Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Видана Јеремића из Бајине Баште, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Видана Јеремића изјављена против решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Дирекције полиције, Управе за управне послове, 03/10 број 210-1-1265/06 од 23. јануара 2007. године и решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Подручне управе Ужице, Полицијске станице Бајина Башта, број 210-2-6322-60/2003 од 28. новембра 2006. године.

Образложење

1. Видан Јеремић из Бајине Баште изјавио је Уставном суду 18. септембра 2007. године допуштену и благовремену уставну жалбу против решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Дирекције полиције, Управе за управне послове, 03/10 број 210-1-1265/06 од 23. јануара 2007. године и решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Подручне управе Ужице, Полицијске станице Бајина Башта, број 210-2-6322-60/2003 од 28. новембра 2006. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 18. до 81. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је 1. априла 2003. године, након пресељења из Републике Хрватске, Одељењу унутрашњих послова Бајина Башта поднео захтев за замену оружног листа, који је, скупа с оружјем, донео са собом из Ријеке. С обзиром да је, у међувремену, против њега покренут кривични поступак пред Општинским судом у Бајиној Башти, Одељење унутрашњих послова Бајина Башта доноси 21. августа 2003. године решење којим се одбија подносиочев захтев за замену оружног листа и, истовремено, од њега привремено одузима оружје, до окончања кривичног поступка који се против њега води. Општински суд у Бајиној Башти је 20. септембра 2005. године донео пресуду којом се подносилац уставне жалбе ослобађа од оптужбе за кривично дело које му је стављено на терет. Након тога, на поновљени захтев подносиоца да му се изда оружни лист и привремено одузето оружје врати, јер више не постоје законски разлози за привремено одузимање, Полицијска станица Бајина Башта доноси ново решење којим се подносиочев захтев одбија и, истовремено, одузима пиштољ за који је тражио издавање оружног листа. По жалби подносиоца против оваквог решења, другостепени орган Министарства унутрашњих послова доноси решење којим се подносиочева жалба одбија као неоснована. Подносилац сматра да наведена решења нису донета на основу закона, већ кршењем начела којих је орган унутрашњих послова требало да се придржава. Указује да су му тиме поврђена људска права зајемчена одредбама чл. 18. до 81. Устава, као и да је Закон о оружју и муницији неуставан у делу којим је искључена могућност вођења управног спора против решења надлежног државног органа, што је супротно члану 198. став 2. Устава. Посебно истиче да му је оспореним другостепеним решењем повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, јер му је ускраћено право на вођење управног спора против тог решења. Предлаже да Уставни суд утврди повреду његових права из чл. 18. до 81. Устава, као и да утврди неуставност и незаконитост Закона о оружју и муницији, те да наложи управном органу враћање у посед незаконито одузетог оружја и издавање оружног листа за њега.
Имајући у виду све наводе подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац сматра да му је оспореним актима повређено право на имовину зајемчено одредбама члана 58. Устава, право на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчено одредбама члана 36. Устава, као и начело забране ограничења људских и мањинских права утврђено чланом 20. Устава.
С обзиром да подносилац уставном жалбом, поред утврђивања повреде његових права зајемчених Уставом, захтева и оцену уставности Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС", бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05), Уставни суд је, на основу одредбе члана 42. став 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), информацијом Су. 1/26 од 4. маја 2009. године, из предмета Уж. 165/2007 издвојио иницијативу за оцену уставности Закона о оружју и муницији (у даљем тексту: ЗОМ) и спојио га са раније формираним предметом оцене уставности овог закона ИУ-117/07, ради заједничког решавања.
2. Уставни суд је, на основу одредбе члана 34. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07) и члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда, дописом од 4. новембра 2009. године захтевао од Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Дирекције полиције, Управе за управне послове да Суду достави изјашњење на наводе из уставне жалбе, као и списе предмета у коме је одлучивано о захтеву подносиоца уставне жалбе.
