Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Донате Јуристовски – Вег из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. новембра 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Донате Јуристовски – Вег и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2525/14 од 5. новембра 2014. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2525/14 од 5. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалбама које су тужени изјавили против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 9022/12 од 9. априла 2014. године.

3. Ова одлука, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду, има правно дејство и према Татјани Петровић, Сњежани Мићуновић и Игору Мићуновићу.

Образложење

1. Доната Јуристовски – Вег из Новог Сада је, 30. децембра 2014. године, преко пуномоћника Мирјане Тешановић и Стевана Анђелића, адвокат а из Новог Сада, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2525/14 од 5. новембра 2014. године и пресуде Основног суда у Новом Саду П. 9022/12 од 9. априла 2014. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину , из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду одбијена жалба подноситељке и потврђена оспорена првостепена пресуда Основног суда у Новом Саду, те је поништен уговор о купопродаји непокретности који је подноситељка склопила са Мићуновић Сњежаном и Игором и подноситељка обавезана да преда посед предметног стана тужиоцу Анђелковић Божидару, слободан од лица и ствари; да је суд донео оспорене пресуде погрешном применом одредби материјалног права, што се у уставној жалби ближе образлаже; да је таквим одлукама повређено право подноситељке на правично суђење, као и право на имовину, јер јој је одузето право на имовину коју је стекла на законит начин, савесно и уздајући се у начело поузданости у јавне књиге и катастарске операте. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права и поништи оспорене пресуде.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, утврдио следеће:

Основни суд у Новом Саду је оспореном пресудом П. 9022/12 од 9. априла 2014. године усвојио тужбени захтев тужиоца Божидара Анђелковића и утврдио да су уговор о купопродаји непокретности закључен између тужене првог реда Татјане Петровић и туж ених другог и трећег реда Сњежане Мићуновић и Игора Мићуновића од 25. априла 2007. године, оверен пред Општинским судом у Новом Саду под бројем Ов 1-21422/2007 од 25. априла 2007. године и уговор о купопродаји непокретности закључен између тужених другог и трећег реда Сњежане Мићуновић и Игора Мићуновића и тужене четвртог реда Донате Јуристовски – Вег од 4. јула 2008. године, оверен пред Општинским судом у Темерину под бројем Ов 1-8856/08 од 4. јула 2008. године, ништави; обавезао тужене Сњежану Мићуновић, Игора Мићуновића и Донату Јуристовски – Вег да трпе да се на основу ове пресуде у евиденцији непокретности код надлежног РГЗ - Служба за катастар непокретности Нови Сад изврши укњижба права власништва на непокретности – трособан стан број 3, површине 81м 2 на првом спрату вишестамбене зграде у улици Косте Абрашевића број 44 у Новом Саду, саграђен на катастарској парцели број 5308/3, К. О. Нови Сад ИИ, уписан у лист непокретности број 9147, К. О. Нови сад ИИ, раније убележен у З.К.У.Л. број 5020/13 К. О. Нови Сад ИИ, стан број 3 у улици Сомборска број 18 у Новом Саду, у корист тужиоца Божидара Анђелковића у 1/1 делова непокретности, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде; обавезао тужене Сњежану Мићуновић, Игора Мићуновића и Донату Јуристовски – Вег да тужиоцу предају предметни стан у посед, слободан од лица и ствари, и одлучио о трошковима парничног поступка.

У спроведеном поступку првостепени суд је утврдио следеће:

18. децембра 2001. године закључен је уговор између Јована Ковача, као продавца, и Татјане Петровић, као купца, о купопродаји предметног стана. Истим уговором дозвољена је укњижба права доживотног плодоуживања у корист тужиоца Анђелковић Божидара из Новог Сада, уз сагласност купца, овде тужене И реда Татјане Петровић, који је оверен од стране Општинског суда у Новом Саду Ов 1-37657/2001 дана 19. децембра 2001. године. Тужилац Божидар Анђелковић није спровео укњижбу плодоуживања у своју корист кроз јавне књиге.

25. априла 2007. године закључен је уговор између тужене И реда Петровић Татјане, у својству продавца, и тужених ИИ и ИИИ реда Мићуновић Сњежане и Мићуновић Игора, у својству купаца, о купопродаји наведеног стана, који је оверен од стране Општинског суда у Новом Саду под бројем Ов 1-21422/2007 дана 25. априла 2007. године. Тужена Сњежана Мићуновић је снаха а тужени Игор Мићуновић је брат туженој Татјани Петровић, а предметни уговор није сачинио професионални адвокат већ Игор Мићуновић.

4. јула 2008. године закључен је уговор између тужених ИИ и ИИИ реда Мићуновић Сњежане и Игора, у својству продавца, и тужене ИВ реда Донате Јуристовски-Вег - овде подноситељке уставне жалбе, у својству купца, о продаји наведеног стана, оверен од стране Општинског суда у Темерину под бројем Ов 1-8856/2008 дана 4. јула 2008. године. Овим уговором су тужени ИИ и ИИИ реда изјавили да су вангрунтовни сувласници у једнаким деловима непокретности - предметног стана, те да су својину на предметном стану стекли по основу поменутог купопродајног уговора од 25. априла 2007. године закљученог са Татјаном Петровић, као и да је предметна непокретност била оптерећена хипотеком-залогом на основу заложне изјаве дате од стране Петровић Татјане из Пећи 25. априла 2007 године установљеном у корист Банца Интеса а.д. Београд, а да је наведена банка 16. јуна 2008. године издала брисовну дозволу која је предата Служби РГЗ за катастар непокретности Нови Сад 3. јула 2008 године. У уговору је наведено да осим овог терета није постојао ни један други, нити су трећа лица имала било каквих облигационо-стварних потраживања.

Општински суд у Новом Саду је 4. марта 2009. године донео пресуду П. 8279/05 којом је, поред осталог, усвојио противтужбени захтев у делу којим је утврдио да је тужени-противтужилац Анђелковић Божидар из Новог Сада власник горе наведеног трособног стана у Новом Саду, те да је тужиља - противтужена у том спору Татјана Петровић, овде тужена И реда, дужна да трпи да се на основу те пресуде у земљишној књизи изврши укњижба права власништва на наведеној некретнини у корист тужиоца у 1/1 дела, те да се исели из предметног стана и исти стан, слободан од лица и ствари преда у посед тужиоцу као власнику. Истом пресудом наведени суд је одредио привремену меру - забрану туженој Татјани Петровић да отуђи и оптерети предметну некретнину и одредио да ће мера трајати до правоснажног окончања тог поступка.

Апелациони суд у Новом Саду је пресудом Гж. 8271/10 од 17. септембра 2012. године, а одлучујући по жалби тужиље-противтужене, потврдио пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 8279/2005 од 4. марта 2009. године у овом делу, док је укинуо у делу којим је одређена привремена мера.

Решењем број 952-023740/10 од 22. марта 2012. године РГЗ - Служба за катастар непокретности Нови Сад ИИ је одбила вршење уписа права својине у 1/1 дела на предметном стану у корист овде тужиоца и упис забележбе забране отуђења и оптерећења на предметном стану по основу пресуде Општинског суда у Новом Саду П-8279/05 од 04. марта 2009. године, а из разлога што је на предметном стану као власник уписана овде тужена ИВ реда Доната Јуристовски-Вег.

У образложењу оспорене првостепене пресуде П. 9022/12 од 9. априла 2014. године се, поред осталог наводи: да је из изведених доказа суд утврдио да је тужена ИВ реда Доната Јуристовски-Вег уписана као власник 1/1 и држалац некретнина уписаних у листу непокретности број 9147 К.О. Нови Сад ИИ и да је она предметну некретнину купила од ванкњижних власника тужених ИИ и ИИИ реда Сњежане Мићуновић и Игора Мићуновића закључењем уговора о купопродаји, да је пре тога је стан Сњежани Мићуновић и Игору Мићуновићу продала Татјана Петровић, која је невласник, и да се у то време поводом тога стана водио парнични поступак против овде тужене И реда поводом власништва на предметном стану, да је тужилац власник предметног стана по пресуди Општинског суда у Новом Саду П. 8279/2005 од 4. марта 2009. године, којом су утврђени и међусобни односи и емотивна веза између тужиоца и тужене Татјане Петровић, начин стицања предметног стана, односно да је купопродајна цена за предметни стан исплаћена средствима тужиоца; да суд није прихватио исказе тужених ИИ и ИИИ реда Сњежане Мићуновић и Игора Мићуновић а, да нису знали да се води судски поступак између тужиоца и тужене Татјане Петровић, будући да су супротни прихваћеном исказу тужиоца и другим изведеним доказима, које је суд прихватио, посебно и мајући у виду да су тужени у сродству са Татјаном Петровић; да је суд исказ тужене ИВ реда Доната Јуристовски-Вег прихватио у целости, и из истог утврдио да је са туженима ИИ и ИИИ реда реда закључили уговор о купопродаји предметног стана, да је продају вршила агенција за некретнине путем огласа, да није знала да је постојао или да постоји било какав спор у вези ове некретнине осим хипотеке која је била установљена у вези узимања кредита од банке, али је хипотека потом убрзо и избрисана, као и да је у целости исплатила купопродајну цену, да је потписала уговор, а пре потписа уговора и овере истог, све провере у вези прометовања некретнине у јавним књигама је извршио сачинилац датог уговора, адвокат Александар Јаневски из Новог Сада, а што су тужени својим потписом на уговору потврдили, као и да је платила порез на пренос апсолутних права и да је у посед предметне некретнине уведена 2008. године након потписивања уговора и исплате купопродајне цене. У образложењу оспорене првостепене пресуде се, затим, наводи: да је на основу изведених доказа и утврђеног чињеничног стања тужбени захтев тужиоца основан; да Татјана Петровић није била власник предметног стана у моменту закључења купопродајног уговора од 25. априла 2007. године којим је туженима Сњежани Мићуновић и Игору Мићуновићу, као купцима, продала предметни стан, и само је формално била уписана у земљишној књизи као власник предметне непокретности; да је прави власник некретнине био тужилац Божидар Анђелковић, што је у тужби и током поступка истицано и што је несумњиво утврђено правоснажном пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 8279/05 од 4. марта 2009. године, јер је тужилац својим средствима исплатио купопродајну цену напред наведеног стана; да је тужена Татјана Петровић очигледно била у свему несавесна приликом закључења уговора од 25. априла 2007. године, када се понашала као да није у току судски поступак, и то управо поводом права власништва на предметној непокретности; да због тога што тужена Татјана Петровић није била власник предметне некретнине , није постојао основ за закључење уговора између Татјане Петровић и тужених Сњежане Мићуновић и Игора Мићуновића, нити даље између Игора Мићуновића, Сњежане Мићуновић и Донате Јуристовски Вег и тиме је повређено основно начело стварног права да нико на другога не може пренети више права него што сам има; да савесност тужене Донате Јуристовски-Вег на коју се позивала током поступка, није од утицаја за доношење другачије одлуке суда; да с обзиром на то да је суд утврдио да је тужилац власник предметног стана, основ закључења спорних уговора није допуштен, такав основ сагласно одредби члана 52. Закона о облигационим односима , не производи правно дејство, односно представља ништав правни посао, да су из тога разлога ништави и не производе правно дејство оспорени уговори о купопродаји предметног стана; да притом није довољно да се тужена Доната Јуристовски-Вег позива на начело поузданости у јавне књиге, тим пре што тужени Сњежана Мићуновић и Игор Мићуновић нису ни били уписани у јавне књиге као земљишнокњижни власници; да се предметним уговорима преносило непостојеће право власништва а без основа, што није допуштено; да су спорни уговори због наведеног противни принудним прописима и добрим обичајима , што их чини уговором без правног дејства; да је прав носнажна пресуда, којом је утврђено право власништва у корист тужиоца деклараторна и она делује ретроактивно и њено временско дејство се протеже и на време пре доношења пресуде, што значи и на време закључења спорних уговора између тужених, и исти су у обавези да трпе последице ништавости тако што ће се тужилац укњижити у јавне књиге као власник те су исти дужни и да тужиоцу предају посед спорне некретнине.

Решавајући о жалбама тужених поднетим против првостепене пресуде, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 2525/14 од 5. новембра 2014. године делимично усвојио и делимично одбио жалбе тужених Татјане Петровић, Сњежане Мићуновић и Игора Мићуновића и у односу на ове тужене одбио тужбени захтев да се обавежу тужени да трпе да се на основу ове пресуде у евиденцији непокретности код надлежног органа изврши укњижба права власништва на предметном стану и да туженом предају предметни стан у посед слободан од лица и ствари, док је жалбу тужене Донате Јуристовски – Вег одбио. Другостепени суд је нашао да је ожалбена пресуда донета без битних повреда одредаба па рничног поступка на које тај суд пази по службеној дужности и без повреде одредбе парничног поступка на коју у жалбама указују тужени, јер пресуда не садржи недостатке због којих се не би могла испитати, ни у изреци, ни у образложењу, као и да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право, изузев у делу одлуке о захтеву за трпљење уписа права својине у корист тужиоца и предају поседа, у односу на тужене Татјану Петровић, Сњежану Мићуновић и Игора Мићуновића. Другостепени суд је нашао да наводи жалби тужених о погрешној примени материјалног права у побијаној пресуди нису основани, те се у образложењу оспорене другостепене пресуде наводи:

„ Правноснажном судском пресудом, утврђено је право својине тужиоца у парници вођеној против овде првотужене, Татјане Петровић. Ово утврђење снабдевено је својством материјалне правноснажности, што значи да везује и овај суд. Иако правноснажна пресуда делује само међу странкама, и само за убудуће, неспорно је да се у конкретном случају, утврђење права својине у корист тужиоца, одржава и на пуноважност уговора који су предмет захтева тужбе у овој парници. Овакав закључак заснива се правилима о утицају узрока ништавости на дејство правног посла. Наиме, тужилац није стекао право својине тренутком правноснажности пресуде Општинског суда П. 8729/2005, како се тврди жалбама тужених. Напротив, из садржине ове пресуде (чија је изрека снабдевена својством материјалне правноснажности) произилази да се право својине тужиоца темељи на чињеници накнадног нестанка мотива код уговора о поклону спорног стана, закљученог у корист првотужене. Будући да код доброчиних правних послова, побуда (мотив) за закључење уговора, улази у сам основ уговора, то се због неостварења заједнице живота између тужиоца и првотужене, предметни уговор о поклону има сматрати ништавим, а не рушљивим правним послом, како произлази из образложења пресуде Општинског суда П. 8729/2005. Како ништави прав ни послови не производе правно дејство и не могу се накнадно оснажити, то првотужена никада није ни стекла право својине на спорном стану и њиме није могла ни располагати. Другим речима, разлози због којих је уговор о поклону непуноважан, нису настали доношењем или правноснажношћу пресуде. Напротив, ти разлози постоје од тренутка закључења овог правног посла и пресуда којом се њихово постојање констатује има утврђујуће, а не преображајно дејство. Осим тога, из чињенице да се ради о ништав ом, а не рушљивом правном послу, произлази и закључак да спорни купопродајни уговор из 2001. године није морао бити поништен ( како се истиче жалбама), будући да ништави правни послови уопште не произ воде правно дејство, те имајући у виду да суд по службеној дужности и у недостатку захтева за утврђење ништавости води рачуна о томе да ништави правни послови не уживају судску заштиту. Из наведеног произлази да ни утврђење права својине у корист тужиоца није преображајног, већ деклараторног карактера. Континуитет у обиму својинских овлашћења преносиоца и стицаоца, карактеристичан за деривативни систем стицања права својине, за последицу има непуноважност свих располагања предузетих од стране стицалаца из ништавог правног посла, независно од тога када је донета пресуда којом се констатује постојање узрока ништавости. Самим тим, основано је суд нашао да су ништава оба купопродајна уговора закључена између тужених, будући да првотужена, као претпостављени ауктор права нижередних тужених, никада није била власник спорног стана. Другим речима, околност да се тужилац у односу на првотужену сматра власником стана у улици Косте Абрашевића у Новом Саду, одриче могућност да друготужени стичу право својине на спорном стану, на основу правног посла са првотуженом, а на рачун тужиоца. Насупрот жалбеним наводима, на овај закључак не утиче ни то што је поменута пресуда Општинског суда П. 8729/2005 од 4. марта 2009. године, постала делимично правноснажна, након што је првотужена закључила уговор о купопродаји спорног стана са Мићуновић Сњежаном и Игором, из разлога о којима је било речи.“

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.

Законом о основама својинско-правних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05 – др. закон), чланом 33. је прописано да се на основу правног посла право својине на непокретност стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом.

Законом о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима ( "Службени гласник РС", бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 и 101/05), који је важио у време закључења спорних уговора, било је прописано: чланом 4. став 1. – да је катастар непокретности јавна књига која представља основну евиденцију о непокретностима и правима на њима; чланом 58а – да се у катастар непокретности уписују право својине и друга стварна права на непокретностима, одређена облигациона права која се односе на непокретности, реални терети и ограничења у располагању непокретностима, који су одређени овим законом (став 1.) и да се у случајевима утврђеним овим законом, у катастар непокретности уписује и држалац непокретности (став 2.); чланом 58г ст. 1. и 4. – да су уписи у катастар непокретности укњижба, предбележба и забележба и да је забележба упис одређених правних чињеница које могу да буду од утицаја на постојање права на непокретностима, а чланом 58ђ – да се забележбом врши упис правних чињеница које се односе на власника непокретности (малолетство, старатељство, лишење пословне способности) или на саму непокретност (покретање спора за утврђење права на непокретности, односно за брисање извршеног уписа, покретање поступка експропријације, постојање забране отуђења или оптерећења непокретности и покретање поступка извршења на непокретности у случајевима прописаним законом којим се уређује извршни поступак).

Законом о државном премеру и катастру („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 18/10), чланом 4. став 1. је прописано да је катастар непокретности основни и јавни регистар о непокретностима и стварним правима на њима; чланом 60. је прописано да се својина и друга стварна права на непокретностима стичу, преносе и ограничавају уписом у катастар непокретности (конститутивност уписа), а престају брисањем уписа (став 1.), да у случајевима одређеним законом, својина и друга стварна права на непокретностима могу се стећи и пре уписа у катастар непокретности, а уписом производе правно дејство према трећим лицима (декларативност уписа) (став 2.) и да се у катастар непокретности могу уписати и одређена облигациона права која се од тренутка уписа могу супротставити трећим лицима (став 3.); чланом 63. је прописано да су подаци о непокретностима уписани у катастар непокретности истинити и поуздани и нико не може сносити штетне последице због тог поуздања; чланом 81. је прописано да је забележба упис којим се у катастар непокретности уписују чињенице које су од значаја за заснивање, измену, престанак или пренос стварних права на непокретностима, које се односе на личност имаоца права, на саму непокретност или на правне односе поводом непокретности (став 1.) и да упис забележбе не спречава даље уписе на непокретности на који се та забележба односи, осим ако је супротно изричито прописано законом, већ су од уписа забележбе која је од значаја за заснивање, измену, престанак или пренос стварних права на непокретностима, сва располагања имаоца права и уписи у катастру непокретности који су противни сврси уписане забележбе, условни и зависе од исхода решавања стварних права на непокретности због којих је забележба уписана (став 2.); чланом 82. став 1. тач. 2) и 6) је прописано да се у катастар непокретности уписују забележбе: забележба спора, односно другог поступка који се води пред судом или вршиоцем јавних овлашћења, а који за исход може имати промену уписа права на непокретности и забележба одлуке о забрани отуђења и оптерећења непокретности.

Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), одредбама члана 103. је прописано да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (став 1.) и да ако је закључење одређеног уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што друго предвиђено за одређени случај, а страна која је повредила законску забрану сносиће одговарајуће последице (став 2.). Одредбама члана 109. Закона је прописано да на ништавост суд пази по службеној дужности и на њу се може позивати свако заинтересовано лице (став 1.) и да п раво да захтева утврђење ништавости има и јавни тужилац (став 2.); чланом 118. је прописано да је уговор рушљив кад га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено.

5. Уставни суд указује да се правом на правично суђење, зајемченим чланом 32. став 1. Устава, грађанима јемчи, пре свега, да ће поступак у коме се одлучује о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење. Задатак Уставног суда је да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених гарантија права на правично суђење, те да ли је оспорени поступак у целини био правичан у смислу наведене одредбе Устава.

Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, уколико из разлога наведених у уставној жалби и приложених доказа, не произлази да је њихово закључивање у оспореним одлукама било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено чланом 32. став 1. Устава.

Разматрајући наводе уставне жалбе којима се указује на повреду права на правично суђење, Уставни суд је оценио да се оспорене пресуде не заснивају на уставноправно прихватљивој примени меродавног права.

Наиме, Законом о основама својинско-правних односа, чланом 33, је прописано да се на основу правног посла право својине на непокретност стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом. Према томе, упис права својине у катастар земљишта, као и претходно упис у земљишну књигу, има конститутивно дејство. Ово је изричито прописано одредбом члана 60. важећег Закона о државном премеру и катастру, али се несумњиво односи и на уписе извршене по претходно важећем Закону о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима. С обзиром на карактер катастра као јавног регистра и конститутивност уписа права својине, на овај упис се мора применити и начело поуздања у упис у катастар непокретности, које је предвиђено чланом 63. Закона о државном премеру и катастру, а према коме су подаци о непокретностима уписани у катастар непокретности истинити и поуздани и нико не може сносити штетне последице због тог поуздања. Чињеница је да је пресуда Општинског суда у Новом Саду П. 8279/05 од 4. марта 2009. године којом се утврђује да је тужилац власник спорног стана, а која је у том делу потврђена другостепеном пресудом од 17. септембра 2012. године, донета након закључења уговора о продаји спорног стана који је тужена И реда закључила 27. априла 2007. године, а такође и након закључења уговора о купопродаји стана од стране подноситељке уставне жалбе 4. јула 2008. године , на основу којих је, пре доношења наведене пресуде, извршен и упис права својине тужених у катастар непокретности. При томе, у катастру непокретности није био извршен упис забележбе спора, нити упис привремене мере забране располагања спорним станом од стране тужене И реда. У спроведеном парничном поступку је, такође, неспорно утврђена савесност подноситељке уставне жалбе при закључењу уговора о купопродаји, која је поступала поуздајући се у истинитост уписаног права у катастру.

Са друге стране, пресуда Општинског суда у Новом Саду П. 8729/05 о утврђењу права својине тужиоца на спорном стану, на коју се Апелациони суд у Новом Саду позива у образложењу оспорене пресуде, по оцени Уставног суда, не може деловати уназад, нити имати дејство према трећим лицима, као што то сматра Апелациони суд. Наиме, овом пресудом није поништен уговор о купопродаји спорног стана који је тужена И реда Татјана Петровић закључила 18. децембра 2001. године, ни по основу ништавости, нити по основу рушљивости, већ је утврђено право својине противтужиоца на стану према противтуженој у том спору, која у време доношења пресуде П. 8729/05 више није била фактички власник стана, нити је као власник била уписана у катастру непокретности, већ је то била подноситељка уставне жалбе . У ситуацији када је Општински суд у Новом Саду расправљао питање мотива (побуде за закључење уговора) и односа између парничних странака, али пресудом није утврдио ништавост наведеног уговора, који је био извршен и на основу њега извршен упис права својине тужене И реда у катастар, не би се могао прихватити став Апелационог суда у Новом Саду да из самог утврђења права својине противтужиоца пресудом П. 8729/05 произлази и ништавост уговора од 18. децембра 2001. године, која за собом повлачи и ништавост касније закључених уговора о располагању наведеним станом који су предмет парнице у којој су донете оспорене пресуде и да овај уговор није морао бити поништен, будући да ништави правни послови уопште не производе правно дејство, те имајући у виду да суд по службеној дужности и у недостатку захтева за утврђење ништавости води рачуна о томе да ништави правни послови не уживају судску заштиту.

Наиме, према одредбама Закона о облигационим односима, уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима је ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго, што значи да ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго, ништав уговор не производи никаква правна дејства. У принципу, на ништавост се могу позвати сва заинтересована лица, а то је поред самих уговорних страна и свако друго лице које је у стању да покаже интерес за тај акт. На ништавост уговора се пази и по службеној дужности, јер би се извршењем оваквих уговора остварили циљеви који су у супротности са јавним поретком, па је због тога суд, као орган јавне власти, овлашћен да и по сопственој иницијативи испитује разлоге ништавости, тим пре, што уговорне стране некада могу имати интерес да прећуте чињенице које упућују на ништавост. Међутим, ништав уговор, иако правно не постоји, може да произведе одређене правне и фактичке промене у односима између уговорних страна, а у конкретном случају уговор о купопродаји непокретности од 18. децембра 2001. године је био извршен и на основу њега тужена И реда уписана као власник спорне непокретности у катастру, те се у таквом случају указује потреба да се ништавост уговора констатује судском одлуком, у ком случају би се на основу такве одлуке могла изврши правна и фактичка реституција извршених престација. Према томе, тек у случају поништења уговора од 18. децембра 2001. године могло би се поставити и питање пуноважности уговора о продаји стана који је закључила тужена И реда и уговора који је, затим, закључила подноситељка уставне жалбе. Стога, код чињенице да је подноситељка уставне жалбе купила стан у низу купопродајних уговора који почиње од власника стана уписаног у катастар непокретности на основу уговора од 18. децембра 2001. године, а да у катастру није постојао упис привремене мере забране располагања, ни забележба спора, те да ни једном пресудом није поништен уговор о купопродаји непокретности од 18. децембра 2001. године који је закључила тужена И реда, по оцени Уставног суда, примена права којом је усвојен тужбени захтев и утврђена ништавост уговора који је закључила подноситељка уставне жалбе, као и уговора о купопродаји предметног стана који му је претходио, није уставноправно прихватљива.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2525/14 од 5. новембра 2014. године повређено право подноситељке на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон о 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 2525/14 од 5. новембра 2014. године и одређивањем да у поновном поступку Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалбама тужених изјављеним против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 9022/12 од 9. априла 2014. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на то да је утврдио повреду права на правично суђење, поништио оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду и одредио да тај суд поново одлучи о жалби подноситељке изјављеној против првостепне пресуде, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у погледу повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава преурањена, те је, сагласно члану 36. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. Уставни суд је оценио да је утврђена повреда права на правично суђење такве природе да се односи и на остале тужене из истог парничног поступка у коме је донета оспорена одлука, јер је реч о лицима која се налазе у истој правној ситуацији као и подноситељка уставне жалбе. Стога је Уставни суд утврдио да ова одлука, у конкретном случају, има правно дејство и према туженима Татјани Петровић, Сњежани Мићуновић и Игору Мићуновићу, па је, на основу члана 87. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.

9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9 ) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић