни суд оцењује да другостепени суд није образложио зашто , и поред изведених доказа у првостепеном поступку, које као правилне и прихвата, налази да је уделе дужника било немогуће утврдити. Ово посебно због тога што је првостепени суд на несумњив начин утврдио да, у конкр етном случају, кривице на страни подносиоца уставне жалбе, као савесног купца, који је веровао да купује возило од савесног продавца, нема. Сходно наведеном, Уставни суд налази да су разлози дати у образложењу преиначавајуће пресуде у погледу оцене о једнаком уделу у штети морали бити такви да на јасан и недвосмислен начин укажу зашто је погрешна оцена првостепеног суда у погледу непостојања кривице на страни подносиоца уставне жалбе, као туженог у поступку.

По оцени Уставног суда, из свега изнетог произлази да у оспореној пресуди нису у довољној мери образложени аргументи који су били кључни за доношење оспорене другостепене пресуде на основу које је подносилац уставне жалбе обавезан да тужиоцу врати уплаћена средства, што је последично довело до произвољне примене материјалног права , те да стога оспорена пресуда не задовољава стандарде правичног суђења успостављене праксом овог а суда и Европског суда за људска права.

6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.

По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице учињене повреде права су такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Нишу у поновном поступку доне се нову одлуку о жалб и тужиоца изјављен ој против пресуде О сновног суда у нишу П. 5 660/12 од 10. јуна 20 13. године, те је одлучио као у тачки 2. изреке, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду.

7. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић