Решењем Вишег привредног суда одбијена је жалба туженог и потврђено првостепено решење којим је одбачена жалба туженог као неблаговремена.
Врховни суд Србије је нашао да ревизија туженог није основана.
Тужени је и у жалби а и у ревизији истицао да је поштански достављач доставу извршио тако што је пресуду предао једном од радника предузећа.
Како је тужени правно лице то је достава морала бити извршена само предајом пресуде директору као лицу овлашћеном за пријем писмена.
Према одредби чл. 134. ЗПП уредном доставом се сматра и достава раднику правног лица, туженог у спору, који се затекне у канцеларији односно пословној просторији.
При том, није одлучно, да ли ће се поднесак у конкретном случају пресуда доставити и директору правног лица.
Из тих разлога, су наводи ревизије неосновани.