Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миломира Јовановића из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. септембра 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Миломира Јовановића и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8372/13 од 16. октобра 2015. године повређено прав о подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8372/13 од 16. октобра 2015. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства грађевинарства и урбанизма број 952-01-0 5110/2010-09 од 27. марта 2013. године.

Образложење

1. Миломир Јовановић из Крушевца подне о је Уставном суду , 23. децембр а 2015. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8372/13 од 16. октобра 2015. године, због повреде начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и права на имовину и наслеђивање, гарантованих одредбама чл. 58. и 59. Устава.

У уставној жалби се, између осталог, наводи да је оспореном пресудом подносиоцу повређено право на једнакост пред Уставом и законом, јер је Управни суд пренебрегао чињеницу да је катастар приликом формирања катастарске парцеле број 398/5 „обухватио 11 м2 зграда које су биле у својини“. Подносилац даље наводи да Управни суд није ценио да ли је надлежни орган имао правно ваљан документ да изврши цепање спорне парцеле, нити је образложио због чега докази о пр аву на зградама и земљишту, које је приложио, нису били релевантни за одлучивање.

Позивајући се на уверења Републичког геодетског завода од 18. јула 2008. и 17. јануара 2013. године и уговор о купопродаји Ов. број 1558/63 од 4. јануара 1964. године , подносилац уставне жалбе истиче: да је 1965. године променом број 11/65 извршена деоба по уговору о купопродаји Ов. број 1558/63, која је могла да се односи само на пољски WЦ, а да је том приликом „нестало 8 м2 непродате зграде“ која је требало да буде уписана као власништво његовог оца; да је катастар морао да формира нове катастарске парцеле за објекте који су остали непродати. Подносилац указује да реамбулација и препарцелација нису могле да обухвате зграде у приватном власништву и да је у поступку излагања на јавни увид података премера и катастарског класирања земљишта и утврђивања права на непокретностима за КО Крушевац тражио упис права власништва над зградама на к.п. број 398/5 на име његовог покојног оца, као и право коришћења на њиви (сада уписано ј као неплодно земљиште), али да другостепени орган није ни разматрао право на зградама, већ се „базирао“ на тренутно стање у катастру , не улазећи у веродостојност оног што је уписано.

Повреда права на имовину се у уставној жалби образлаже тиме што је обухватањем зграда при формирању спорне парцеле и њиховом расподелом на више корисника извршена „својеврсна национализација“ и што је Управни суд је у оспореној пресуди само констатовао да је подносилац истицао да постоје два објекта и да му није омогућено уписивање права власништва на тим објектима, при чему није навео зашто није ценио понуђени доказ. Подносилац, такође, истиче да му је повређено право на наслеђивање, јер због неуписивања његовог оца као власника зграда на спорној парцели не може да наследи предметну имовину.

Уставном жалбом се тражи да Уставни суд поништи оспорени акт и наложи надлежном министарству да отклони последице настале спровођењем првостепеног решења од 15. јануара 2010. године.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Министарство грађевинарства и урбанизма је донело решење број 952-01-05110/2010-09 од 27. марта 2013. године, којим је одбило жалбу Миломира Јовановића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против решења Републичког геодетског завода – Комисија за излагање на јавни увид података премера и катастарског класирања земљишта и утврђивања права на непокретностима за КО Крушевац (даљ е у тексту: Комисија) број 951-465/2009 од 15. јануара 2010. године . У образложењу решења министарства је најпре констатовано: да је наведеним решењем Комисије одбијен као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе изјављен на записник о излагању од 7. августа 2009. године. Другостепени орган је даље констатовао да је подносилац у жалби истакао: да се на спорној к.п. број 398/5 налази легална помоћна зграда која је била власништво његовог оца и која никада није била у промету, а пр енета је на друго лице; да су без протека рока и доказа о праву уписана трећа лица ка о корисници на његовом земљишту, да у поступку није утврђено право својине, ни друга стварна права – право коришћења; да је цепањем две парцеле различитих власника створена трећа „без икаквог захтева и без икакве правне радње која је цепању претходила“. У решењу другостепеног органа је, такође, наведено: да је увидом у препис поседовног листа број 1727 утврђено да су као корисници на к.п. број 398/5 уписани Љиљана Јовановић, Слободанка Павловић, Милослав Јовановић и Драгомир Станковић, са уделима од по 2/8; да су на кон расправ е одржан е 18. августа 2009. године, на основу оставинског решења О. 705/06 од 13. октобра 2006. године , уписани подносилац уставне жалбе и Мирјана Бојат, са по 1/8 удела; да је првостепени орган детаљно навео за сваког корисника по ком основу је упис извршен; да је к.п. број 398/5 настала од к.п. бр. 398/2 и 398/3 деобом 1965. године . Другостепени орган је оценио да нису од утицаја на доношење другачије одлуке наводи жалбе да није утврђено право својине, нити друга стварна права – јер је првостепени орган детаљно навео за сваког корисника по ком основу је упис извршен, нити наводи да је повређена одредба члана 69а став 3. тачка 4) Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима – јер је првостепени орган поступио у складу са тачком 2), која искључује тачку 4). тог члана закона. Иста оцена дата је у погледу навода који се односе на начин настанка спорне парцеле – будући да у смислу одредбе члана 69а став 1. Закона, основу за излагање у конкретном случају представља последње стање катастра.

Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8372/13 од 16. октобра 2015. године, донетом након одржане усмене јавне расправе, одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета ради поништаја наведеног коначног решења . Управни суд је у обр азложењу оспорене пресуде констатовао да је подносилац у тужби истакао: да је уз приговор првостепеном органу доставио уговор Ов. број 1225/60, којим се доказује право својине његовог оца, као и уговор о купопродаји Ов. број 1558/63, којим је установљено право колског и пешачког пролаза преко непродатог дела плаца, при чему нема ни помена о било каквој деоби; да је другостепени орган констатовао да је к.п. број 398/5 настала деобом, али није преиспитао који је законски основ те деобе. У оспореној пресуди се даље констатује да је подносилац на усменој расправи истакао да се на спорној парцели није могло уписати право сукоришћења у односу на заинтересована лица, него право службености пролаза, као и да се на тој парцели налазе два објекта на којима није уписано право својине. Управни суд је нашао да је тужени орган за своју одлуку дао довољне и на закону засноване разлоге, те да је оценио наводе жалбе и дао разлоге због којих их сматра „неоснованим“. Оцењујући наводе тужбе и доказе приложене уз тужбу, Управни суд је нашао да се њима не доводи у су мњу законитост побијаног решења, с обзиром на то да је предмет ове управне ствари излагање на јавни увид података премера и катастарског класирања земљишта и утврђивања права на непокретностима, који је спроведен у складу са чланом 69а Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима.

Уговором Ов. број 1558/63 од 4. јануара 1964. године, зак љученим између оца подн осиоца уставне жалбе и Драгице Станковић о продаји једне стамбене зграде и пољског WЦ-а на к.п. бр. 398/3 и 398/4, са правом трајног коришћења тих парцела, продавац је допустио купцу право колског и пешачког пролаза преко непродатог дела плаца.

У уверењу Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Крушевац од 18. јула 2008. године наводи се да је 1965. године, на основу уговора Ов. број 1558/63, од к.п. број 398/2 формирана к.п. број 398/5 – пут у површини од 0.00,98 ха. Из уверења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Крушевац од 17. јануара 2013. године произлази да је 1963. године, на основу уговора о купопродаји Ов. број 1558/63, спроведена деоба к.п. број 398/1 на к.п. бр. 398/1, 398/3 и 398/4, а да је на основу истог уговора 1965. године извршена деоба к.п. бр. 398/2 и 398/3 на к.п. бр. 398/2, 398/3 и 398/5.

4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да пра во својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.) ; да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).

За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе Законом о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („ Службени гласник РС“, бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 и 101/05), којима је било прописано: да се у поступку излагања утврђује право својине и друга стварна права, као и други подаци који се односе на непокретности (члан 59. став 3.); да се п одаци премера, катастра земљишта и катастарског класирања и подаци о правима на непокретностима, утврђени у поступку излагања на јавни увид у складу са одредбама овог закона, који нису оспорени у том поступку, уписују у лист непокретности без доношења посебног решења (члан 69.); да се у катастарским општинама у којима постоји катастар земљишта излагање података и утврђивање права на непокретностима врши тако што се прикупљају подаци о непокретностима, правима на њима и носиоцима права које не садржи катастар земљишта и прикупљени подаци сређују, везују са подацима о катастарској парцели и упоређују са подацима из катастра земљишта (члан 69а став 1.).

Одредбама члана 69а став 2. наведеног закона било је прописано да у случају из става 1. овог члана, за носиоца права на земљишту комисија одређује једно од следећих лица, према стању последњег уписа у катастру земљишта – лице које је у катастру земљишта уписано до 6. априла 1941. године (тачка 1)); лице које је у катастру земљишта уписано после 6. априла 1941. године, ако је тај упис извршен на основу исправе која је у време уписа била подобна за стицање права на земљишту (тачка 2)) ; лице које није уписано на основу исправе у смислу тачке 2) овог става, а уписано је у катастар земљишта устројен после 6. априла 1941. године, на основу података из пописног катастра и првог премера (тачка 3)) ; лице које поседује објекат на земљишту, за који у време изградње није било прописано издавање грађевинске дозволе, односно објекат изграђен на основу грађевинске дозволе надлежног органа, под условом да је у моменту градње, односно издавања дозволе то лице, или његов правни претходник, било уписано у катастар земљишта (тачка 4)) .

Осталим одредбама члана 69а наведеног закона било је предвиђено: да ће, изузетно од става 3. овог члана, комисија за носиоца права на земљишту одредити лице које није уписано у катастар земљишта у смислу тог става, а комисији приложи исправу подобну за стицање, односно упис права у смислу овог закона, ако то право изводи од лица које је могло бити одређено за носиоца права у смислу става 3. овог члана (став 4); да а ко се применом одредаба ст. 3. и 4. овог члана не може утврдити лице које испуњава услове за носиоца права на земљишту, лице које је последње уписано у катастар земљишта уписаће се као држалац земљишта, уколико је у његовом поседу (став 5.); да ако нема лица из става 5. овог члана, као држалац земљишта уписаће се лице које није уписано у катастар земљишта, ако се из прикупљених података утврди да је у поседу земљишта (став 6.); да се о дредба става 6. овог члана неће примењивати у случају одређивања носиоца права на градском грађевинском земљишту (став 7); да ће се л ице које комисија, у складу са одредбама ст. 3. до 6. овог члана одреди за носиоца права на земљишту, односно за држаоца на земљишту, одредити за носиоца права на објектима, односн о држаоца објеката на земљишту (став 8); да ће се, и зузетно од става 8. овог члана, лице које је у смислу става 3. тачка 4) овог члана, на основу грађевинске дозволе изградило објекат, односно његов правни следбеник, уписати као власник објекта, ако су на објекту изведени знатнији радови (објекат стављен под кров), у складу са грађевинском дозволом, с тим што је то лице дужно да прибави употребну дозволу у року од годину дана од дана почетка примене катастра непокретности.

5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право на имовину повређено тиме што Управни суд није оценио да ли је надлежна служба за катастар непокретности на основу правно ваљаног документа формирала к.п. број 398/5 КО Крушевац и уписала трећа лица као кориснике на спорној парцели и што није образложио због чега докази о праву на зградама и земљишту, кој е је прилож ио, нису били релевантни за одлучивање. По мишљењу подносиоца, реамбулација и препарцелација нису могле да обухвате зграде у приватном власништву, а другостепени орган није ни разматрао право на зградама, већ се „базирао“ на тренутно стање у катастру .

Уставни суд је, полазећи од уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да подноси лац превасходно указује на недостатке у образложењу оспорене пресуде Управног суда, те је оцењивао уставну жалбу са становишта права на образложену одлуку, као елемента права на правично суђење гарантованог чланом 32. став 1. Устава , којим се гарантује с вакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега .

Уставни суд и овом приликом указује да обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету Ван дер Хурк против Холандије, одлуци од 19. априла 1994. године, § 61 .). То нарочито важи за образложења одлука донетих у управном спору, у коме се проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, те не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени. Овај суд, међутим, указује да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.

