Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић , др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. п. " Y." д.о.о. из К, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јула 2014. године, донео је

ОДЛУКУ

Усваја се уставна жалба А. п. "Y." д.о.о. и утврђује да је у управним поступцима вођеним пред Министарством финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац - Филијала А Краљево у предметима бр. 413-А/545д-02 и 413-А/545е-02 повређено прав о подноси оца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члан а 32. став 1. Устава Републике Србије, док се уставна жалба у преосталом делу одбацује.

Образложење

1. А. п. "Y." д.о.о. из К. поднело је 11. марта 2011. године, преко пуномоћника Р. Л, адвоката из Б, уставну жалбу против решења Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац - Филијала А Краљево број 413-А/545д-02 од 2. јуна 2008. године, решења Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац - Филијала А Краљево број 413-А/545е-02 од 2. јуна 2008. године, решења Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац број 01-413-1-00017/2009-3 од 14. јануара 2009. године и пресуде Управног суда У. 8928/10 (2009) од 31. јануара 2011. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство , из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. Устава. Подносилац се позива и на повреду члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

У уставној жалби се детаљно описује ток оспореног поступка, који је, како се тврди, трајао од 26. априла 2002. године, када је подносилац надлежном пореском органу поднео "пореску пријаву" за утврђивање пореза на пренос апсолутних права, до 9. фебруара 2011. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда. Истиче се да је поступак трајао "више од десет година, што никако не може представљати разуман рок за поступање". Поред тога, подносилац уставне жалбе сматра да је право Пореске управе на утврђивање пореза било застарело у време доношења оспорених првостепених решења од 2. јуна 2008. године.

Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и права из Европске конвенције, као и да поништи оспорена пореска решења и судску одлуку. Накнада штете није тражена.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац - Филијала А Краљево бр. 413-А/545д-02 и 413-А/545е-02 , Управног суда У. 8928/10 (2009), као и у целокупну приложену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:

3.1. А. п. "Y." д.о.о. из К, овде подносилац уставне жалбе, је 26. априла 2002. године Републичкој управи јавних прихода Краљево поднело поднесак насловљен као "пореска пријава" за утврђивање "пореза на промет апсолутних права". Подносилац уставне жалбе је са физичким лицима - П.Ж. и С.К, обојицом из Краљева, закључио уговоре о удруживању рада и средстава оба од 26. јануара 1994. године, као и анексе тих уговора, којима је предвиђено да наведена физичка лица улажу право коришћења на ближе означеним катастарским парцелама, а да подносилац гради и финансира изградњу објекта, с тим што физичка лица стичу, на име уложених средстава, право својине на одређеним деловима новоизграђеног објекта.

Решењима РУЈП - Одељење за утврђивање и наплату прихода Краљево бр. 413-А/545/1-2 и 413-А/545/2-2 оба од 20. маја 2002. године, подносиоцу уставне жалбе је утврђен порез на пренос апсолутних права у опредељеним новчаним износима, док је решењима бр. 413-А/545/02 и 413-А/545/3-2, такође оба од 20. маја 2002. године, утврђен исти порез у опредељеним новчаним износима пореским обвезницима П.Ж. и С.К.

Подносилац је против сва четири првостепена решења изјавио жалбе, о којима је решено одговарајућим другостепеним решењима донетим 29. августа 2002. године, тако што су жалбе одбијене као неосноване.

Врховни суд Србије је пресудама У. 3583/02 од 5. новембра 2003. године, У. 3582/02 од 22. јануара 2004. године, У. 3585/02 од 1. априла 2004. године и У. 3584/02 од 13. маја 2004. године, уважио тужбе подносиоца и поништио другостепена решења од 29. августа 2002. године. Поменуте пресуде донете у управном спору се заснивају на следећим оценама: да у списима предмета нема доказа да је подносилац уставне жалбе (као и остала два пореска обвезника) учествовао у поступку утврђивања тржишне вредности непокретности, будући да није потписао записнике о процени, да му није предочено стање из тих записника, нити се изјаснио да је сагласан са извршеном проценом; да тужени орган није оценио навод подносиоца истицан у жалби да се не ради о преносу апсолутних права, већ о размени непокретности, чиме је учињена повреда правила поступка из члана 235. став 2. Закона о општем управном поступку.

У поступку поновног решавања о жалбама, другостепени орган је током 2004. године сукцесивно поништио првостепена решења од 20. маја 2002. године и предмете вратио на поновне поступке и одлучивање.

У другом по реду првостепеном поступку, Филијала Краљево је 3. марта 2006. године донела четири решења којима је подносиоцу уставне жалбе и осталој двојици пореских обвезника ( Ж.П. и С.К.) утврдила порез на пренос апсолутних права у опредељеним новчаним износима.

Подносилац уставне жалбе је против сва четири првостепена решења од 3. марта 2006. године изјавио жалбе, о којима је појединачно одлучено другостепеним решењима донетим 19. односно 20. септембра 2006. године, тако што су побијана првостепена решења поништена и предмети враћени на поновне поступке. Наведена другостепена решења садрже идентична образложења у којима се указује да подносилац није као странка на прави начин укључен у поступак, јер у записнику сачињеном 13. јуна 2006. године није констатовано да су представнику подносиоца предочене све чињенице и околности на основу којих је првостепени орган утврдио тржишну вредност непокретности која је узета за основицу пореза, нити су расправљене друге спорне чињенице на које је подносилац указивао како у претходном поступку, тако и у жалби, чиме није поступљено по налозима другостепеног органа, односно Врховног суда Србије.

У трећем по реду првостепеном поступку, Филијала Краљево је 28. новембра 2006. године донела четири нова решења, којима су подносиоцу, Ж.П. и С.К. утврђене основице и износ и пореза на пренос апсолутних права . Идентична образложења наведених решења своде се на констатацију да пуномоћник подносиоца уставне жалбе није присуствовао раду Комисије за утврђивање тржишне вредности непокретности, иако је о томе неколико пута обавештаван. Такође, истакнуто је да тржишна вредност непокретности у моменту процене била знатно виша, али да није примењена већа основица, како подносилац не би био оштећен, те да подносилац није ни оспоравао висину пореске основице.

Међутим, новодонета првостепена решења од 28. новембра 2006. године су поново поништена другостепеним решењима од 15. маја 2007. године, а предмети су враћени на поновни поступак и одлучивање. Другостепени орган је оценио да је првостепени орган био дужан да понови поступак , што није учинио, већ је донео решења без предузимања било каквих додатних радњи, односно без укључивања странака у поступак. Истакнуто је да укључивањем пуномоћника подносиоца у поступак након изјављених жалби, 8. фебруара 2007. године, нису отклоњене мањкавости на које је указано ранијим другостепеним решењима.

У четвртом по реду првостепеном поступку, Филијала Краљево је извршила спајање поступака и донела решење од 31. децембра 2007. године, којим је подносиоцу утврђена пореска обавеза у опредељеном новчаном износу. Међутим, и то решење је поништено у поступку по жалби, другостепеним решењем од 16. априла 2008. године. Поред тога што је поново указао првостепеном органу да још увек није поступио по обавезујућим примедбама у погледу поступка, другостепени орган је истакао да сва инвестиционо-техничка документација за изградњу објекта гласи на физичка лица - Ж.П. и С.К, власнике земљишта, односно имаоце права градње, због чега је пореска обавеза погрешно утврђена подносиоцу уставне жалбе, уместо наведеним лицима као преносиоцима права на непокретностима.

У петом по реду првостепеном поступку, Филијала А Краљево је оспореним решењима бр. 413-А/545д-02 и 413-А/545е-02 оба од 2. јуна 2008. године утврдила пореску основицу и опредељени новчани износ пореске обавезе пореским обвезницима Ж.П. и С.К.

Оспореним другостепеним решењем број 01-413-1-00017/2009-3 од 14. јануара 2009. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведених првостепених решења.

Оспореном пресудом Управног суда У. 8928/10 (2009) од 31. јануара 2011. године одбијена је тужба подносиоца поднета против другостепеног решења. Имајући у виду да сва инвестиционо-техничка документација за изградњу објекта (грађевинске и употребне дозволе) гласи на физичка лица - власнике земљишта Ж.П. и С.К, а да подносилац није носилац права градње, нити инвеститор тог објекта, већ финансијер , односно суфинансијер извесних радова на изградњи објекта, Управни суд је оценио да је правилно првостепени орган означио наведена лица као пореске обвезнике, у смислу одредбе члана 25. став 1. Закона о порезима на имовину ("Службени гласник РС", бр. 26/01, 45/02, 80/02, 135/04, 61/07 и 5/09 ), а да је подносилац као лице на које се преноси апсолутно право - супсидијарни, односно солидарни јемац за плаћање тог пореза, у смислу одредаба члана 42. наведеног закона.

3.2. Уставни суд додатно констатује да је у поредо са поступком утврђивања пореза на пренос апсолутних права вођен је и поступак по захтеву подносиоца за утврђивање права на престанак пореског дуга утврђеног решењима бр. 413-А/545/1а-02 и 413-А/545/2а-02 од 3. марта 2006. године, због наступања застарелости. Захтев је одбијен првостепеним решењем од 1. јуна 2006. године, које је потврђено другостепеним решењем од 15. септембра 2006. године. Другостепени орган је поводом покренутог управног спора решењем од 14. јуна 2007. године изменио решење од 15. септембра 2006. године само у уводу и потпису овлашћеног лица, док је оно у неизмењеном делу остало на снази.

О тужби у управном спору је одлучено пресудом Врховног суда Србије У. 6938/06 од 16. октобра 2008. године, тако што је тужба уважена у односу на решење од 14. јуна 2007. године и то решење поништено, док је одбијена у односу на решење од 15. септембра 2006. године. С обзиром на то да је новодонето решење од 14. јуна 2007. године поништио, Врховни суд Србије је ценио законитост решења од 15. септембра 2006. године. При томе је нашао да је првостепеним решењем правилно одбијен захтев подносиоца као неоснован, из следећих разлога: да подносилац никад није поднео пореску пријаву на прописаном обрасцу, већ је првостепени орган сазнао за остварени промет по пријему поднеска од 26. априла 2002. године, који је именован као "пореска пријава"; да се према одредби члана 29. став 6. Закона о порезима на имовину, сматра да је пореска обавеза настала даном сазнања пореског органа за пренос, у случају када уговор о преносу апсолутног права није пријављен; да право на утврђивање пореза застарева за пет година рачунајући од првог дана наредне године од године у којој је требало утврдити порез , уколико порески обвезник не поднесе пореску пријаву у складу са законом, као и у случају избегавања плаћања пореза, сагласно одредбама члана 114. ст. 3. и 4. Закона о пореском поступку и пореској администрацији; да су првостепена решења донета 3. јуна 2006. године у поновном поступку и да је застаревање прекидано.

4. Одредбама Устава, на чију повреду подноси лац уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члана 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); даје одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. став 4.).

Уставни суд констатује да се одредба члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреде такође истиче у уставној жалби, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1. Устава, којом се јемчи право на правично суђење, те је наводе уставне жалбе о повреди наведеног права ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.

Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 3/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.).

Одредбама члана 114. Закона о пореском поступку и пореској администрацији ( "Службени гласник РС", бр. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 и 62/ 06), које су се примењивале од 1. јануара 2003. до 7. јула 2007. године, било је прописано: да право Пореске управе на утврђивање и наплату пореза и споредних пореских давања, покретање прекршајног поступка, као и право пореског обвезника на повраћај пореза и споредних пореских давања, застарева за три године од дана кад а је застарелост почела да тече (став 1.); да ако порески обвезник не поднесе пореску пријаву, у складу са законом, као и у случају избегавања плаћања пореза, право на утврђивање пореза и споредних пореских давања и покретање прекршајног поступка застарева за пет година од дана када је застарелост почела да тече (став 3.); да застарелост права на утврђивање пореза и споредних пореских давања почиње да тече од првог дана наредне године од године у којој је требало утврдити порез, односно споредно пореско давање (став 4.).

Након измена одредаба члана 114. Закона, објављених у "Службеном гласник у Републике Србије", број 61/07, претходно цитиране одредбе члана 114. Закона од значаја за одлучивања у овој уставносудској ствари, се нису садржински мењале, те су постале одредбе ст. 1, 2. и 3. наведеног члана Закона.

