Управни одбор стечајног дужника је донео одлуку о престанку стечајног дужника ликвидацијом а по спроведеном поступку редовне ликвидације и то је урађено на начин одређен чланом 314. Закона о предузећима, што значи да је донета одлука од стране надлежног органа то је управни одбор обзиром да дужник нема формирану скупштину, одређен је ликвидатор са овлашћењима стечајног управника, огласом су позвани повериоци да своја потраживања са доказима пријаве ликвидатору У року од 30 дана од другог објављивања одлуке у "Службеном листу СРЈ" одређено је да се одлука упише у судски регистар, оглас је објављен у "Службеном листу СРЈ" два пута са размаком од најмање 7 дана, и ова одлука уписана је у регистарски уложак предузећа код првостепеног суда, ликвидатор је сачинио биланс успеха и биланс стања са стањем на дан 9. 10. 1998. године који биланси су предати надлежној НБЈ ЗОП Филијала у Ч.
На основу ових чињеница стечајни дужник сматра да је престао да постоји у поступку ликвидације који је спроведен.
Изражени правни став се не може прихватити.
Стечајни дужник није престао да постоји у поступку ликвидације који је сам и започео.
Поступак ликвидације је само започет.
Није спроведен.
Радње које је дужник предузео као ликвидациони дужник, су само почетне радње поступка ликвидације из чл. 314. закључно са чл. 319. Закона о предузећима.
Дужник не пружа доказе на околности да ли су повериоци поступили по позиву из огласа пријавили своја потраживања, ко је од поверилаца пријавио потраживања, колико она износе, да ли су призната, ако су призната да ли су повериоци намирени са својим пријављеним и утврђеним потраживањима, да ли је имовина ликвидационог дужника била довољна за исплату свих потраживања поверилаца са каматом а ако није због чега ликвидатор није прекинуо поступак ликвидације и поднео предлог за спровођење поступка стечаја у смислу чл. 320. Закона о предузећима.
Сачињен је почетни ликвидациони биланс стања на почетку али биланс успеха са стањем на дан 9.10.1998. године, са којим даном је утврђен и биланс стања не представља завршне рачуноводствене ликвидационе исказе у смислу одредбе чл. 321. ст. 1. Закона о предузећима.
То јасно произилази и из стања у првостепеном спису јер је ликвидатор завршне рачуноводствене ликвидационе исказе могао сачинити тек по протеку 30 дана од објављивања огласа којим су повериоци позвани да пријаве своја потраживања у року од 3 0 дана од дана објављивања огласа а то свакако није 9.10.1998. године, обзиром да је први оглас објављен 4.12.1998. године.
Одредба чл. 322. Закона о предузећима је јасна и њоме је одређено да после измирења поверилаца ликвидатор припрема извештај у току поступка ликвидације и предлог одлуке о подели имовине ако одлуком о престанку није друкчије одређено да орган који је донео одлуку о престанку одлучује о прихватању извештаја ликвидатора и предлогу одлуке за поделу имовине.
По овој одредби ликвидатор није поступио.
Докази на ове околности нису пружени.
Према томе, потпуно је јасно да је поступак ликвидације само започет али не и проведен.
Да би се прихватио правни резон стечајног дужника који изражава у првостепеном и у другостепеном поступку сви правни субјекти би могли да поступе на начин како је поступио стечајни дужник и тиме у целости изиграју позитивне прописе и осујете повериоце о намирењу њихових потраживања.
По резону жалиоца довољно је само донети одлуку о престанку предузећа ликвидацијом, објавити одлуку у "Службеном листу СРЈ" на начин како је то одређено законом и сачинити почетни и завршни биланс са стањем на исти дан, а да се притом не испитују пријављена потраживања поверилаца и повериоци уопште не намирују са својим пријављеним потраживањима.
Све то тако не може, јер законом тако није прописано.
Отуда није ни чудно што овај резон стечајног дужника није схваћен на начин како он то жели и покушава да неутемељено докаже како је ето потпуно у праву а сви остали то не могу да схвате јер је то нешто ново са чиме је дужник први кренуо.
Нема ту ничег новог, нити неразумљивог за учеснике у поступку стечаја над стечајним дужником, како за предлагаче тако и за стечајни суд.
Законске одредбе су јасне.
Стечајни дужник их у поступку ликвидације није испоштовао.
Отуда поступак ликвидације није спроведен.
Стечајни дужник као ликвидациони дужник није престао да постоји у започетом а не спроведеном поступку ликвидације.
Није брисан из регистра предузећа првостепеног суда као ликвидациони дужник и за то нису постојали законски услови.
Управни одбор стечајног дужника је донео одлуку да дужник престане редовном ликвидацијом тек по спроведеном поступку ликвидације а не и по започетом поступку ликвидације.
Како поступак ликвидације није спроведен, ликвидациони дужник није престао да постоји на основу одлуке свог управног одбора.
Предлог за покретање поступка стечаја поднело је овлашћено лице из чл. 3. стечајног Закона.
Испуњени су услови из чл. 2. стечајног Закона за отварање поступка стечаја над стечајним дужником, јер је дужник непрекидно неспособан за плаћање-инсолвентан још од 8. 8. 1999. године.
Стање инсолвентности није оспорено.
Зато је првостепени суд добро одлучио о предлогу предлагача отварањем поступка стечаја над стечајним дужником, јер су за то били испуњени услови из чл. 86. стечајног Закона, а без испитивања економско финансијског стања дужника.
Како не стоје жалбени разлози тако ни они на које се пази по службеној дужности, одбијена је жалба и потврђено ожалбено решење применом чл. 380. ст. 1. тач. 2. Закона о парничном поступку.
Добровољна ликвидација (Чл. 314 - 331. Закона о предузећима)