У овој парници тужилац (стамбена зграда) тужбом је тражио исељење и предају у посед заједничке просторије, заснивајући свој захтев на тврдњи да ту просторију тужени користи без правног основа.
Према утврђеном чињеничном стању, тужени се уселио у заједничку просторију - сушионицу стамбене зграде - након што је од лица које се из те просторије иселило добио кључеве.
На овај начин, тужени је фактички ушао у посед, а судови утврђују да за то није имао никакав правни основ.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право, изводећи закључак у погледу основаности тужбеног захтева, и за своје одлуке дали јасне и довољне разлоге које прихвата и Врховни суд.
Неосновани су наводи ревизије којима се истиче да је суд погрешном применом материјалног права пропустио да утврди околност да постоји сагласност потребног броја станара за претварање предметне просторије у стан, у смислу члана 18. став 1. у вези члана 17. став 4. Закона о одржавању стамбених зграда.
Ово стога што ни таква сагласност није ваљан правни основ за улазак у посед заједничке просторије јер је потребно и да Скупштина зграде на основу такве сагласности донесе одлуку из члана 14. став 1. тачка 8. истог закона.
С обзиром да из чињеничног стања не произлази да је Скупштина зграде донела такву одлуку, то је поменута сагласност без утицаја на одлуку о предмету спора у овој парници и код правилне примене материјалног права није је ни требало испитивати.