Министарство унутрашњих послова Републике Србије - Дирекција полиције, Управа за управне послове, доставила је 30. новембра 2009. године одговор на уставну жалбу, као и списе предмета број 210-2-6322-60/2003 у коме је у управном поступку одлучивано о захтеву подносиоца уставне жалбе за издавање оружног листа. У одговору на уставну жалбу се наводи да је захтев за издавање оружног листа подносиоцу одбијен, оружје одузето и одбијена жалба на првостепено решење, у складу с чл. 24. и 25. у вези с чланом 8. став 1. тачка 8) Закона о оружју и муницији. Даље се наводи да су се и првостепени и другостепени орган Министарства унутрашњих послова, приликом доношења решења, руководили оценом чињеница и података садржаним у евиденцијама из члана 76. став 1. тачка 8) Закона о полицији, који су утврђени проверама и оперативним радом припадника тог министарства. Како није престала потреба за коришћењем података из наведене евиденције, обавештење о тим подацима подносилац није могао добити, како је и прописано овом одредбом. Предлажу да се уставна жалба одбије као неоснована.
3. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уставној жалби, као и списе предмета који се пред органом унутрашњих послова водио у овом управном поступку, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Подносилац уставне жалбе је поседовао дупликат оружног листа регистарски број 2251, издат у Републици Хрватској, општина Ријека, за пиштољ марке «Беретта», калибра 7,65 мм, фабрички број 67886.
Министарство унутрашњих послова Републике Србије - Секретаријат за унутрашње послове Ужице, Одељење унутрашњих послова Бајина Башта одузело је 23. јуна 2003. године подносиоцу пиштољ марке «Беретта», калибра 7,65 мм, фабрички број 67886 и оружни лист за њега број 2251, и о томе издало потврду број 210-2-6322-60/03.
По захтеву подносиоца уставне жалбе, Министарство унутрашњих послова Републике Србије - Секретаријат за унутрашње послове Ужице, Одељење унутрашњих послова Бајина Башта донело је 21. августа 2003. године решење број 210-2-6322/60-03, којим је одбило захтев подносиоца за издавање оружног листа за пиштољ марке «Беретта», калибра 7,65 мм, фабрички број 67886. Истовремено, овим решењем је од подносиоца уставне жалбе одузет пиштољ за који је тражен оружни лист, до окончања кривичног поступка који се, према образложењу решења, водио против подносиоца пред Општинским судом у Бајиној Башти, због кривичног дела угрожавање опасним оруђем из члана 56. Кривичног закона Републике Србије.
Општински суд у Бајиној Башти донео је 20. септембра 2005. године пресуду К. 101/2004, која је постала правноснажна 12. октобра 2005. године, којом је подносиоца уставне жалбе ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело принуде из члана 62. став 1. КЗРС, пошто није доказано да је извршио дело за које је оптужен.
Министарство унутрашњих послова Републике Србије - Подручна управа Ужице, Полицијска станице Бајина Башта, решавајући по захтеву подносиоца уставне жалбе, донело је 28. новембра 2006. године оспорено решење број 210-2-6322-60/2003, којим је одбило захтев подносиоца за издавање оружног листа, одузело пиштољ марке «Беретта», калибра 7,65 мм, фабрички број 67886 и наложило подносиоцу да, по правноснажности решења о одузимању оружја, у року од годину дана отуђи одузето оружје и муницију, а у противном, одузето оружје и муниција постају власништво МУП Републике Србије. У образложењу решења наводи се да је оружје одузето, јер је „у спроведеном поступку утврђено да постоје сметње из члана 8. став 2. Закона о оружју и муницији" и „да се именованом не може издати оружни лист, јер је то неопходно за заштиту личне имовинске сигурности других лица, односно јавни ред и мир".
У управном поступку број 210-2-6322-60/2003, пре доношења оба напред наведена решења (од 21. августа 2003. године и 28. новембра 2006. године), припадници Министарства унутрашњих послова вршили су оперативне провере и утврђивање постојања података који се уводе у евиденције прописане чланом 76. став 1. тачка 8) Закона о полицији („Службени гласник РС", бр. 101/05 и 63/09). У оба случаја утврдили су да за подносиоца постоје идентични подаци који се уводе у наведене службене евиденције и који, истовремено, представљају сметње из члана 8. став 2. Закона о оружју и муницији да се подносиоцу изда оружни лист, јер је то неопходно за заштиту личне имовинске сигурности других лица, односно јавни ред и мир.
Против првостепеног решења број 210-2-6322-60/2003 од 28. новембра 2006. године, подносилац је изјавио жалбу 16. децембра 2006. године, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и битних повреда правила управног поступка. Тражио је да се оспорено решење поништи и усвоји његов захтев за издавање оружног листа, као и да му се врати одузето оружје.
Министарство унутрашњих послова Републике Србије - Дирекција полиције, Управа за управне послове, као другостепени орган, решавајући по жалби подносиоца уставне жалбе, донело је 23. јануара 2007. године оспорено решење 03/10 број 210-1-1265/06 којим је одбило жалбу подносиоца као неосновану. У образложењу, другостепени орган је констатовао да је „првостепени орган правилно утврдио, а што се види из списа вођеног поступка да се жалиоцу не може издати оружни лист за држање и ношење предметног оружја, као и да је сагласно одредбама члана 24. у вези члана 8. став 2. Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС", бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94 и 44/98), требало одузети предметно оружје, јер је то неопходно за заштиту јавног реда и мира".
5. Устав у члану 58. утврђује: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Чланом 36. Устава утврђено је: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.). Чланом 20. Устава успостављено је начело забране ограничења људских и мањинских права и утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.); да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (став 2.); да су, при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.).
Чланом 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01) предвиђено је да су по овом закону дужни да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно примењујући прописе, решавају о правима, обавезама или правним интересима физичког лица, правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом.
Одредбом члана 5. став 2. Закона о општем управном поступку (у даљем тексту: ЗУП) прописано је да се у управним стварима у којима је орган законом овлашћен да решава по слободној оцени решење мора донети у границама овлашћења и у складу са циљем у коме је овлашћење дато.
Члан 192. став 1. ЗУП предвиђа да, на основу одлучних чињеница утврђених у поступку, орган надлежан за решавање доноси решење о управној ствари која је предмет поступка.
Одредба члана 196. став 3. прописује да писмено решење садржи: увод, диспозитив (изреку), образложење, упутство о правном средству, назив органа са бројем и датумом решења, потпис службеног лица и печат органа. У случајевима предвиђеним законом или другим прописом, решење не мора садржавати поједине од тих делова. Ако се решење обрађује механографски, уместо потписа и печата може да садржи факсимил.
Чланом 199. ЗУП прописано је: да образложење решења мора садржати - у једноставним управним стварима у којима учествује само једна странка, као и у једноставним управним стварима у којима у поступку учествују две странке или више странака, али ниједна не приговара постављеном захтеву, а захтев се уважава, образложење решења може садржавати само кратко излагање захтева странке и позивање на правне прописе на основу којих је управна ствар решена, а у таквим стварима решење се може издати и на прописаном обрасцу (став 1.); да у осталим управним стварима, образложење решења садржи кратко излагање захтева странака, утврђено чињенично стање, по потреби и разлоге који су били одлучни при оцени доказа, разлоге због којих није уважен који од захтева странака, правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву, те да ако жалба не одлаже извршење решења, образложење садржи и позивање на пропис који то предвиђа, као и да се у образложењу решења морају образложити и закључци против којих није допуштена посебна жалба (став 2.); да кад је надлежни орган законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени, дужан је да у образложењу, поред података из става 2. овог члана, наведе тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења руководио, а да се ти разлози не морају навести у решењу кад је то у јавном интересу законом изричито предвиђено (став 3.); да ако је законом посебно предвиђено да се у решењу донесеном по слободној оцени не морају навести разлози којима се орган при доношењу решења руководио, у образложењу решења наводе се подаци из става 2. овог члана, одредба закона којом је орган овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени и одредба закона којом је овлашћен да не мора навести разлоге којима се при доношењу решења руководио (став 4.).
Одредбом члана 215. ЗУП предвиђено је да је за решавање у другом степену надлежан орган одређен законом, а одредбама члана 230. прописано је поступање другостепеног органа по жалби, и то: да ће другостепени орган одбити жалбу кад утврди да је поступак који је решењу претходио правилно спроведен и да је решење правилно и на закону засновано, а жалба неоснована (став 1.); да ће другостепени орган одбити жалбу и кад нађе да је у првостепеном поступку било недостатака, али да они нису могли имати утицаја на решење управне ствари (став 2.); да ће другостепени орган, кад нађе да је првостепено решење засновано на закону, али због других разлога а не због оних који су у решењу наведени, у свом решењу изложити те разлоге, а жалбу одбити (став 3.).
Члан 233. ЗУП прописује: да ће другостепени орган, ако утврди да су у првостепеном решењу погрешно оцењени докази, да је из утврђених чињеница изведен погрешан закључак у погледу чињеничног стања, да је погрешно примењен правни пропис на основу кога се решава управна ствар, или ако нађе да је на основу слободне оцене требало донети друкчије решење, он својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (став 1.); да ће другостепени орган, ако утврди да је решење правилно у погледу утврђених чињеница и у погледу примене закона, али да се циљ због кога је донесено може постићи и другим средствима повољнијим за странку, изменити првостепено решење у том смислу (став 2.).