5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступака у предметима Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Кр агујевац - Филијала Краљево бр. 413-А/545д-02 и 413-А/545е-02, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантн о укупно време трајања предметних поступ ака од дана када се подносилац укључи о у поступак, односно од 31. маја 2002. године када је изјавио жалбе против првостепених решења од 20. маја 2002. године. С тим у вези, Уставни суд указује да се не може прихватити тврдња подносиоца да предметни поступак траје од 26. априла 2002. године када је првостепеном органу упутио поднесак насловљен као "пореска пријава", јер је порески поступак покренут по службеној дужности, па је таква представка подносиоца била само иницијатива за покретање поступка . Имајући у виду да је оспорени поступак окончан пресудом Управног суда У. 8928/10 (2009) од 31. јануара 2011. године, Уставни суд констатује да период меродаван за оцену о повреди права на суђење у разумном року износи осам година и осам месеци, а не "више од десет година", како се погрешно тврди у уставној жалби.

Мада наведени податак о трајању поступка може указивати да он није окончан у оквиру разумног рока, Уставни суд је пошао од тога да је појам разумног рока релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних и чињеничних питања, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања управних органа и судова, као и значаја истакнутог права за подносиоца. Стога је Суд испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

У том смислу, Уставни суд је оценио да се у конкретном поступку утврђивања пореза на пренос апсолутних права нису постављала сложена чињенична и правна питањ а, јер је првостепени орган био дужан да утврди да ли постоји пренос апсолутних права који је предмет опорезивања и која лица су порески обвезници, а потом да правилно изврши процену тржишне вредности непокретности која представља пореску основицу. Иако је у завршном делу поступка утврђено да подносилац није порески обвезник, он као стицалац стварног права, који се уговором обавезао на плаћање пореза на пренос апсолутних права, има својство солидарног јемца, који одговара за плаћање пореског дуга, за случај да порески обвезници тај дуг не плате о доспелости. Због тога је материјални интерес подносиоца да се не утврди обавеза пореза на пренос апсолутних права на начин на који је то учињено у пореским решењима, током читавог поступка био једнако актуелан и значајан. При томе, подносилац није значајније допринео дужем трајању оспореног поступка тиме што је упоредо са њим вођен још један управни поступак поводом захтева подносиоца за утврђивање права на престанак пореског дуга због наступања застарелости.

Уставни суд је оценио да је превасходни узрок недопустиво дугог трајања предметног поступка: прво, непоступање првостепеног органа по изричитим налозима из другостепених решења, који у ствари проистичу из пресуда Врховног суда Србије донетих 2004. године, да се подносиоцу предоче све чињенице и околности на основу којих је утврђена пореска основица - тржишна вредност објекта, и друго, пропуштање првостепеног органа да благовремено прибави све доказе од значаја за правилно утврђивање чињеничног стања, што је имало за последицу да је тек у четвртом по реду првостепеном поступку, спроведеном у другој половини 2007. године, од органа општинске управе прибављена инвестиционо-техничка документација из које се могло утврдити ко су инвеститори и власници изграђеног објекта, а последично и ко су порески обвезници. Међутим, првостепени орган, и поред тога, није извео правилан закључак о томе ко су порески обвезници, већ је одговор на то питање дао другостепени орган у свом решењу од 16. априла 2008. године.

Уставни суд налази да је и другостепени орган одговоран за непотребно продужавање поступка, јер је био овлашћен да отклони уочене недостатке у првостепеном поступку, што није учинио, већ је четири пута из истог разлога поништавао првостепена решења и враћао предмете на поновне поступке. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе пресуде у предметима „Павлyулyнетс против Украјине“, 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и „Цветковић против Србије“, 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).

Полазећи од тога да су основна чињенична и правна питања у предметном поступку, који није био посебно сложен, пред пореским органима решавана у пет наврата, Уставни суд је оценио да пропусти првостепеног и другостепеног органа да правилно и делотворно спроведу поступак утврђивања пореза на пренос апсолутних права, представља повреду права подносиоца на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у овом делу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке .

Уставни суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, крећући се у границама постављеног захтева , нашао да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року може остварити једино утврђивањем повреде из члана 32. став 1. Устава.

6. У уставној жалби се тврдња о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1 . Устава образлаже пропуштањем Управног суда да у оспореној пресуди оцени наводе тужбе којима је подносилац истицао да је у време доношења првостепених пореских решења од 2. јуна 2008. године наступила застарелост права Пореске управе на утврђивање пореза и споредних пореских давања. Подносилац уставне жалбе сматра да је право Пореске управе на утврђивање пореске обавезе застарело 1. јануара 2006. године, имајући у виду да је рок застарелости, који износи три година, почео да тече 1. јануара 2003. године. Истиче да је наведено право Пореске управе застарело, и у случају када би се применила каснија законска одредба, према којој рок застарелости износи пет година, само што би она тада наступила 1. јануара 2008. године.

Оцењујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да из списа предмета произлази да је о захтеву подносиоца за утврђивање права на престанак пореског дуга по основу застарелости утврђеног решењима од 3. јуна 2006. године, правноснажно одлучено у поступку окончаном пресудом Врховног суда Србије У. 6938/06 од 16. октобра 2008. године, тако што је тај захтев одбијен као неоснован. Стога се у наставку конкретног поступка утврђивања пореза на пренос апсолутних прва није више могло постављати питање застарелости права пореског органа на утврђивање пореза за период до 3. јуна 2006. године, те је у том смислу постала беспредмета тврдња подносиоца да је наведена застарелост наступила 1. јануара 2006. године.

Поводом навода подносиоца да је застарелост наступила 1. јануара 2008. године, Уставни суд констатује да је рок застарелости права на утврђивање пореза, у кокретном случају, од почетка њеног тока износио пет година, сагласно одредби члана 114. став 3, која је доцније постала одредба става 2. тог члана Закона о пореском поступку и пореској администрацији. Уставни суд даље указује да је одредбама члана 114д Закона о пореском поступку и пореској администрацији, које се примењују од 8. јула 2007. године, прописано: да се застарелост прекида сваком радњом Пореске управе предузетом против пореског дужника у циљу утврђивања и наплате пореза и споредних пореских давања (став 1.) и да п осле прекида застарелост почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост (став 2.).

Имајући у виду да је застарелост права на утврђивање пореске обавезе почела да тече 1. јануара 2003. године, те да се од 8. јула 2007. године з астарелост прекида сваком радњом Пореске управе предузетом против пореског дужника у циљу утврђивања пореза, Уставни суд констатује да је доношењем решења првостепеног органа од 31. децембра 2007. године свакако прекинут петогодишњи рок застарелости, који је потом почео изнова да тече. Стога је очигледно неоснована тврдња подносиоца да је право на утврђивање пореске обавезе застарело 1. јануара 2008. године, те да нису могла бити донета првостепена решења о утврђивању пореске обавезе од 2. јуна 2008. године.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је нашао да није било неопходно да се Управни суд у оспореној пресуди појединачно изјашњава о таквим тужбеним наводима, који не би могли довести до другачијег исход а поступка оцене законитости коначног решења.

Повреда права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава образлаже се "неједнаком заштитом права подносиоца уставне жалбе и права Пореске управе". Како подносилац није доставио доказе да је Управни суд у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије (различите) одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом, то је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу уставне жалбе. Подносилац уставне жалбе се само формално позива на повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава , а да при томе не наводи није дан разлог на коме заснива своју тврдњу.

Када је у питању позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права на имовину из члана 58. став 4. Устава, Уставни суд указује на то да утврђивање пореске обавезе физичког или правног лица не представља одлучивање о његовом праву својине или другом имовинском праву. По схватању Уставног суда, до повреде наведеног уставног права евентуално може доћи у поступку принудног извршења претходно утврђене пореске обавезе предузимањем мера одузимања или ограничења имовине ради наплате пореског дуга, у ситуацији када те мере нису прописане законом, када не служе легитимном циљу или када су непропорционалне. Имајући у виду да је предмет конкретног управног поступка било утврђење обавезе пореза на пренос апсолутних права , а не принудно извршење ради наплате пореског дуга, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у том делу ратионе материае неспојива са повредом права на имовину.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.

7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.