Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радослава Тилгера, Срђана Тилгера и Милице Тилгер, свих из Земуна, „Плава тачка комерц“ ДОО, Нови Београд и „Плава тачка“ ДОО, Земун, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. априла 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Радослава Тилгера, Милице Тилгер, „Плава тачка комерц“ ДОО и „Плава тачка“ ДОО изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 4019/13 од 16. јануара 2014. године због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Одбацује се уставна жалба Срђана Тилгера.

Образложење

1. Радослав Тилгер, Срђан Тилгер и Милица Тилгер, сви из Земуна, „Плава тачка комерц“ ДОО, Нови Београд и „Плава тачка“ ДОО, Земун, поднели су Уставном суду, 27. фебруара 2014. године, преко пуномоћника Небојше Црногорца, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 4019/13 од 16. јануара 2014. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, права на неповредивост физичког и психичког интегритета зајемченог чланом 25. став 1. Устава, права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, права на накнаду штете зајемченог чланом 35. став 2. Устава, права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава и права на имовину зајемченог чланом 58. став 1. Устава.

Подносиоци су у уставној жалби, између осталог, истакли: да су акционари друштва „Плава тачка осигурање“, да су по том основу били умешачи у предметној парници на страни туженог и да имају правни интерес за очување својих имовинских права; да је оспореном пресудом неосновано обавезана Ликвидациона маса „Плава тачка осигурање“ АД, Београд, да тужиоцу Народној банци Србије исплати (са обрачунатом законском затезном каматом) износ од преко 100.000 евра; да сматрају да је био основан приговор пресуђене ствари у корист АД „Плава тачка осигурање“; да су судови погрешно квалификовали уговор који су тужилац и тужени закључили 1999. године као „преузимање испуњења“, већ да се у конкретном случају ради о институту накнаде штете; да се тужени наведеним уговором обавезао да ће накнадити штету тужиоцу коју претрпи због раскида пословног уговора са осигурањем „Копаоник“ и преласка код туженог као новог осигуравача, али да се није обавезо да ће платити за проистекле обавезе директно осигурању „Копаоник“ него тужиоцу као свом осигуранику, због чега је искључена примена одредбе члана 453. Закона о облигационим односима; да је принудним путем 18. јануара 2002. године на терет тужиоца, а у корист осигурања „Копаоник“ наплаћен износ по пресуди П. 184/99; да је незаконитим активирањем акцептног налога тужилац 23. јануара 2002. године овај износ наплатио од туженог; да је пресудом П. 834/04 од 26. маја 2006. године у корист туженог утврђено да је акцептни налог незаконито реализован и од тужиоца је повраћен износ наплаћен активирањем акцептног налога; да је евидентно да је наступила застарелост потраживања, јер није било прекида тока застарелости; да су судови погрешно применили одредбу члана 388. Закона о облигационим односима, јер спорни акцептни налог уопште није био средство подобно за остварење права, па самим тим ни за прекид застарелости. Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду, а истакли су и захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Привредног суда у Београду П. 8262/12 и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Народна банка Србије поднела је Привредном суду у Београду тужбу против тужене Ликвидационе масе АД „Плава тачка осигурање“, Београд, ради утврђења потраживања које је пријављено и оспорено у ликвидационом поступку у износу од 6.886.527,79 динара. Умешачи на страни туженог у овој парници су били Радослав Тилгер и Милица Тилгер, обоје из Земуна, „Плава тачка“ ДОО, Земун и „Плава тачка комерц“ ДОО, Нови Београд, овде подносиоци уставне жалбе , као акционари друштва у ликвидацији.

Пресудом Привредног суда у Београду П. 8262/12 од 12. марта 2013. године је, у ставу првом изреке, дозвољено преиначење тужбе. Ставом другим изреке пресуде је утврђено да је основано потраживање тужиоца према туженом у износу од 5.311.821,70 динара са законском затезном каматом почев од 26. маја 2006. године до исплате. Ставом трећим изреке пресуде је констатовано да је тужба повучена за износ од 323.000,00 динара на име главног дуга са припадајућом каматом, а ставом четвртим изреке је обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 174.674,00 динара.

Поднеском од 9. априла 2013. године, умешачи на страни туженог, овде подносиоци, подржали су све наводе из жалбе туженог и тиме се придружили његовој жалби изјављеној против првостепене пресуде.

Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 4019/13 од 16. јануара 2014. године је, у ставу првом изреке, одбијена као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Привредног суда у Београду П. 8262/12 од 12. марта 2013. године у ставу првом и у делу става другог изреке којим је утврђено као основано потраживање тужиоца према туженом у износу од 5.311.821,70 динара са законском затезном каматом - и то на износ главнице од 2.950.667,28 динара почев од 26. маја 2006. године до исплате, као и у ставу четвртом изреке. Ставом другим изреке пресуде је преиначена првостепена пресуда у делу става другог изреке којим је утврђено да је основано потраживање тужиоца према туженом на име законске затезне камате на износ од 2.361.154,42 динара почев од 26. маја 2006. године до исплате, и у том делу је одбијен као неоснован тужбени захтев. Из образложења оспорене пресуде произлази: да је тужилац био у уговорном односу са ДДО „Копаоник“ из Београда и да је пре истека уговореног рока трајања раскинуо уговор о осигурању са овим правним лицем, јер је претходно постигао сагласност о закључењу уговора о осигурању са туженим; да су тужилац и тужени 26. јуна 1998. године закључили уговор којим се тужени сагласио да се умеша у евентуални спор који настане између тужиоца и ДДО „Копаоник “, а поводом отказа ранијег уговора о осигурању, као и да тужиоцу накнади сву евентуално досуђену штету која проистекне из спора са ДДО „Копаоник“; да су 8. јула 1999. године закључили нови уговор којим је замењен ранији уговор и којим се тужени сагласио да се умеша у спор који је против тужиоца покренуо АДО „Копаоник“, а који се води пред Привредним судом у Београду у предмету П. 184/99, поводом отказа уговора о осигурању; такође се сагласио и да уговарачу осигурања, тужиоцу, накнади евентуално досуђену штету која проистекне из наведеног спора, а ради обезбеђења накнаде штете предао му је потписан и оверен бланко акцептни налог; да је наведеним уговором предвиђено да у случају да тужени не измири износ штете, тужилац ће акцептни налог попунити, тако да гласи на износ штете одређен пресудом и реализоваће га на терет рачуна туженог.

Даље је утврђено да је тужени учествовао у парничном поступку П. 184/99 као умешач на страни овде тужиоца и да је пресудом П. 184/99 од 27. фебруара 2001. године, усвојен тужбени захтев АД за осигурање „Копаоник“ из Београда и овде тужилац је обавезан да му исплати износ од 418.766,54 динара , са законском затезном каматом од 23. октобра 1998. године, на име дугујућих премија осигурања. Како тужени по правноснажности пресуде није поступио у складу са закљученим уговором, то је овај дуг наплаћен принудно од тужиоца у извршном поступку пред Трговинским судом у Београду И. 46/02, 18. јануара 2002. године. Након тога, тужилац је предао на наплату акцептни налог број 42023807 и на основу истог наплатио од туженог онај износ који му је принудно наплаћен од стране АДО „Копаоник“ у поступку извршења. Тужени је након реализације акцептног налога поднео тужбу против тужиоца ради стицања без основа, а правноснажном пресудом Трговинског суда у Београду П. 834/04 од 16. септембра 2004. године обавезан је овде тужилац на повраћај износа наплаћеног по акцептном налогу. На основу ове пресуде тужени је од тужиоца 26. маја 2006. године наплатио износ од 6.886.527,79 динара. По отварању ликвидационог поступка над туженим, тужилац је у наведеном износу пријавио потраживање које му је оспорено, након чега је покренуо овај парнични поступак ради утврђења потраживања.

Другостепени суд је прихватио становиште нижестепеног суда да уговори које су странке закључиле 26. јуна 1998. године и 8. јула 1999. године по својој правној природи представљају институт преузимања испуњења, предвиђен чланом 453. Закона о облигационим односима, те сходно ставу 2. истог члана тужени одговара тужиоцу као дужнику због неиспуњења обавезе према повериоцу АДО „Копаоник“. Даље је нашао да се не могу прихватити жалбени наводи да је уговор од 8. јула 1999. године ништав, јер закључење споразума о преузимању испуњења није супротно закону, већ је, напротив, изричито прописано чланом 453. Закона о облигационим односима.

У односу на истакнути приговор застарелости потраживања, другостепени суд такође прихвата становиште првостепеног суда да потраживање тужиоца према туженом по уговору од 8. јула 1999. године није доспело на сам дан закључења тог уговора, већ након окончања парничног поступка П. 184/99, када је тужилац сазнао колико износи његова обавеза према АДО „Копаоник“, те да од извршене принудне наплате потраживања од тужиоца 18. јануара 2002. године, тужилац има право да од туженог потражује накнаду штете због неизвршења обавезе из наведеног уговора. Даље налази да предаја на наплату акцептног налога представља радњу предузету пред надлежним органом ради остварења потраживања, чиме је у смислу члана 388. Закона о облигационим односима прекинут ток застарелости потраживања, те да након датума када су извршене исплате по акцептном налогу рок застарелости више није текао, с обзиром на то да је дуг од туженог био наплаћен. Међутим, тужилац је пресудом Трговинског суда у Београду П. 834/04 од 16. септембра 2004. године био обавезан да износ који је наплатио по основу акцептног налога врати туженом, јер акцептни налог није искористио у складу са законом, имајући у виду да се по налажењу судова овај не може користити као гаранција за добро извршење посла, односно ради накнаде штете због неизвршења уговорних обавеза, због чега се није могла извршити наплата дуга акцептним налогом који је издат противно његовој законом предвиђеној намени. Судови налазе да је од 26. маја 2006. године – као дана враћања износа од укупно 6.886.527,79 динара, претходно наплаћеног по акцептном налогу са припадајућом каматом, поново почео да тече рок застарелости потраживања тужиоца према туженом по основу накнаде штете. Рок застарелости је прекинут 29. маја 2006. године када је тужилац пријавио потраживање према туженом у поступку ликвидације, након чега је покренуо овај парнични поступак за утврђење оспореног потраживања, те његово потраживање према туженом није застарело.

У погледу приговора пресуђене ствари судови налазе да између странака пре овог парничног поступка није вођен ниједан други поступак чији би предмет било потраживање по основу накнаде штете због неизвршења обавезе из уговора од 8. јула 1999. године. Наиме, парнични поступак П. 834/04 водио се по тужби туженог против тужиоца и у истом није утврђивана основаност тужиочевог одштетног потраживања према туженом, већ само да је на начин противан закону то потраживање реализовао, што не спречава тужиоца да своје потраживање према туженом оствари кроз парнични поступак, на законом дозвољен начин.

Другостепени суд је нашао да првостепени суд није правилно применио одредбу члана 279. став 1. Закона о облигационим односима који предвиђа да на доспелу, а неисплаћену уговорну или затезну камату, као и на друга доспела повремена новчана давања не тече затезна камата, изузев кад је то законом одређено, те је зато у ставу другом изреке делимично преиначио првостепену пресуду и одбио захтев тужиоца за утврђење потраживања по основу камате на камату обрачунату до 26. маја 2006. године.

4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе , утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да је физички и психички интегритет неповредив (члан 25. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање имовине својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388.); да се прекид застаревања извршен подизањем тужбе или којом другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, сматра да није наступио ако поверилац одустане од тужбе или радње коју је предузео и да се исто тако сматра да није било прекида ако повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или обезбеђења буде поништена (члан 389.); да се преузимање испуњења врши уговором између дужника и неког трећег којим се овај обавезује према дужнику да испуни његову обавезу према његовом повериоцу, да он одговара дужнику ако благовремено не испуни обавезу повериоцу, те овај затражи испуњење од дужника, али да он не преузима дуг, нити приступа дугу и поверилац нема никакво право према њему (члан 453.).

5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, у односу на оспорену пресуду, а имајући у виду садржину уставне жалбе и изнете уставноправне разлоге, Уставни суд је утврдио да се подносиоци уставне жалбе искључиво позивају на погрешну (неправичну) примену материјалног права.

Пре свега, Уставни суд наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу примене меродавног права, осим уколико је иста била очигледно произвољна.

Полазећи од навода уставне жалбе и садржине оспорене пресуде, Уставни суд најпре констатује да су тужилац и тужени били у пословном односу по основу два уговора од 26. јуна 1998. и 8. јула 1999. године, којима се тужени обавезао да тужиоцу накнади евентуалну штету која настане из спора са осигуравајућим друштвом „Копаоник“ АД, Београд. Како је тужени у сврху обезбеђења испуњења уговора предао тужиоцу бланко акцептни налог, ради регреса евентуалне штете која може да проистекне из спора са „Копаоник“ АДО, Београд, и коју би управо тужени као нови осигуравач тужиоца требало да накнади, то су судови нашли да је, у смислу члана 453. Закона о облигационим односима, тужени преузео испуњење обавезе тужиоца према ранијем осигуравачу са којим је раскинуо уговор, како би пренео свој портфељ осигурања код туженог. Обавеза туженог према тужиоцу по уговору од 8. јула 1999. године доспела је након правноснажног окончања парничног поступка П. 184/99 по тужби „Копаоник“ АДО против овде тужиоца, када се сазнало колико износи обавеза Народне банке Србије према наведеном осигуравајућем друштву, те је, сагласно члану 453. став 2. Закона о облигационим односима, тужени одговарао тужиоцу за испуњење предметне обавезе према његовом повериоцу – бившем осигуравачу.

Судови су заузели становиште да је по намирењу потраживања „Копаоник“ АДО које је спроведено у извршном поступку вођеном против овде тужиоца, исти прекинуо застарелост свог потраживања према туженом из уговора о преузимању испуњења, у смислу члана 388. Закона о облигационим односима, подношењем попуњеног акцептног налога на реализацију, након чега потраживање више није ни постојало јер је наплаћено, па није ни могао да тече било какав рок застарелости међу парничним странкама. Уставни суд налази да је становиште другостепеног суда изражено у оспореној пресуди уставноправно прихватљиво јер је разумљиво и довољно образложено, те није засновано на произвољној примени материјалног права.

Уставни суд је ценио наводе подносилаца уставне жалбе да су судови погрешно применили одредбу члана 389. став 2. Закона о облигационим односима када су утврдили да је застарелост прекинута реализацијом акцептног налога, иако је накнадно правноснажном пресудом утврђено да је акцептни налог био незаконито активиран – јер исти није средство за реализацију накнаде штете због неизвршења уговорних обавеза. Међутим, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљиво становиште другостепеног суда да је тек од 26. маја 2006. године, као дана када је тужени од тужиоца повратио (са каматом) износ који је претходно наплаћен по акцептном налогу, поново почела да тече застарелост потраживања тужиоца према туженом по основу накнаде штете, а чији рок је прекинут подношењем пријаве потраживања тужиоца према туженом у поступку ликвидације – 29. маја 2006. године. Уставни суд сматра да указивање подносилаца на одредбу члана 389. став 2. Закона о облигационим односима, с позивом на правноснажно утврђење суда да је акцепни налог незаконито активиран, нема уставноправно утемељење, јер је том одредбом прописано да прекид застарелости није наступио ако повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или обезбеђења буде поништена, а ништа од тога се не односи на конкретан случај. Како је већ речено, тужиочево потраживање према туженом је реализацијом предатог акцептног налога престало да постоји, те је поновно настало тек принудним враћањем наплаћеног износа туженом, тако да никаквог застаревања у међувремену није ни могло бити, на шта не утиче чињеница да су привредни судови у другој парници нашли да је акцептни налог издат противно његовој законом предвиђеној намени. Ово тим пре што је уговором странака, када је тужилац прелазио у осигуравајуће покриће код туженог – раскидајући пре времена претходни уговор са другим осигуравачем, било предвиђено да тужени преда тужиоцу бланко акцептни налог, који ће тужилац попунити у случају да тужени не измири износ штете (као што се и догодило), тако да гласи на износ штете одређен пресудом и да ће га реализовати на терет рачуна туженог.

Такође, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљиво становиште другостепеног суда у погледу неоснованости приговора пресуђене ствари, јер између странака пре овог парничног поступка није вођен ниједан други поступак чији је предмет било потраживање тужиоца по основу накнаде штете због неизвршења обавезе туженог из уговора од 8. јула 1999. године.

Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да је другостепени суд у оспореној пресуди за своје ставове дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој и неарбитрарној примени меродавног права.

Подносиоци уставне жалбе сматарају да им је оспореном пресудом повређено и право на имовину из члана 58. Устава, али како повреду овог права везују за повреду права из члана 32. став 1. Устава, а Уставни суд је већ дао своју оцену у делу који се односи на повреду права на правично суђење, то следи да ни наводи подносиоца о повреди права на имовину нису основани.

Следом свега изнетог, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Привредног апелационог суда подносиоцима није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, као ни право на имовину зајемчено чланом 58. став 1. Устава, па је применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС" бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. У односу на истакнуту повреду начела из члана 21. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је стога повреда ових начела увек акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, а што овде није случај.

Уставни суд указује да се истакнута повреда права на неповредивост физичког и психичког интегритета зајемченог чланом 25. став 1. Устава, имајући у виду садржину оспорене пресуде и тврдње подносилаца, не може довести у правну и логичку везу са Уставом утврђеном садржином зајемченог права чија се повреда истиче.

Имајући у виду да је Уставни суд оценио да нису прихватљиви наводи подносилаца о томе да им је оспореном пресудом повређено право на правично суђење, не постоје ни уставноправни разлози који би били основ за тврдњу да је дошло до повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.

У погледу навода о повреди права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подносиоци нису навели у којим конкретним случајевима су судови последње инстанце у битно сличној или истој чињеничној и правној ситуацији поступали и одлучивали на другачији начин, нити су за своје тврдње приложили одговарајуће доказе, што представља неопходну претпоставку за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права пред судовима.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу тачке 1. изреке.

7. У односу на подносиоца уставне жалбе Срђана Тилгера, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да подносилац није био странка, односно умешач на страни туженог у поступку у коме је донет оспорени акт. Стога је Уставни суд нашао да овај подносилац није активно легитимисан за подношење уставне жалбе, те је одбацио његову уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 2. изреке.

8. Везано за наводе уставне жалбе којима се подносиоци формално позивају на повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени било какви конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова и евентуалним неоправданим кашњењима или неажурношћу у њиховом раду, а што би тек могло представљати уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року. Имајући у виду наведено, Уставни суд се није упуштао у разматрање успутно поменуте повреде права на суђење у разумном року.

9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић