Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. јула 2013. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 79. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", број 31/11).

2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредбе члана 79. став 3. Закона из тачке 1.

3. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачног акта, односно радње која је предузета на основу одредаба Закона из тач. 1. и 2.

4. Решење доставити Народној скупштини ради одговора поводом покренутог поступка из тачке 1.

5. Рок за давање одговора је 30 дана од дана пријема овог решења.

Образложење

Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 79. ст. 3. и 5. Закона о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", број 31/11).

Иницијатор сматра да из оспорених одредаба члана 79. ст. 3. и 5. Закона, према којима се по предлогу за противизвршење, решењем о противизвршењу налаже извршном повериоцу да врати извршном дужнику оно што је извршењем примио и истовремено одређује извршење ради наплате тог потраживања, а за новчано потраживање, на предлог извршног дужника, одређује наплата затезне камате по прописаној стопи на износ средстава на којима је извршење спроведено од дана када је извршни поверилац наплатио новчано потраживање до дана повраћаја средстава, произилази да ће сви, па чак и савесни стицаоци бити обавезани да врате извршном дужнику оно што су извршењем примили, а на новчано потраживање да плате и затезну камату од дана када је наплаћено новчано потраживање, иако из Закона о облигационим односима, за случај да се нешто прими а основ се не оствари или касније отпадне, произлази правило, да кад се враћа оно што је стечено без основа "исплата камате је од тренутка губитка основа или отпадања истог", а постоји и могућност да се задржи примљено у "околностима" из члана 216. тог закона. Тиме се, по мишљењу иницијатора доводи у питање неометано уживање имовине из члана 58. Устава и члана 1. Протокола уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Предложено је и доношење "привремене мере" одлагањем примене оспорених одредаба Закона.

Уставни суд је Народној скупштини доставио иницијативу на мишљење. Како у остављеном року мишљење није достављено, то је, сагласно члану 34. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС), Суд наставио поступак.

У спроведеном претходном поступку Уставни суд је констатовао да се у "Глави шест", одредбама чл. 78. до 80. оспореног Закона о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", број 31/11) уређује правни институт противизвршења, тако што је одредбама члана 78. ст. 1. до 3. Закона прописано, поред осталог, да када је извршење већ спроведено, извршни дужник може суду поднети предлог за противизвршење захтевајући да му извршни поверилац врати оно што је извршењем добио и одређујући средство извршења, ако је - извршна исправа првноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге (тачка 1)), извршни дужник у току извршног поступка добровољно измирио повериочево потраживање (тачка 2)), решење о извршењу или решење о спровођењу извршења правоснажно укинуто или преиначено (тачка 3)) и правноснажном судском одлуком утврђена недопустивост извршења (тачка 4)), с тим што се предлог за противизвршење из разлога утврђених у ставу 1. тач. 1), 3) и 4) овог члана може поднети у року од 15 дана од дана достављања одлуке извршном дужнику, а из разлога утврђеног у ставу 1. тачка 2) овог члана, у року од 15 дана од дана окончања извршног поступка (став 2.), а извршни дужник не може пре истека рока из става 2. овог члана своје потраживање остварити у парничном поступку (став 3.).

Према оспореном члану 79. Закона, у поступку противизвршења сходно се примењују одредбе овог закона о извршењу, ако овим чланом није другачије прописано (став 1.), предлог за противизвршење суд доставља извршном повериоцу и налаже му да се у року од пет радних дана од дана пријема изјасни о том предлогу (став 2.), решењем о противизвршењу суд налаже извршном повериоцу да у року од пет радних дана врати извршном дужнику оно што је извршењем примио и истовремено одређује извршење ради наплате тог потраживања (оспорени став 3.), приговор на решење из става 3. овог члана одлаже извршење само ако извршни поверилац уз приговор положи јемство најмање у висини потраживања (став 4.), а ако је извршење спроведено ради наплате новчаног потраживања суд на предлог извршног дужника одређује наплату затезне камате по прописаној стопи на износ новчаних средстава на којима је извршење спроведено од дана када је извршни поверилац наплатио новачно потраживање до дана повраћаја средстава (оспорени став 5.).

Према члану 80. Закона, предлог за противизвршење неће се усвојити ако се тражи повраћај предмета у погледу кога су наступиле такве стварне или правне промене да повраћај више није могућ, а у том случају извршни дужник може своје право остваривати у парничном поступку и пре истека рока за подношење предлога за противизвршење.

Уставом Републике Србије утврђено је: да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, (члан 58. став 1.); да је правни поредак јединствен, те да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. ст. 1. и 3.).

Чланом 1. став 1. Протокола уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист СЦГ - Међународни уговори", бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и "Службени гласник РС - Међународни уговори", број 12/10) утврђено је да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, те да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Имајући у виду наведене одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу, Уставни суд налази да је правни институт противизвршења специфичан институт извршног процесног права, установљен са циљем да се извршном дужнику, на краћи и једноставнији начин пружи могућност повраћаја неосновано наплаћеног у поступку извршења након испуњења таксативно набројаних законских претпоставки из члана 78. став 1. тач. 1) до 4) и става 2. истог закона. У овом поступку по предлогу извршног дужника, суд који је спровео извршење, утврђује право извршног дужника на противизвршење и решењем одлучује о обавези извршног повериоца да врати оно што је извршењем примио уколико нема стварне или правне промене да повраћај више није могућ, а по правноснажности и по протеку рока за добровољно испуњење обавезе, то решење представља извршну исправу на основу које се одређује противизвршење према извршном повериоцу и спроводи поступак реституције. Овај поступак, по правилу, ограничен је само на то да се извршном дужнику врати оно што је извршни поверилац извршењем добио, а извршни дужник заштиту свог права због неоснованог намирења дуга у извршном поступку може остваривати не само у овом поступку, већ и коришћењем правног пута прописаног за повраћај стеченог без основа, у парничном поступку.

Уставни суд је, будући да се Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/79 и 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, број 31/93) уређују облигациони односи који настају из уговора, проузроковања штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностране изјаве воље и других законом утврђених чињеница (члан 1.), имао у виду и одредбе чл. 210. до 219. овог закона које се односе на стицање без основа, и то, пре свега, члан 210. Закона, који прописује опште правило, према коме кад неки део имовине једног лица пређе на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи, те да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао. Одредбама чл. 211. до 219. Закона прописана су правила враћања, и то, поред осталог, кад се не може тражити враћање (члан 211.), двострука исплата дуга (члан 212.), извршење неке природне обавезе или неке моралне или друштвене дужности (члан 213.), обим враћања (члан 214.), накнада трошкова (члан 215.), те кад се може задржати примљено (члан 216.). Према одредби члана 212. Закона, ко је исти дуг платио два пута, па макар једном и по основу извршне исправе, има право да тражи враћање по општим правилима о стицању без основа. Одредбом члана 214. Закона прописано је да кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата, и то ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева, а одредбом члана 216. Закона, да се не може тражити враћање неосновано плаћеног износа на име накнаде штете због повреде тела, нарушења здравља или смрти уколико је исплата извршена савесном прибавиоцу.

Полазећи од одредаба члана 97. тач. 2. и 7. Устава, према којима Република Србија уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана, уставност и законитост, поступак пред судовима и другим државним органима, као и својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, Уставни суд налази да из наведеног следи овлашћење законодавног органа да уређујући извршни поступак пропише правила за поступак принудног остваривања потраживања на основу извршне или веродостојне исправе, а тиме и да уреди правила која се односе на поступак противизвршења, услове под којима се тај поступак проводи и обим реституције у том поступку.

Имајући у виду и остале одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу према којима је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.), те да је суд дужан да спроведе извршење када су за то испуњени услови одређени законом (члан 8. став 1.), а да се у поступку противизвршења сходно примењују одредбе овог закона (члан 79. став 1.), Уставни суд налази да из наведеног произлази обавеза извршног суда да у поступку противизвршења, на предлог извршног дужника, наложи извршном повериоцу да врати извршном дужнику оно што је извршењем примио уколико нема стварне или правне промене на предмету када повраћај више није могућ, а за новчано потраживање, на захтев извршног дужника, и да одреди наплату затезне камате по прописаној стопи на износ новчаних средстава на којима је извршење спроведено од дана када је извршни поверилац наплатио новчано потраживање.

Иницијативом се поводом оспорених одредаба члана 79. ст. 3. и 5. Закона о извршењу и обезбеђењу поставља питање да ли је у складу са Уставом да се процесним законом пропише могућност да извршни суд у поступку противизвршења за новчано потраживање наложи, обавеже, извршног повериоца да, уколико нису наступиле правне промене када повраћај није могућ, врати извршном дужнику не само примљено, већ и новчана средства увећана за затезну камату од дана када је наплатио новчано потраживање, без обзира што је извршни поверилац био савестан, односно није знао нити је могао знати да ће правни основ отпасти и што по материјалном закону, Закону о облигационим односима, извршни дужник од њега као савесног прибавиоца не би могао тражити затезну камату пре подношења захтева, нити тражити неосновано плаћени износ за случај накнаде штете због повреде тела, нарушеног здравља или смрти.

Уставни суд констатује да стицање и престанак права, по правилу, уређују материјални закони, а да услове и начин (правна средства) за заштиту материјалних права уређују процесни закони, те да извршни поступак није поступак у којем се утврђују субјективна грађанска права и обавезе нити се, по правилу, одлучује о томе да ли је угрожено или повређено субјективно право повериоца или дужника, већ се одлучује о томе на који начин и у ком временском трајању та права треба реализовати како би повериочева права била коначно намирена.

Будући да је Законом о облигационим односима прописано опште правило враћања и за случај да отпадне основ по коме је нешто примљено, тако да и тад постоји обавеза стицаоца да врати примљено, али и изузетак када се може задржати примљено, односно да се не може тражити враћање неосновано плаћеног износа на име накнаде штете због повреде тела, нарушења здравља или смрти уколико је исплата извршена савесном прибавиоцу, и да се према одредби члана 42. тачка 7) Закона о извршењу и обезбеђењу, приговор на решење о извршењу на основу извршне исправе може изјавити из разлога који спречавају извршење и то, поред осталог, ако је извршење одређено на стварима и правима изузетим од извршења, односно на којима је могућност извршења ограничена, а да је извршни дужник дужан да све разлоге побијања изнесе у приговору и све доказе на којима се приговор заснива приложи уз приговор (члан 43. став 1.), те да, када оцени да је приговор извршног дужника основан, судија га може усвојити, укинути решење о извршењу, обуставити извршење у целини или делимично и укинути спроведене радње, а уколико оцени да приговор није основан доставити списе већу истог суда (члан 44. ст. 1. и 4.), Уставни суд налази да извршни поверилац, у поступку противизвршења има правна средства којима може штитити своја права и спречити противизвршење, а да је на суду да одлучи о основаности таквог захтева. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да иницијатор поводом одредбе члана 79. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу, не даје разлоге којима би била поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и да је стога иницијатива, у том делу неприхватљива. Сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је иницијативу у том делу одбацио и решио као у тачки 2. изреке. Уставни суд такође указује да питање да ли у поступку извршења постоји обавеза извршног повериоца да врати примљено "у околностима из члана 216. Закона о облигационим односима", односно да ли постоји могућност да извршни поверилац у тој ситуацији задржи примљено, представља питање примене оспорене одредбе Закона у пракси, а што у поступку оцене уставности и законитости не може бити предмет уставносудске контроле прописане чланом 167. Устава.

Поводом оспоравања одредбе члана 79. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу према којој суд у поступку противизвршења за новчано потраживање на захтев дужника одређује наплату затезне камате, Уставни суд констатује да је један од основних принципа сваког судског поступка принцип правичности, а то се постиже и исплатом реалне вредности одузетих новчаних средстава, што тужиоцу, повериоцу даје право да тражи наплату затезне камате, а тиме и могућност да се камата тражи у поступку противизвршења. Међутим, посебно питање је од кад се затезна камата дугује.

Закон о извршењу и обезбеђењу обавезу исплате затезне камате по прописаној стопи на износ новчаних средстава на којима је извршење спроведено, везује за дан када је извршни поверилац наплатио новчано потраживање и не прави разлику између савесног и несавесног стицаоца.

Из одредбе члана 79. став 5. Закона произлази императивна обавеза суда да у поступку противизвршења на предлог извршног дужника одреди наплату законске затезне камате уколико је извршење спроведено ради наплате новчаног потраживања и исплату те камате везује за дан када је извршни поверилац наплатио новчано потраживање.

Закон о облигационим односима прописује правило да кад се враћа стечено без основа на новчана средства затезну камату плаћа несавестан стицалац, од дана стицања, а иначе се плаћа од дана подношења захтева (члан 214.).

Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ, бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) прописано је да власник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже у границама одређеним законом (члан 3. став 1.), да се право својине може одузети или ограничити у складу са Уставом и законом (члан 8.), да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20. став 2.), да се на основу правног посла право својине на покретне ствари стиче предајом те ствари у државину стицаоца (члан 34. став 1.), да право својине које одређено лице има на ствар престаје кад друго лице стекне право својине на ту ствар (члан 45.), те да савестан држалац постаје несавестан од тренутка кад му је тужба достављена, али власник може доказивати да је савестан држалац постао несавестан и пре достављања тужбе.

Ситуације у којима може доћи до противизвршења прописане су чланом 78. став 1. тач. 1) до 4) Закона о извршењу и обезбеђењу, а то су кад је: извршна исправа првноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге; извршни дужник у току извршног поступка добровољно измири повериочево потраживање; решење о извршењу или решење о спровођењу извршења правоснажно буде укинуто или преиначено, односно, правноснажном судском одлуком буде утврђена недопустивост извршења. У таквим ситуацијама извршни поверилац је савестан, будући да је лице које је наплатило потраживање по правном основу, јер по претпоставци, он у време наплате потраживања није знао, нити је могао знати да ће правни основ отпасти. Према члану 78. став 3. Закона, извршни поверилац има могућност да се изјасни о предлогу за противизвршење, по доношењу решења о противизвршењу има могућност да изјави приговор, а разлози за приговор прописани су у члану 42. Закона. Након што је основ отпао, извршни поверилац је престао бити власник новчаних средстава које је извршењем примио.

Начело савесности, по природи ствари доводи до велике индивидуализације у примени, па уколико не постоји законска одредба о томе када се извршни поверилац сматра несавесним, постоји велики ризик да буде повређена правна сигурност у поступку противизвршења. Закон о облигационим односима не уређује ни једну ситуацију кад лице постаје несавесно, нити садржи опште правило или ближа правила о савесности и несавесности обогаћеног и осиромашеног лица којима би условљавао обим реституције коју дугује обогаћено лице овом чињеницом. Несумњиво је да извршни поверилац у поступку извршења није несавесно лице. Начело формалног легалитета из члана 8. Закона о извршењу и обезбеђењу обавезује суд да поступак спроведе саобразно закону.

Полазећи од тога да је Уставом утврђено да је правни поредак јединствен и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом, те да је основна функција Уставног суда да штити уставност и законитост, а тиме и да обезбеди међусобну сагласност свих општих аката који егзистирају у домаћем правном поретку, Уставни суд је, имајући у виду садржину оспорене одредбе члана 79. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу, оценио да се у конкретном случају као спорна, основано могу поставити следећа уставноправна питања:

- да ли је оспорена одредба члана 79. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу, као процесног закона, у сагласности са начелом јединства правног поретка утврђеним чланом 4. став 1. Устава, имајући у виду да уставно начело јединства правног поретка налаже да основни принципи и правни институти предвиђени материјалним законима којима се на системски начин уређује једна област друштвених односа буду поштовани и у процесним законима;

- да ли се оспореном одредбом члана 79. став 5. Закона обезбеђује једнака законска заштита, тј. једнака заштита права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, будући да извршни поверилац у поступку противизвршења мора по самом закону да врати све што је примио од дана исплате, са законском затезном каматом на новчано потраживање, а што од њега, као туженог, у парничном поступку не би могао да тражи извршни дужник као тужилац из облигационог односа насталог неоснованим обогаћењем;

- да ли се оспореном одредбом члана 79. став 5. Закона, имајући у виду разлоге за изјављивање приговора из члана 42. Закона о извршењу и обезбеђењу, обезбеђује Уставом гарантовано право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, односно има ли извршни поверилац делотворно правно средство којим би заштитио своја права као лице које није знало, нити је могло знати да је правни основ отпао и да је тиме постало несавесно, будући да законом није регулисано кад се постаје несавесним у погледу судске одлуке која је укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, односно да ли се овом одредбом Закона толико одступа од смисла и циља савесности из члана 214. Закона о облигационим односима, да делотворност овог правног средства губи на значају јер се не може обезбедити његова стварна употреба, већ остаје само пуко законом прокламовано правно средство, чиме се доводи у питање и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

Полазећи од свега напред наведеног, Уставни суд налази да се основано поставља питање сагласности оспорене одредбе члана 79. став 5. Закона и извршењу и обезбеђењу са Уставом, те је, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, покренут поступак за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором наведене одредбе Закона и решено као у тачки 1. изреке.

Будући да је поводом одредбе члана 79. став 3. Закона Уставни суд иницијативу одбацио, а да се последице утврђивања евентуалне неуставности оспорене одредбе члана 79. став 5. Закона могу накнадно отклонити, Суд налази да привремена обустава извршења појединачног акта или радње који би били предузети на основу оспорених одредаба Закона није неопходна, па је решено као у тачки 3. изреке.

На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 46. тач. 1), 3) и 5) и члана 107. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Б. Слијепчевић