По оцени Уставног суда, из наведених одредаба Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, произлази: да се у поступку излагања утврђуј у право својине и друга стварна права, те да се подаци подаци о правима на непокретностима утврђени у том поступку, који нису оспорени, уписују у лист непокретности; да се утврђивање права на непокретностима врши тако што се прикупљају подаци о непокретностима, правима на њима и носиоцима права које не садржи катастар земљишта и прикупљени подаци упоређују са подацима из катастра; да се за носиоца права на земљишту одредује лице које је у катастру земљишта уписано после 6. априла 1941. године, али само ако је тај упис извршен на основу исправе која је у време уписа била подобна за стицање права на земљишту; да ће за носиоца права на земљишту одредити лице које поседује објекат на земљишту, за који у време изградње није било прописано издавање грађевинске дозволе, односно објекат изграђен на основу грађевинске дозволе надлежног органа, под условом да је у моменту градње, односно издавања дозволе то лице, или његов правни претходник, било уписано у катастар земљишта; да ће се лице које комисија одреди за носиоца права на земљишту, одредити и за носиоца права на објектима, осим ако је у питању лице које је на основу грађевинске дозволе изградило објекат, када ће се то лице уписа ти као власник објекта .

Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, констатовао:

- да је уговором Ов. број 1558/63 од 4. јануара 1964. године продата једна стамбена зграда и пољски WЦ на к.п. бр. 398/3 и 398/4, са правом трајног коришћења тих парцела, уз право колског и пешачког пролаза преко непродатог дела к.п. 398;

- да уверења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Крушевац од 18. јула 2008. године и 17. јануара 2013. године садрже различите податке о начину настанка и намени к.п. број 398/5, при чему из оба уверења произлази да је на основу истог уговора два пута извршена деоба катастарских парцела;

- да је Комисија као кориснике на к.п. број 398/5 најпре уписала подносиочевог оца и још три лица, са уделима од по 2/8, а потом је део подносиочевог оца уписала на његове законске наследнике са по 1/8 удела;

- да је подносилац у жалби изјављеној против против првостепеног решења Комисије истицао да се на спорној к.п. број 398/5 налази „легална помоћна зграда“ која је била власништво његовог оца и да су без правног основа уписана трећа лица као корисници на његовом земљишту, да у поступку излагања није утврђено право својине, ни друга стварна права, као и да је цепањем две парцеле различитих власника створена трећа „без икаквог захтева и без икакве правне радње која је цепању претходила“.

У решењ у којим је другостепен и орган одлучио о жалби подносиоца уставне жалбе се наводи да је к.п. број 398/5 настала од к.п. бр. 398/2 и 398/3 деобом 1965. године, те да одредба члана 69а став 3. тачка 2) Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, која је примењена у конкретном случају, искључује тачку 4) тог члана закона. Управни суд је нашао да се наводима тужбе не доводи у сумњу законитост тог решења, с обзиром на то да је предмет ове управне ствари излагање на јавни увид података премера и катастарског класирања земљишта и утврђивања права на непокретностима.

Уставни суд констатује да је у предметном поступку по приговору подносиоца уставне жалбе на записник Комисије о излагању на јавни увид података о непокретностима за КО Крушевац и правима на њима испитивано да ли су, на основу утврђених чињеница и меродавног права, испуњени услови да се у корист подносиочевог оца, односно његових законских наследника, упише искључиво право власништва на зградама које се налазе на к.п. број 398/5, као и право коришћења на тој парцели. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе истицао да је упис права коришћења трећих лица на к.п. број 398/5 извршен без правног основа, јер су та лица могла имати само право службености колског и пешачког пролаза, те да је морало бити уписано право власништва у корист његовог оца на легално саграђеним објектима који се налазе на спорној парцели, а да ови наводи нису на уставноправноприхватљив начин оцењени ни у управном поступку пред Републичким геодетским заводом, нити у управном спору пред Управни м суд ом, Уставни суд је нашао да оспорена пресуда ни је образложен а на начин који би отклонио сумњу у арби трерност поступања и одлучивања. Стога је Уставни суд , не прејудицирајући одлуку о предметној управној ствари, усвојио уставну жалбу изјављену због повреде прав а на правично суђење, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. Имајући у виду природу учињене повреде права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права у конкретном случају могу отклонити једино поништавањем пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8372/13 од 16. октобра 2015. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства грађевинарства и урбанизма број 952-01-05110/2010-09 од 27. марта 2013. године, па је одлучио као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на то да ће након поништавања оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8372/13 од 16. октобра 2015. године бити поново одлучивано о тужби подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је оценио преурањеним његов захтев за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава. Уставни суд је, полазећи од садржине и захтева уставне жалбе, оценио да подносилац повреду начела о једнакости пред Уставом и законом доводи у везу са повредом права на имовину.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , у овом делу одбацио уставну жалбу , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић