Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Катарина Манојловић Андрић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милане Ненин из Ветерника, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јануара 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Милане Ненин и утврђује се да је у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 6504/06 и извршном поступку који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету И. 7143/08, а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 49508/10, повређено прав о подноси тељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчен о одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузме све неопходне мере како би се извршни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Милана Ненин из Ветерника поднела је 29. јануара 2010 . године, преко пуномоћника Војиславе Драговић Тубић, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 6504/06 од 24. јануара 2007. године и пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 1537/07 од 21. марта 2008. године, због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наве дено да је тужбу парничном суду поднела 8. јуна 2006. године а да још није успела да наплати своје потраживање, као и да је искључивом неажурношћу суда у извршном поступку који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету И. 7143/08 подноситељка онемогућена у остваривању својих права и наплати потраживања које је утврђено пресудама Општинског суда у Новом Саду П. 6504/06 од 24. јануара 2007. године и Окружног суда у Новом Саду Гж. 1537/07 од 21. марта 2008. године. Подноситељка уставне жалбе није истакла захтев за накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је по садржини идентична одредби члана 170. Устава, док је одредбом става 2. истог члана прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудско ј ствари:
3.1. Чињенице и околности које се тичу парничног поступка пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 6504/06
Уставни суд је, из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио да је подноситељка уставне жалбе поднела 8. јуна 2006. године тужбу ради накнаде нематеријалне штете проузроковане повредом угледа и части путем штампе. Оспорени парнични поступак правноснажно је окончан доношењем другостепене пресуд е Окружног суда у Новом Саду Гж. 1537/07 од 21. марта 2008. године, којом је потврђена оспорена првостепена пресуда Општинског суда у Новом Саду П. 6504/06 од 24. јануара 2007. године.
3.2. Чињенице и околности које се тичу извршног поступка који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету И. 7143/08, а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 49508/10
Увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду И. 49508/10 утврдио да је оспорени извршни поступак покренут по предлогу подноситељке уставне жалбе од 3. јуна 2008. године.
Решењем Четвртог општинског суда у Београду И. 7143/08 од 23. јуна 2008. године дозвољено је принудно извршење новчаног потраживања извршног повериоца – овде подноситељке уставне жалбе преносом средстава која се воде на рачуну извршног дужника. Суд је дописом И. 7143/08 од 9. јуна 2008. године наложио пуномоћнику повериоца да у року од три дана , под претњом последица пропуштања , достави суду оверено пуномоћје за пријем трошкова парничног поступка, са припадајућом каматом и трошкова извршног поступка, по којем је пуномоћник поступио 19. јуна 2008. године.
Пуномоћник повериоца је поднеском од 10. јула 2008. године ургирао поступање суда у достављању решења о извршењу Народној банци Србије, а уз поднесак од 17. јула 2008. године доставио је доказ о уплати судске таксе .
Решење о извршењу И. 7143/08 од 23. јуна 2008. године достављено је Одсеку за принудну наплату Народне банке Србије 24. јула 2008. године.
Пуномоћник повериоца је поднеском од 21. новембра 2008. године обавестио суд да су рачун и извршног дужника (који су познат и повериоцу) у блокади од 19. јуна 20 08. године и предлажио је да суд позове дужника да се изјасни са ког рачуна исплаћује зараде и остале трошкове, с обзиром на то да и даље штампа и продаје дневне новине, као и да се од пореске управе прибави податак о рачунима са којих извршни дужник врши уплату ПДВ и осталих пореских обавеза. Истим поднеском пуномоћник повериоца је предложио да се поред већ дозвољеног извршења решењем И. 7143/08 од 23. јуна 2008. године (пленидбом новчаних средстава са рачуна дужника) одреди још једно средство извршења , и то пописом, проценом, пленидбом и продајом покретних ствари извршног дужника на одређеној адреси .
Суд је, након тога , дописом од 23. јануара 2009. године , наложио пуномоћнику повероца да се изјасни да ли поднеском од 21. новембра 2008. године предлаже промену извршења, као и да ли се тим поднеском предлаже да се од дужника затражи изјава о имовини.
Поднеском извршног повериоца од 2. фебруара 2009. године поновљени су предлози изнети у поднеску од 21. новембра 2008. године. Пуномоћник повериоца је након тога поднесцима од 11. марта, 8. маја и 11. маја 2009. године ургира о поступање суда по поднеску од 21. но вембра 2008. године, а поводом притужбе повериоца од 11. маја 2009. године вршилац функције председника Четвртог општинског суда у Београду је 28. маја 2009. године наложила да се списи предмета изнесу поступајућем судији како би биле предузете све законске мере ради што скоријег окончања поступка.
Решењем Четвртог општинског суда у Београду И. 7143/08 од 25. јуна 2009. године, поред принудног извршења пленидбом новчаних средстава са рачуна дужника дозвољеног решењем И. 7143/08 од 23. јуна 2008. године, одређено је још једно средство извршења и то пописом, проценом, пленидбом и продајом по кретних ствари извршног дужника, које је странкама достављено 2. односно 4. јула 2009. године.
Наредбом поступајућег судије од 14. априла 2010. године предмет је по решењу И. 7143/08 од 25. јуна 2009. године достављен службеном лицу у рад.
У записнику о попису и процени од 7. јуна 2010. године констатовано је да је извршни дужник закупац пословног простора на наведеној адреси, те да није могуће спровести извршење јер не постоје покретне ствари извршног дужника. Копија записника од 7. јуна 2010. године достављена је пуномоћнику извршног повериоца 6. септембра 2010. године.
Суд је дописом од 23. децембра 2010. позвао пуномоћника повери оца да достави тачну адресу извршног дужника ради спровођења дозвољеног извршења, односно да предложи даљи наставак извршног поступка.
Пуномоћник повериоца је поднеском од 2. фебруара 2011. године обавестио суд да од Агенције за привредне регистре покушава да сазна статус дужника, након чега ће предложити даљи ток поступка.
Поднеском од 28. марта 2011. године пуномоћник повериоца је као извршног дужника означио правног следбеника првобитног дужника К.Н. д.о.о . који се припојио другом привредном друштву (К.П. д.о.о .) и доставио потврду Агенције за привредне регистре да је привредно друштво К.Н. д.о.о брисано из регистра услед статусне промене спајање припајањем привредном друштву К .П. д.о.о.
Дописом од 8. априла 2011. године суд је од повериоца тражио да достави уговор о припајању закључен између К.Н . д.о.о. и К.П . д.о.о, како би се утврдило да је новоозначени извршни дужник заиста правни следбеник извршног дужника.
Поднеском од 15. априла 2011. године поверилац је обавестио суд да такав уговор није доступан јавности, па ни повериоцу, али да су подаци из Агенције за привредне регистре, које је доставио, званични, као и да је Агенција за привредне регистре једина овлашћена да издаје веродостојне податке о стању регистра привредних друштава.
Решењем Првог основног суда И. 49508/10 од 17. маја 2011. године измењено је решење о извршењу И. 7143/08 од 23. јуна 2008. године и 25. јуна 2009. године, тако што се уместо раније означеног извршног дужника означава његов правни следбеник, док су у преосталом делу наведена решења остала неизмењена.
Поводом жалбе извршног дужника изјављене против решења И. 49508/10 од 17. маја 2011. године, суд је 16. јуна 2011. године дао наредбу да се списи предмета доставе тада надлежном Вишем суду у Београду. У списима предмета нема доказа да су списи достављани другостепеном суду , већ само постоји службена белешка од 29. марта 2012. године којом је констатовано да су списи предмета И. 49508/10 достављени судској пракси заједно са четири примерка решења ИПВ. 1940/11/8 од 15. марта 2012. године .
Решењем Првог основног суда у Београду Ипв. 1940/11/8 од 15. марта 2012. године одбачен је приговор извршног дужника као недозвољен, те је решење И. 49508/10 од 17. маја 2011. године постало правноснажно.
Правноснажно решење Првог основног суда у Београду И. 49508/10 од 17. маја 2011. године достављено је Народној банци Србије на поступање 11. маја 2012. године.
Уз допис од 25. маја 2012. године Народна банка Србије је суду вратила предметно решење о извршењу јер је рачун извршног дужника наведен у решењу угашен а у бази податка не постоји неки друг и рачун дужника . Суд је допис Народне банке Србије доставио повериоцу 11. јула 20 12. године, а дописом од 1. октобра 2012. године суд је позвао повериоца да се изјасни о даљем току поступка.
Поднеском од 11. октобра 20 12. године поверилац је предложио да се од дужника затражи изјава о имовини у складу са чланом 54. Закона о извршању и обезбеђењу.
Решењем Првог основног суда у Београду 49508/10 од 25. октобра 2012. године наложено је извршном дужнику да се у року од пет радних дана изјасни о имовини , у смислу члана 54. Закона о извршању и обезбеђењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који је био на снази у време трајања оспореног парничног поступка, било је прописано да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. ).
Одредбама Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења предлога за извршење у овој правној ствари, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно и да је суд дужан да о предлогу за извршење одлучи у року од три дана од дана подношења предлога (члан 5. ст. 1. и 2.); да рокови које одређује суд за предузимање одређених радњи не могу бити дужи од три дана, осим ако овим законом није другачије предвиђено (члан 5. став 3.); да се поступање противно одредбама ст. 1. и 2. овог члана сматра несавесним и нестручним поступањем судије, у смислу одредаба Закона о судијама (члан 5. став 5.); да је суд дужан да донесе решење о извршењу и предузима радње спровођења извршења, када су испуњени услови за доношење решења о извршењу и за спровођење извршења (члан 7.).
Закон о извршењу и обезбеђењу („Служени гласник РС“, број 31/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године, у члану 358. став 1. прописује да ће се поступак извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона. Такође, и одредбом члана 6. став 1. овог закона прописано је да је поступак извршења и обезбеђења хитан.
5. По оцени Уставног суда, из навода уставне жалбе произлази да подноситељка уставне жалбе искључиво истиче повреду права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење. Дакле, иако подноситељка у уводу изричито оспорава пресуде : Општинског суда у Новом Саду П. 6504/06 од 24. јануара 2007. године и Окружног суда у Новом Саду Гж. 1537/07 од 21. марта 2008. године, из навода уставне жалбе несумњиво произлази да заправо оспорава трајање парничног поступка у којем су донете означене пресуде, као и извршног поступка који му је уследио, а што потврђују њени наводи да је тужбу поднела 8. јуна 2006. године, а да своје потраживање још увек није намирила.
Анализирајући дужину трајања поступка, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају као јединствена целина мора узети и парнични поступак који је вођен пред Општинским судом у Новом Саду, као и извршни поступак који је након правноснажног окончања парничног поступка вођен пред Четвртим општинским судом у Београду, а који је још увек у току пред Првим основним судом у Београду. Уставни суд налази да је и Европски суд за људска права у Стразбуру у својој пракси изразио слично становиште (видети пресуду Европског суда од 19. марта 1997. године, у предмету ''Хорнсбy против Грчке'', број апликације 18357/91, став 40.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 8. јуна 2006. године, подношењем тужбе Општинском суду у Новом Саду, те да извршни поступак, који је уследио након парничног, још увек није окончан.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд, најпре, констатује да је разумна дужина трајања судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова који воде поступак, као и природа постављеног захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца уставне жалбе су критеријуми који утичу на оцену дужине трајања поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
У погледу оспореног парничног поступка вођеног пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 6504/06, Уставни суд је утврдио да је овај двостепени поступак окончан за непуне две године, те је оценио да, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање парничног поступка вођеног пред Општинским судом у Новом Саду се објективно не може сматрати неразумно дугим.
Анализирајући дужину трајања извршног поступка који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету И. 7143/08, а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 49508/10, Уставни суд је утврдио да оспорени извршни поступак до дана одлучивања о уставној жалби траје дуже од четири године и да још увек није окончан.
На основу наведеног, како је извршни суд био дужан да поступа хитно, сагласно одредби члана 5. став 1. ранијег Закона о извршном поступку и одредби члана 6. став 1. важећег Закона о извршењу и обезбеђењу, Уставни суд налази да ранији Четврти општински суд у Београду, а затим Први основни суд у Београду нису поступали ефикасно у складу са законским овлашћењима да би се извршни поступак који је по својој природи хитног карактера, окончао у најкраћем року како би извршни повери лац намирио свој е потраживањ е засновано на правноснажној и извршној пресуди парничног суда.
Наиме, Четвртом општинском суду у Београду се најпре може ставити на терет околност да је решење о извршењу пленидбом новчаних средстава са рачуна извршног дужника И. 7143/08 од 23. јуна 2008. године достављено организацији надлежној за његово спровођење тек после месец дана од доношења решења и то након ургенције пуномоћника повериоца.
Надаље, по оцени Уставног суда, дужини трајања оспореног извршн ог поступк а је допринело и то што су извршни судови у два наврата слали пуномоћнику извршног повериоца неправилне и сувишне налоге .
Најпре је Четврти општински суд дописом од 23. јануара 2009. године наложио пуномоћнику извршног повероца да се изјасни да ли поднеском од 21. новембра 2008. године предлаже промену извршења, као и да ли предлаже да се од дужника затражи изјава о имовини. По оцени Уставног суда, на овај начин се непотребно продужило трајање поступка за седам месеци, што се искључиво може ставити на терет суду с обзиром на то да је у поднеску од 21. новембра 2008. године пуномоћник прецизно и јасно поставио предлоге, што потврђује и чињеница да каснијим поднесцима пуномоћника извршног повериоца нису ничим измењени предлози од 21. новембра 2008. године , а суд је након две ургенције и једне притужбе поднете од стране повериоца, донео решење о извршењу И. 7143/08 од 25. јуна 2009. године у складу са поднеском од 21. новембра 2008. године.
Други сувишан налог суда (којим је поступак неоправдано продужен за још три месеца ) тицао се достављања уговора о припајању закљученог између првоозначеног извршног дужника и његовог правног следбеника, који је Први основни суд у Београду послао извршном повериоцу 8. априла 2011. године. Наиме, пуномоћник извршног повериоца је уз поднесак од 28. марта 2011. године (којим је предложио измену решења о извршењу у погледу означавања извршног дужника) доставио суду потврду Агенције за привредне регистре из које произлази да је првоозначени извршни дужник брисан из регистра услед статусн е промен е а да је његов правни следбеник привредно друштво означено у наведеном поднеску. Но, и поред тога , суд је тек решењем И. 49508/10 од 17. маја 2011. године извршио тражене измене решења о извршењу , иако нове провере није вршио.
Уставни суд, надаље, оцењује да се ничим не може оправдати апсолутна неактивност извршног суда у периоду од 25. јуна 2009. године (када је решењем Четвртог општинског суда у Београду И. 7143/08 одређено још једно средство извршења по предлогу извршног повериоца од 21. новембра 2008. године) до 1 4. априла 2010. године (када су списи предмета достављени судском извршитељу ради спровођења тог извршења пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника), иако је суд био дужан да решење И. 7143/08 од 25. јуна 2009. године хитно достави судском извршитељу ради спровођења пописа, процене и продаје дужникове покертне имовине. Упркос својој обавези хитног поступања, извршни суд, у наведеном периоду дужем од осам месеци , није предузео ниједну радњу у циљу што скоријег окончања започетог извршног поступка.
Такође, Првом основном суду у Београду се може на терет ставити и трајање поступка у периоду од 30. маја 2011. године до 15. марта 2012. године, односно околност да је поводом жалбе извршног дужника од 30. маја 2011. године изјављене против решења И. 49508/10 од 17. маја 2011. године, дата наредба да се списи доставе тада надлежном другостепеном суду, а да нема доказа да су списи заиста и били достављени Вишем суду у Београду, већ је о тој жалби (третирајући је као приговор, а у складу са изменама процесног закона) одлучено тек решењем Првог основног суда у Београду Ипв. 1940 /11/8 од 15. марта 2012. године.
Када је реч о понашању подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је оценио да постоји известан допринос дужини трајања оспореног извршног поступка који се огледа у следећим околностима.
Прво, пуномоћник извршног повериоца, овде подноситељке уставне жалбе, уз предлог за извршење од 3. јуна 2008. године, није доставио специјално пуномоћје за пријем тражених трошкова парничног и извршног поступка, већ је то учинио тек по налогу суда 19. јуна 2008. године. Дакле, имајући у виду наведено, нису основани наводи подноситељке да је искључивом неажурношћу извршног суда решење о извршењу достављно Народној банци Србије у тренутку када је рачун дужника био у блокади (у блокади је био од 19. јуна 2008. године, по наводима повериоца) , иако је предлог за извршење поднет у време док рачун дужника није био блокиран. Наиме, да је пуномоћник повериоца суду доставио уредан предлог са потребним пуномоћјем, раније би били испуњени услови за одлучивање суда; друго, судски извршитељ није могао да спроведе попис покретних ствари дужника 7. јуна 2010. године јер је на адреси означеној у предлогу извршни дужник само био закупац простора у којем није било покретних ствари подобних за спровођење принудног извршења, као и да подноситељка није по налогу суда доставила тачну адресу извршног дужника на којој је могуће спровести тражено извршење; и треће, подноститељка уставне жалбе је тек 11. октобр а 2012. године предложила начин наставка извршног поступка , иако је суд 11. јула 2012. године послао допис Народне банке Србије којим је обавестио пуномоћника извршног повериоца да није могуће спровести извршење на означеном рачуну новозначеног извршног дужника, по решењу И. 49508/10 од 17. маја 2011. године јер је предметни рачун угашен . Дакле, по оцени Уставног суда, трајање оспореног извршног поступка у периоду од 7. јуна 2010. године до 28. марта 2011. године (када је затражена измена решења о извршењу због статусних промена извршног дужника) се не може ставити на терет суду, као ни период од 11. јула 2012. године до 11. октобра 2012. године. Међутим, и поред наведеног, Уставни суд сматра да понашање подноситељке уставне жалбе није таквог карактера који би указивао да је одлучујуће и у већој мери допринело свеукупној дужини трајања поступка. Стога, Суд је оценио да подноситељка није у битном допринела дужини трајања оспореног извршног поступка.
Разматрајући значај предмета спора за подноситељку уставне жалбе, Уставни суд сматра да подноситељка има легитиман интерес да се о њеном захтеву за накнаду штете због повреде угледа и части одлучи , као и да се извршење таквог новчаног потраживања спроведе у разумном року.
У погледу сложености чињеничних и правних питања, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не ради о нарочито сложен им судским поступцима.
Оцењујући све претходно изложено у контексту чинилаца који утичу на дужину трајања поступка у сваком конкретном случају, Уставни суд налази, посебно имајући у виду поступање извршног суда, да се дужина трајања предметн их поступ ака ни у ком случају не може сматрати разумном и да се, и поред утврђеног доприноса подноситељке, превасходно може ставити на терет Четвртом општинском суду у Београду и Првом основном суду у Београду.
На основу свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , одлучујући као у тачки 1. изреке .
6. Полазећи од тога да извршни поступак поводом кога је поднета уставна жалба још није окончан, а крећући се у границама постављеног захтева, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права отклоне налагањем надлежном суду да предузме све неопходне мере како би се извршни поступак окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1) и члана 45. тач ка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић