Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миленка Зимоњића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. марта 2010. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се уставна жалба Миленка Зимоњића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Прев. 306/09 од 28. октобра 2009. године.

Образложење

1. Миленко Зимоњић из Београда је 11. јануара 2010. године Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Прев. 306/09 од 28. октобра 2009. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе наводи да је оценом Врховног суда Србије да се, у конкретном случају, ради о уговору суи генерис, „у потпуности занемарена једна елементарна чињеница“ да је њему, као купцу капитала, продат капитал предузећа које нема седиште, односно да није постојала адреса на коју би могао да се обрати како би се реализовао уговор о продаји капитала. Позивајући се управо на ову чињеницу, подносилац уставне жалбе истиче да није био у могућности да испуни своје уговорне обавезе, те је наведени уговор раскинут. С тим у вези наводи да ревизијски суд у оспореној пресуди „ниједном речју не коментарише нити оцењује чињеницу да подносилац није био у правној, ни у фактичкој могућности да преузме субјект приватизације“. Предлаже да Уставни суд утврди повреду означеног Уставом зајемченог права.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.

3. У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је утврдио да је пресудом Вишег трговинског суда Пж. 9920/2008 од 2. априла 2009. године одбијена жалба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против пресуде Трговинског суда у Београду П. 7814/2007 од 2. октобра 2008. године, којом је одбачена тужба тужиоца у делу у коме је тражио да се раскине уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције ДП „БЕОЛАБ ЛАБОРАТОРИЈА“ у Београду, а одбијен тужбени захтев да се обавеже тужени да тужиоцу исплати опредељени износ са каматом. Врховни суд Србије је оспореном пресудом Прев. 306/09 од 28. октобра 2009. године одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Вишег трговинског суда, нашавши да нису постојале битне повреде одредаба парничног поступка на које суд пази по службеној дужности и на које је странка у ревизији указивала. У образложењу ревизијске одлуке је наведено да су нижестепени судови правилно утврдили да тужилац није имао правни интерес да се овај уговор раскине судском одлуком, у смислу одредбе члана 188. став 2. Закона о парничном поступку. Полазећи од тога да је овај уговор по својој правној природи уговор суи генерис, ревизијски суд је нашао да се приликом оцене испуњења услова за раскид овог уговора не могу применити искључиво општа правила облигационог права за раскид уговора због неиспуњења, већ су испуњени услови за раскид уговора, зато што тужилац није испоштовао одговарајуће уговорне клаузуле. Такође, по оцени истог суда, неоснован је навод тужиоца да није био у могућности да испуни своје уговорне обавезе јер није могао да уђе у посед субјекта приватизације, с обзиром на то да је пре закључења уговора имао сазнања о могућности опструкције реализације уговора и да му је била доступна аукцијска документација, те је стога преузео известан ризик у погледу испуњења уговора.

4. По оцени Уставног суда, повреда права на правично суђење се образлаже погрешно и непотпуно утврђеним чињеничним стањем, погрешном применом материјалног права и пристрасношћу суда. Наиме, подносилац уставне жалбе, оспоравајући оцену ревизијског суда о правилној примени материјалног права, наводи да су „нижестепени судови одбили да утврђују чињенице из којих је произлазило да је подносилац био у нескривљеној правној и фактичкој немогућности да реализује Уговор о продаји капитала и да, стога, нема основаних разлога који би упућивали на оправданост задржавања новца уплаћеног по основу прве рате купопродајне цене“.

Уставни суд оцењује да из наведеног неспорно произлази да наводе о погрешној оцени ревизијског суда о правилности примене материјалног права подносилац уставне жалбе образлаже оспоравањем правилности и потпуности утврђеног чињеничног стања у поступку који је претходио уставносудском, што потврђује и навод подносиоца „да су својим пропустима да правилно утврде релевантне чињенице поступајући судови са Врховним судом Србије као последњим у низу“ повредили његово право на правично суђење.

Уставни суд истиче да погрешна примена материјалног права може да буде предмет повреде Уставом зајемченог права на правично суђење, али да у конкретном случају уставна жалба не садржи уставноправне разлоге на којима би се подносиочеве тврдње заснивале, већ подносилац уставне жалбе из свог тумачења одредаба материјалног права закључује да се правном квалификацијом уговора о продаји капитала као уговора суи генерис, погрешно „изводе закључци да и учесници у поступку који нису криви за неизвршење неког уговора остану без права на повраћај онога што су у циљу реализације таквог уговора дали“. Како се на истим разлозима заснива и навод о пристрасности суда, то су, по оцени Суда, они израз субјективног становишта подносиоца уставне жалбе, незадовољног исходом вођеног парничног поступка.

Уставни суд указује да, одлучујући о поднетој уставној жалби, није надлежан да као инстанциони суд, након окончаног поступка пред редовним судовима, још једном врши оцену законитости донетих судских одлука. При томе је Уставни суд имао у виду да подносилац уставне жалбе понавља ревизијске наводе које је Врховни суд већ детаљно размотрио. Такође, поводом навода подносиоца који се односи на пропуштање Врховног суда да правилно утврди чињенично стање, Уставни суд констатује да у поступку по ревизији суд није надлежан да оцењује правилност утврђеног чињеничног стања.

Имајући у виду изнето, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање по поднетој уставној жалби.

5. На основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић