Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Славише Китановића из села Одевце, општина Косовска Каменица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. априла 2011. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Славише Китановића изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету број Рев. 1745/08.

2. Одбацује се уставна жалба Славише Китановић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1745/08 од 25. новембра 2008. године.

Образложење

1. Славиша Китановић из села Одевце, општина Косовска Каменица, поднео је 4. децембра 2009. године, преко пуномоћника Зорана Јаковљевића, адвоката из Рашке, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1745/08 од 25. новембра 2008. године, због повреде начела једнакости утврђеног чланом 21. став 1. Устава Републике Србије, права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених чланом 32. став 1. Устава, као и због повреде члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да се спор у вези кога је донета оспорена пресуда тиче (не)примене Закључка Владе Републике Србије 05 број 02-4586/2003-001 од 17. јула 2003. године о исплати посебне надокнаде за запослене у државним органима на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија, односно тзв. косовског додатка; да је неспорна чињеница да тај додатак примају запослени у здравству, школству, пореским и другим државним органима; да је Министарство унутрашњих послова одбило да примени ову одлуку Владе, због чега су запослени у том министарству покренули поступке пред судовима за заштиту својих права; да су судови заузели став да није основан њихов захтев и на тај начин ставили подносиоца уставне жалбе у неравноправан положај у односу на остале запослене у државним органима на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија који примају овај додатак; да је Врховни суд Србије неразумно дуго одуговлачио са заузимањем става по овом питању чиме је повређено право на суђење у разумном року; да су по овом питању судови заузимали различите ставове, док Врховни суд Србије није одлучивао о изјављеним ревизијама све до објаве конкурса за избор судија; да су одлуке донете искључиво због пристрасности у корист државе, те да је на тај начин извршена дискриминација једне категорије запослених у државним органима.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) има исту садржину као члан 170. Устава.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 7145/06 од 29. марта 2007. године је, између осталог, усвојен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавеже да му на име мање исплаћених зарада за наведени период исплати одређени новчани износ, са законском затезном каматом. Против првостепене пресуде тужена је изјавила жалбу. Окружни суд у Београду, одлучујући о жалби тужене, донео је пресуду Гж.1 2660/07 од 26. марта 2008. године, којом је жалбу одбио као неосновану. Тужена је против ове пресуде изјавила ревизију. Одлучујући о ревизији тужене, Врховни суд Србије донео је оспорену пресуду Рев. 1745/08 од 25. новембра 2008. године, којом је ревизију усвојио и преиначио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 7145/06 од 29. марта 2007. године и пресуду Окружног суда у Београду Гж.1 2660/07 од 26. марта 2008. године, тако што је тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован. У образложењу ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да је у конкретном случају тужена исплатила тужиоцу плату у назначеном периоду, уз посебну накнаду предвиђену Правилником о посебним накнадам радницима Министарства унутрашњих послова на подручју АП Косово и Метохија од 30. јануара 2000. године и тиме „испунила облигацију према тужиоцу“; да је наведени правилник донео министар унутрашњих послова на основу овлашћења из члана 71. Закона о државној управи и да је у складу са одредбом члана 48. тада важећег Закона о унутрашњим пословима, којим је било прописано да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга примања из радног односа уређују прописима министра, у складу са законом; да из наведеног произлази да се на раднике Министарства унутрашњих послова „имају применити наведени прописи, а не Закључак Владе Републике Србије од 17. јула 2003. године. Такође је наведено да се закључци Владе Републике Србије не објављују у „Службеном гласнику РС“, те да се општи акт који није објављен се не може примењивати у правном поретку, као и да је за примену наведеног Закључка Владе Републике Србије било неопходно донети посебне прописе и акте у циљу његове реализације, што у конкретном случају није учињено.

4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).

Одредбама члана 60. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду је прописано да се закони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени, као и да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а ако је извршење започето - обуставиће се.

Закључком Владе Републике Србије 05 број 02-4586/2003-001 од 17. јула 2003. године у ставу 1. тачке 1. прихваћена је Информација у погледу статуса одређених органа, организација и служби са подручја АП Косово и Метохија, која је саставни део Закључка. Овом информацијом, која је према тачки 1. Закључка, саставни део тог Закључка, у циљу решавања питања радно-правног статуса запослених у државним органима, покрајинским органима, органима локалне самоуправе, јавним предузећима чији је оснивач Република и локална самоуправа и јавним службама са подручја АП Косово и Метохија која су била запослена, а која без своје кривице не раде и не остварују приход по другом основу, привремено до доношења одговарајућих закона, ће се уредити тако што ће се износ плате или зараде, односно накнаде коју примају запослени у државним органима, покрајинским органима, органима локалне самоуправе, јавним предузећима чији је оснивач Република и јавним предузећима чији је оснивач локална самоуправа са подручја АП Косово и Метохија, а која обављају регистровану делатност на подручју оснивача, као запослени у јавним службама са подручја АП Косово и Метохија, изменити, између осталог, за запослене који живе и раде на подручју АП Косово и Метохија, тако да примају плату, односно зараду у складу са законом и колективним уговором увећану за 100%, с тим да се наведено увећање плате, односно зараде обрачунава на износ плате, односно зараде који се добија на основу коефицијента и основице утврђене у складу са законом, односно колективним уговором.

5. У погледу навода уставне жалбе којима се истиче повреда права на правично суђење, зајечменог чланом 32. став 1. Устава, а који се односе на „(не)примену“ Закључка Владе Републике Србије 05 број 02-4586/2003-001 од 17. јула 2003. године, Уставни суд, најпре, указује да је Одлуком Уставног суда ИУ–412/2003 од 16. априла 2010. године утврђено да одредбе наведеног Закључка Владе Републике Србије нису у сагласности са Уставом и законом. Полазећи од чињенице да је парнични поступак у коме је донета оспорена пресуда Врховног суда Србије окончан пре објављивања наведене одлуке Уставног суда, а имајући у виду одредбе члана 60. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, Суд није ценио ове наводе уставне жалбе. С друге стране, у погледу навода уставне жалбе да је оспорена пресуда донета „искључиво због пристрасности у корист државе“, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није пружио ниједан доказ у прилог своје тврдње.

У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном ревизијском пресудом повређено начело једнакости, утврђено чланом 21. став 1. Устава, јер је Врховни суд заузео став да није основан захтев за исплату тзв. косовског додатка, те да је тако он стављен у неравноправан положај у односу на остале запослене у државним органима који примају такав додатак, Уставни суд констатује да подносилац није ничим поткрепио своје наводе, односно да није пружио доказе да је због неког његовог личног својства на било који начин дискриминисан, како би се могла утврдити повреда уставног начела једнакости.

Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у тачки 2. изреке.

6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Врховним судом Србије у предмету број Рев. 3227/08, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца неосновани. Наиме, Врховни суд Србије је о изјављеној ревизији одлучио у року од осам месеци од доношења пресуде Окружног суда у Београду Гж.1 2660/07 од 26. марта 2008. године, што се, према становишту овог Суда, али и пракси Европског суда за људска права, не може сматрати неразумним роком за одлучивање. Уставни суд је утврдио да је наведена ревизијска пресуда достављена Окружном суду у Београду, као другостепеном суду, једанаест месеце након доношења, али је оценио да наведено неефикасно поступање ревизијског суда није допринело да поступак по ревизији траје дуже од разумног рока.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, као у тачки 1. изреке.

7. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Слијепчевић