Члан 234. ЗУП одређује: да другостепени орган може поводом жалбе изменити првостепено решење у корист жалиоца и мимо захтева постављеног у жалби, а у оквиру захтева постављеног у првостепеном поступку ако се тим не вређа право трећих лица (став 1.); да другостепени орган може поводом жалбе изменити првостепено решење на штету жалиоца, али само из неког од разлога предвиђених у чл. 253, 256. и 257. овог закона (став 2.).
Члан 6. Закона о оружју и муницији прописује да надзор у примењивању овог закона спроводи Министарство унутрашњих послова.
Одредбама члана 8. Закона о оружју и муницији (у даљем тексту: ЗОМ) прописано је: да се одобрење за набављање ватреног оружја неће издати, између осталог, и кад је то неопходно за заштиту личне и имовинске сигурности других лица, јавни ред и мир или за безбедност и одбрану Републике (став 2.); да решење којим се одбија захтев за издавање одобрења за набављање оружја из ст. 1. и 2, односно муниције из члана 7. став 4. овог закона, садржи разлоге одбијања захтева (став 8.). Према ставу 10. овог члана Закона, против решења донетог по жалби не може се водити управни спор.
Према члану 9. став 2. овог закона, оружни лист неће се издати само у случајевима из члана 8. ст. 1. и 2. Закона.
Одредбама члана 24. ЗОМ прописано је: да ће надлежни орган оружни лист, односно одобрење за држање оружја, оружје и муницију одузети ако наступи који од разлога из члана 8. ст. 1. и 2. овог закона (став 1.); да решење којим се одузима оружни лист, односно одобрење за држање оружја, оружје и муниција, садржи разлоге из става 1. овог члана (став 2.); да се против решења из става 2. овог члана може изјавити жалба министру унутрашњих послова у року од 15 дана од дана уручења решења (став 3.); да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор (став 4.).
Чланом 25. став 2. ЗОМ прописано је да ће надлежни орган, по правоснажности решења о одузимању, позвати власника да у року од годину дана отуђи одузето оружје и муницију, односно да сам нађе купца или га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције, а ставом 3. истог члана - да по истеку рока из става 2. овог члана, одузето оружје и муниција који нису отуђени, односно продати, постају власништво Републике Србије.
Одредбом члана 76. став 1. тачка 8) Закона о полицији прописано је да полиција, између осталих, води евиденције оперативних извештаја, оперативних извора сазнања и лица под посебном полицијском заштитом.
Чланом 80. Закона о полицији утврђено је поступање с подацима садржаним у евиденцијама из члана 76. овог закона, а у ставу 2. наведеног члана је прописано да обавештења о подацима садржаним у евиденцији из члана 76. тачка 8) овог закона лице може изузетно добити, тек пошто је за подацима престала потреба коришћења.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на имовину, Уставни суд је оценио да су доносиоци оспорених решења при спровођењу управног поступка и доношењу оспорених решења у свему поступали у складу са законским овлашћењима и ограничењима која им закон намеће.
Орган унутрашњих послова је при решавању о правима, обавезама и правним интересима подносиоца уставне жалбе управни поступак у потпуности спровео непосредно примењујући прописе, као што захтева одредба члана 1. ЗУП. У складу с одредбом члана 5. став 2. ЗУП, оспорена решења донета су у границама овлашћења која су органу унутрашњих послова дата, и у складу са циљем у коме су та овлашћења дата. Орган надлежан за решавање донео је оспорена решења у управној ствари која је предмет поступка, на основу одлучних чињеница утврђених у управном поступку, сагласно члану 192. став 1. ЗУП. Писмено израђена решења садрже увод, диспозитив (изреку), образложење, упутство о правном средству, назив органа са бројем и датумом решења, потпис службеног лица и печат органа, као што члан 196. став 3. Закона о општем управном поступку и захтева. Сходно одредби члана 199. став 2. ЗУП, решења садрже и кратко излагање захтева подносиоца, утврђено чињенично стање, разлоге који су били одлучни при оцени доказа, разлоге због којих није уважен захтев подносиоца, правне прописе и разлоге, који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву. Чланом 199. став 3. ЗУП прописано је: да је надлежни орган, кад је законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени, дужан да у образложењу, поред података из става 2. овог члана, наведе тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења руководио. Ти разлози се не морају навести у решењу кад је то у јавном интересу законом изричито предвиђено. Одредбама члана 76. став 1. тачка 8) и члана 80. Закона о полицији изричито је прописано да податке из оперативних евиденција до којих је орган унутрашњих послова дошао оперативним проверама и радом на терену, лице не може добити док не престане потреба за њиховим коришћењем, па је у складу са наведеним законом и одредбом члана 199. став 3. ЗУП, то што ови подаци нису наведени у образложењима оспорених решења. Стога је примењена одредба става 4. члана 199. ЗУП према којој, ако је законом посебно предвиђено да се у решењу донесеном по слободној оцени не морају навести разлози којима се орган при доношењу решења руководио, у образложењу решења наводе подаци из става 2. овог члана, одредба закона којом је орган овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени и одредба закона којом је овлашћен да не мора навести разлоге којима се при доношењу решења руководио.
Уставни суд је утврдио да су припадници Министарства унутрашњих послова оперативним радом и проверама на терену дошли до података који су уведени у евиденције које је орган унутрашњих послова по закону дужан да води, у складу с одредбом члана 76. став 1. тачка 8) Закона о полицији. Ти подаци представљају сметње из члана 8. став 2. ЗОМ, које спречавају орган унутрашњих послова да подносиоцу изда оружни лист. Како за коришћењем тих података није престала потреба, обавештење о њима подносилац није могао добити, сагласно одредби члана 80. став 1. тачка 8) Закона о полицији, па ти разлози нису ни могли бити наведени у образложењу оспорених решења. Ову аргументацију и разлоге имао је у виду и другостепени орган када је решавао по жалби подносиоца уставне жалбе на првостепено решење којим је његов захтев за издавање оружног листа одбијен.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је оценио да су органи Министарства унутрашњих послова оспорена решења донели у складу са законским одредбама које детерминишу њихово поступање, уз уставноправно прихватљиво тумачење и примену материјалног права на утврђено чињенично стање. Право својине подносиоца уставне жалбе је, по мишљењу Уставног суда, одузето у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз истовремено обезбеђење накнаде која не може бити нижа од тржишне, како утврђује став 2. члана 58. Устава. Тржишна накнада подносиоцу је обезбеђена налогом који је доносилац оспорених решења дао - да подносилац у року од годину дана отуђи одузето оружје, односно да нађе купца, или да га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на имовину, зајемчено одредбама члана 58. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану.
7. Делом уставне жалбе се посебно указује да је оспореним другостепеним решењем Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Дирекције полиције, Управе за управне послове 03/10 број 210-1-1265/06 од 23. јануара 2007. године искључена могућности вођења управног спора, што је супротно члану 198. став 2. Устава, па подносилац сматра да му је тиме повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
У конкретном случају вођење управног спора против другостепеног решења било је искључено одредбом члана 8. став 10. ЗОМ. Одредбом члана 198. став 2. Устава од 2006. године је утврђено да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Према одредби члана 15. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије («Службени гласник Републике Србије», број 98/06), сви закони који нису били у складу са Уставом, требало је да буду усклађени до 31. децембра 2008. године. Оспорено другостепено решење Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Дирекције полиције, Управе за управне послове донето је 23. јануара 2007. године - дакле, пре него што је истекао општи рок за усклађивање закона са Уставом од 2006. године.
С обзиром на наведено, Уставни суд оцењује да оспореним другостепеним решењем није могло бити повређено подносиочево право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава на које указује, јер је искључење вођења управног спора било прописано одредбом члана 8. став 10. ЗОМ, на основу које је решење донето. Како у време доношења оспореног решења није истекао општи рок за усклађивање закона са Уставом од 2006. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану.
8. Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено ни начело забране ограничења људских и мањинских права утврђено чланом 20. Устава. По оцени Уставног суда, у конкретном случају се ради о делимичном ограничењу права на имовину подносиоца уставне жалбе, али ограничењу које Устав допушта, у сврхе ради којих га допушта, и у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Уставни суд је, такође, оценио и да су државни органи чија се решења оспоравају водили рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није на штету подносиоца уставне жалбе повређено ни начело забране ограничења људских и мањинских права утврђено чланом 20. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у том делу одбио као неосновану.
9. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић