Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Дејана Трпковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. јула 2010. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Дејана Трпковића и утврђује да је у кривичном поступку који се водио пред Трећим општинским судом у Београду у предмету К. 917/08 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, коју може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.

Образложење

1. Дејан Трпковић из Београда изјавио је 23. јануара 2009. године, преко пуномоћника Рајне Д. Андрић, адвоката из Београда, уставну жалбу због повреде права на заштиту људских и мањинских права и слобода и права на суђење у разумном року зајемчених одредбама члана 22. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио пред Трећим општинским судом у Београду у предмету К. 917/08.

Подносилац уставне жалбе наводи да је 9. марта 2003. године, у својству оштећеног као тужиоца, поднео Трећем општинском суду у Београду оптужни предлог против С.Т. због кривичног дела лажно пријављивање из члана 205. став 1. Кривичног закона Републике Србије. Посебно указује на чињеницу да је након одржаног главног претреса 20. децембра 2006. године Трећи општински суд у Београду објавио пресуду, а да му је писмени отправак пресуде достављен тек 4. априла 2008. године, дакле после више од 15 месеци. Даље наводи да је против првостепене пресуде окривљени изјавио жалбу која је уважена решењем Окружног суда у Београду Кж. 1958/08 од 10. јула 2008. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. Истиче да му је другостепена одлука достављена 30. децембра 2008. године, четири дана након што му је достављено решење Трећег општинског суда у Београду Кв. 1215/08 од 24. децембра 2008. године, којим је кривични поступак обустављен услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, ничим се не може оправдати поступање суда који за шест година није окончао поступак у коме је требало саслушати десет лица на спорне околности.

Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји и утврди да је подносилац уставне жалбе претрпео нематеријалну штету због повреде права на суђење у разумном року и права на заштиту људских и мањинских права и слобода.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Трећег општинског суда у Београду К. 917/08 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

- подносилац уставне жалбе је у својству оштећеног као тужиоца поднео Трећем општинском суду у Београду 9. марта 2003. године, након што је обавештен од стране Трећег општинског јавног тужилаштва у Београду да је одбачена његова кривична пријава, оптужни предлог против С.Т. због кривичног дела лажно пријављивање из члана 205. став 1. тада важећег Кривичног закона Републике Србије;

- оптужним предлогом је окривљеном стављено на терет „да је 31. октобра 2002. године...пријавио оштећеног Дејана Трпковића, надлежном Министарству унутрашњих послова да му је оштећени ради накнаде штете на аутомобилу, пре доласка саобраћајне полиције на место саобраћајне незгоде на Смедеревском путу у којој је учествовао са својим возилом, отео мобилни телефон који је стајао на његовом каишу од панталона и побегао са лица места, оштетивши га за 9.900,00 динара, мада је знао да оштећени није учинилац таквог дела, што је невољно потврдио приликом саслушања у својству сведока у предмету Трећег општинског суда у Београду Ки. 31/03 у коме је вођен кривични поступак против Дејана Трпковића због кривичног дела тешке крађе из члана 166. став 3. Кривичног закона Републике Србије, када је признао да је оштећеном заправо дао мобилни телефон“;

- Трећи општински суд у Београду је 20. децембра 2006. године донео пресуду К. 1295/04 којом је окривљеног огласио кривим због извршења наведеног кривичног дела и изрекао му условну осуду, тако што му је утврдио казну затвора у трајању од 30 дана и истовремено одредио да се иста неће извршити уколико у периоду од једне године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело, а оштећеног као тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, упутио на парницу ради остваривања имовинско-правног захтева;

- пресуда је отправљена странкама 31. марта 2008. године;

- Окружни суд у Београду је 10. јула 2008. године донео решење Кж. 1958/08 којим је уважио жалбу браниоца окривљеног, укинуо пресуду Трећег општинског суда у Београду К. 1295/04 од 20. децембра 2006. године и списе предмета вратио првостепеном суду на поновно суђење;

- списи предмета су враћени Трећем општинском суда у Београду 18. новембра 2008. године, а другостепено решење је отправљено странкама 26. децембра 2008. године, по доставној наредби поступајућег судије од 22. децембра 2008. године

- поступајући судија је 22. децембра 2008. године доставио списе предмета кривичном ванпретресном већу Трећег општинског суда у Београду, ради одлучивања о обустави поступка, јер је 31. октобра 2008. године наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења окривљеног за кривично дело које му је стављено на терет;

- Трећи општински суд у Београду је 24. децембра 2008. године донео решење Кв. 1215/08 којим је обуставио кривични поступак против окривљеног С.Т. због кривичног дела лажно пријављивање из члана 205. став 1. Кривичног закона Републике Србије у предмету К. 917/08, по оптужном предлогу оштећеног као тужиоца Дејана Трпковића, овде подносиоца уставне жалбе, услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.

4. Чланом 22. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом.

Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време вођења кривичног поступка поводом кога је поднета уставна жалба, било је прописано: да ако јавни тужилац нађе да нема основа за покретање или продужење кривичног поступка, на његово место може ступити оштећени као тужилац, под условима одређеним овим закоником (члан 19. став 3.); да кад јавни тужилац нађе да нема основа да предузме гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности или кад нађе да нема основа да предузме гоњење против неког од пријављених саучесника, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га упути да може сам предузети гоњење, да ће овако поступити и суд ако је донео решење о обустави поступка услед одустанка јавног тужиоца од гоњења и да оштећени има право да предузме, односно настави гоњење у року од осам дана од када је примио обавештење из става 1. овог члана. (члан 61. ст. 1. и 2.); да оштећени као тужилац има иста права која има јавни тужилац, осим оних која припадају јавном тужиоцу као државном органу (члан 64. став 1.); да је оштећени лице чије је какво лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено, а да својство тужиоца у кривичном поступку има јавни тужилац, приватни тужилац и оштећени као тужилац (члан 221. тач. 6) и 7)).

Одредбом члана 360. став 1. ЗКП било је прописано да се пресуда која је објављена мора писмено израдити и послати у року од осам дана по објављивању, а у сложеним стварима, изузетно у року који одреди председник непосредно вишег суда и да ако пресуда није израђена и послата у тим роковима, председник већа је дужан да писмено обавести председника суда и председника непосредно вишег суда због чега то није учињено, а да ће председник суда и председник непосредно вишег суда предузети мере да се пресуда што пре изради и пошаље.

Кривичним законом Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89 и 42/89 и „Службени гласник РС“, бр. 21/90, 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03), који је био на снази у време подношења оптужног предлога, било је прописано да ко пријави неко одређено лице да је учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности, а зна да то лице није учинилац, казниће се затвором од три месеца до три године (лажно пријављивање - члан 205. став 1.).

Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је важио у време доношења решења о обустави поступка, било је прописано: да ако у овом законику није друкчије одређено, кривично гоњење не може се предузети кад протекне три године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко једне године (члан 103. став 1. тачка 6)) и да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења (члан 104. став 6.).

5. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе имао својство оштећеног као тужиоца у кривичном поступку који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду у предмету К. 917/08, односно да је, сагласно закону, након што је јавни тужилац одбацио његову кривичну пријаву, поднео оптужни предлог против окривљеног, Уставни суд је оценио да је подносилац активно легитимисан за изјављивање уставне жалбе у циљу заштите Уставом зајемченог права на суђење у разумном року (члан 32. став 1.). Постојање законом предвиђене могућности да подносилац уставне жалбе покрене парнични поступак за накнаду штете против окривљеног, по оцени Уставног суда, не доводи у питање његов интерес да се у кривичном поступку, који је у својству оштећеног као тужиоца водио пред надлежним судом, одлучи о кривици окривљеног. Суд је при томе имао у виду и одредбу члана 13. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/04), којом је прописано да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим.

6. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој правној ствари утврдио да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.

Период оцене разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ратионе темпорис, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да приликом оцене разумног рока суђења треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, од 9. марта 2003. године, када је оштећени као тужилац, овде подносилац уставне жалбе, поднео оптужни предлог Трећем општинском суду у Београду.

Разумност дужине трајања поступка мора се процењивати у сваком конкретном случају, првенствено имајући у виду следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца представке и понашање надлежних органа власти, као и која је важност предмета расправљања за подносиоца представке.

Ценећи наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је мишљења да у овом кривичном предмету није било посебно сложених правних питања о којима би се суд изјашњавао, а такође ни комплексност чињеничног стања није захтевала да доказни поступак траје дуже време.

Уставни суд оцењује да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео дужем трајању судског поступка, а није имао на располагању делотворна правна средства против неоправдано дугог трајања кривичног поступка.

Подносилац уставне жалбе је имао неспорни интерес да се у поступку утврди да ли је окривљени извршио кривично дело лажног пријављивања. Ово из разлога што се по пријави овде окривљеног водио кривични поступак против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела тешке крађе, који је касније обустављен услед одустанка јавног тужиоца од даљег кривичног гоњења.

Уставни суд налази да је до обуставе кривичног поступка због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења дошло услед одуговлачења поступка од стране првостепеног суда. За све време трајања поступка донета је само једна пресуда и то 20. децембра 2006. године, која је отправљена странкама након више од 15 месеци од доношења и потом укинута решењем Окружног суда у Београду 10. јула 2008. године. Уставни суд налази да се поступање првостепеног суда због тога не може сматрати ефикасним и делотворним. Дужност суда је да поступак спроведе без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без непотребног одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се повратило и одржало поверење грађана у судове.

По оцени Уставног суда, одуговлачење поступка у овом случају искључиво је проузроковано пропуштањем првостепеног суда да правовремено и ефикасно поступа. Наиме, првостепени суд није у року од осам дана, предвиђеним Закоником о кривичном поступку, израдио и странкама послао писмени отправак првостепене пресуде, већ је то учинио после 15 месеци, 31. марта 2008. године, знајући притом да за кривично дело које је окривљеном стављено на терет апсолутна застарелост кривичног гоњења наступа 31. октобра 2008. године.

Уставни суд је, на основу свега изнетог, утврдио да је подносиоцу уставне жалбе ускраћено право на делотворну судску заштиту, гарантовано чланом 22. став 1. Устава, због неоправданог одуговлачења поступка за које одговорност има надлежни суд, јер је прекорачио разуман рок за јавно расправљање и одлучивање о правима подносиоца уставне жалбе, чиме је повредио његово право зајемчено чланом 32. став 1. Устава.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде уставног права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.

8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић