Под употребом туђе ствари у смислу чл. 219. ЗОО-Закона о облигационим односима подразумева се такво коришћење ствари при коме се она претвара у нешто друго или престаје да постоји.
Корист остварену таквом употребом ствари дужан је да накнади имаоцу ствари и савестан стицалац.
Коришћење туђе ствари у смислу чл. 38. ст. 2. ЗОСПО-Закон о основним својинско-правним односима подразумева употребу при којој идентитет ствари остаје очуван уз могуће смањење вредности због употребе.
Савесни држалац односно стицалац није дужан да плати накнаду за такво коришћење ствари за време док је био савестан.