Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић , у поступку по уставној жалби Т. В. из А, К. Р. из Р. и М. М. и Ђ. М, обојице из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. јуна 201 4. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Т. В, К. Р, М. М. и Ђ. М. изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3785/10 од 4. новембра 2010. године и утврђује да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3785/10 од 4. новембра 2010. године и одређује да ист и суд поново одлучи о жалбама тужен их изјављен им против пресуде Општинског суда у Новом Саду – Одељења у Беочину П. 23/2009 од 31. марта 2009. године.

Образложење

1. Т. В. из А, К. Р. из Р. и М . М. и Ђ. М, обојица из Б, изјавили су 26. јануара 2011. године, преко пуномоћника Ш. П, адвоката из Б, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 378 5/10 од 4. новембра 2010. године због повреде начела људског достојанства, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правно средство, као и права на имовину, зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1, те чл. 36. и 58. Устава Републике Србије.

Подносиоци уставне жалбе су навели: да су тужиоци у поступку тврдили да прелазак наведеног земљишта у друштвену својину нема основ, јер је земљиште које је било предмет парнице прешло у друштвену својину приликом обнове земљишних књига, а обнова земљишних књига није правни основ уписа; да уз записник са обнове број 2 од 12. децембра 1988. године нема документа на основу којег је извршен упис спорног земљишта у друштвену својину, нити записник са обнове садржи назив одлуке или другог акта на основу којег је земљиште прешло у друштвену својину; да се не може тужиоцима наметати обавеза да доказују негативну чињеницу - недостатак основа; да у Збирци исправа уз записник са обнове нема документа који би био основ промене својинског режима земљишта; да тужиоци нису тврдили да је земљиште прешло због неваљаног правног основа, већ да уопште не постоји правни основ по ком је земљиште прешло у друштвену својину; да је земљиште једноставно без икаквог документа „словом Записника са обнове уписано као друштвена својина“; да се не може захтевати доказивање оног што не постоји, нити у конкретном случају терет доказивања може бити на тужиоцима; да другостепени суд потпуно погрешно цитира одредбе Закона о основама својинскоправних односа које су неприменљиве на дату ситуацију, јер тужиоци не траже одржај на друштвеној својини, већ су доказали да је стицање својине одржајем наступило пре него што је земљиште без икаквог основа 16. децембра 1988. постало друштвена својина; да на приватној својини није било забране стицања права својине по основу одржаја, па како су правни претходници тужилаца били у непрекидном поседу спорног земљишта од 1958. године, када су купили исто земљиште, то су претходници тужилаца одржајем стекли право својине на земљишту у приватној својини још 1958. године; да подносиоци сматрају да им је повређено право на имовину, јер им је њихова својина (стечена одржајем), без било какве одлуке државног органа одузета.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставн у жалб у, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Пресудом Општинског суда у Новом Саду – Одељења у Беочину П. 23/2009 од 31. марта 2009. године утврђено је да су тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, као правни наследници пок. Ђ. М, бившег из Р, власници ¼ дела на парцели број 3224 воћњак „Думбово“ од 60 ари и 31 м2 и на парцели број 3225 њива „Думбово“ од 85 ари и 37 м2, уписане у лист непокретности број 2448 КО Раковац, по правном основу одржаја свог правног претходника пре успостављања режима друштвене својине на овим некретнинама, што су тужени Република Србија и Месна заједница "Раковац" дужни признати и трпети да се тужиоци упишу у евиденцији непокретности за К.О. Раковац, на основу те пресуде. Истом пресудом тужени су обавезани да накнаде тужиоцима трошкове парничног поступка.

Поступајући по жалби тужених, Апелациони суд у Новом Саду (у даљем тексту: Апелациони суд) је оспореном пресудом Гж. 3785/10 од 4. новембра 2010. године усвојио жалбе и преиначио пресуду Општинског суда у Новом Саду – Одељења у Беочину П. 23/2009 од 31. марта 2009. године тако што је у целини одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца за утврђење права својине на предметним непокретностима, уједно обавезујући тужиоце да туженој Републици Србији накнаде трошкове парничног поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено да из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом произлази: да је тужилац М. М. наследник у целости иза покојног Д. М. који је умро 19. августа 2008. године, а да су тужиоци Т. В, К. Р. и Ђ. М. и покојни Д. М. наследили по ¼ дела заоставштину иза покојног Ђ. М, бившег из Б, који је умро 11. октобра 1984. године; да су 17. фебруара 1958. године С. М, супруга сада покојног Ђ. М. и С. М, мајка Ђ. М, купиле парцеле бр. 2594/1, 2595/2 и 2597/4 К.О. Раковац, од Б . Ђ. из Ф; да је уговор о купопродаји регулисао да је посед предат купцима одмах, те да је продавац „вангрунтовни“ власник, који се обавезао да ће што пре приступити књижењу и превођењу предметних некретнина; да су се, према подацима из земљишних књига, у време закључења наведеног у говора као власници предметних некретнина водили М. К. са 2/4 дела, као и С. К. и А. К. са по ¼ дела; да су они били уписани као власници некретнина у земљишно-књижном улошку број 1012 К.О. Раковац почев од 9. октобра 1939. године; да је стара парцела број 3036 у К.О. Раковац вођена као јавни пут, без посебног земљишно-књижног улошка, тј. као јавно добро, на ком је Земљорадничка задруга Н . С. имала посед; да је у књизи идентификације, која је извршена у периоду од 1979. године до 1983. године у време премера, под бројем 6005 утврђена површина старе парцеле број 3036 од 694м2 и утопљена у старе парцеле бр. 2595 и 2655 К.О. Раковац; да су у евиденцији поседника при Служби за катастар непокретности Беочин и старе парцеле бр. 2594/1, 2595/2 и 2597/4 К.О. Раковац вођене као посед Земљорадничке задруге Н. С; да старе парцеле бр. 2594/1, 2595/2 и 2597/4 К.О. Раковац одговарају новим парцелама бр. 3224 и 3225 К.О. Раковац; да нова парцела бр. 3224 обухвата делове старих парцела бр. 2594/1, 2595/2, 2597/4 и 3036 К.О. Раковац; да нова парцела број 3225 обухвата део старе парцеле 2597/4 К.О. Раковац; да су, свеобухватно посматрано, парцеле бр. 3224 и 3225 идентичне парцелама бр. 2594/1, 2595/2 и 2597/4 и делу парцеле бр. 3036 К.О. Раковац; да се у поседу наведених некретнина од закључења купопродајног уговора, па до своје смрти тј. 1984. године налазио Ђ. М; да се након његове смрти, у поседу истих парцела налазе тужиоци првог, трећег и четвртог реда, као и сада покојни Д. М, који је умро 19. августа 2008. године; да сви они непокретности користе несметано; да је покојни Ђ . М. као поседник парцела констатован и приликом обнове премера земљишта за К.О. Раковац од стране комисије, која је спроводила обнову 1977. године; да је 1977. године, у пописном листу број 849 К.О. Раковац, констатован сада покојни Ђ. М. као држалац предметних парцела; да је исти признаницом од 6. јуна 1983. године платио накнаду на име обнове премера; да су предметне парцеле по утврђењу првостепеног суда у поступку обнове земљишне књиге 1988. године уписане као друштвена својина, са правом коришћења тужене другог реда, али да је изостало утврђење суда по ком основу је земљиште тада прешло у друштвену својину, односно уписано као друштвена својина са правом коришћења Месне заједнице „Раковац“. Даље је наведено: да је полазећи од наведених чињеница, првостепени суд применом одредаба чл. 28. и 72. Закона о основама својинскоправних односа усвојио тужбени захтев тужилаца, сматрајући да је њихов правни претходник 30 година био у мирној и савесној државини предметних некретнина, те да је стекао право својине пре него што су оне у 1988. године укњижене као друштвена својина; да основано жалиоци побијају овакво закључивање првостепеног суда и указују на погрешну примену одредбе члана 28. Закона о основама својинскоправних односа; да се на предметни имовинско-правни однос не може непосредно применити наведена одредба у погледу услова и рока за одржај, јер тај закон нема ретроактивно важење; да је у погледу могућности стицања права својине одржајем на стварима у друштвеној својини одредба члана 29. Закона о основним својинскоправним односима , који је ступио на снагу 1. септембра 1980. године, садржавала забрану; да су све ствари у друштвеној својини биле неподобне да се на њима заснује право својине одржајем; да је наведена одредба о забрани стицања брисана тек ступањем на снагу Закона о изменама и допунама Закона о основним својинскоправним односима (3. августа 1996. године); да тиме није омогућена конвалидација ранијег државинског стања у погледу услова и рокова за одржај; да се рокови за одржај могу рачунати само за убудуће, почев од 3. августа 1996. године; да чак и да је правни претходник тужилаца стекао право својине на предметним н епокретностима пре преласка земљишта у друштвену својину према тада важећим прописима, заснивањем правног режима друштвене , односно државне својине, то право је евентуално могло бити трансформисано у право коришћења; да међутим, тужиоци у току парнице нису доказали по ком основу је предметно земљиште 1988. године прешло у друштвену својину ; да осим утврђења да је до тога дошло у поступку обнове земљишних књига, других података о промени власништва нема; да од утврђења основа преласка у друштвену својину зависи да ли су, и које стварно право тужиоци могли стећи правним послом и наслеђем, односно одржајем преко свог правног претходника, те да ли су то право могли задржати и након поменуте промене власништва; да из наведених разлога, како је терет доказивања одлучних чињеница, у смислу одредбе члана 223. став 2. Закона о парничном поступку, био на тужиоцима, у чијем интересу се води ла та парница, услед недостатка утврђења основа преласка у друштвену својину, чак и да је правни претходник тужилаца раније стекао право својине на предметним некретнинама, а исто је у 1988. године изгубио, није било услова за усвајање постављеног тужбеног захтева.

4. Одредбама Устава, на чије се повред е уставном жалбом указује , утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да се јемчи сваком прав о да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36 .); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.).

Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који је важио у време доношења оспорене одлуке, било је прописано: да суд не може одбити да одлучује о захтеву за који је надлежан (члан 2. став 2.); да је свака странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника (члан 220.); да ако суд на основу изведених доказа (члан 8.) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања, да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено, као и да странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није друкчије одређено (члан 223.).

Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90 „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05), који је ступио на снагу 1. септембра 1980. године, је прописано: да савестан и законит држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година, а да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година (члан 28. ст. 2. и 4.); да време потребно за одржај почиње тећи оног дана када је држалац ступио у државину ствари, а завршава се истеком последњег дана времена потребног за одржај, да се у време потребно за одржај урачунава и време за које су претходници садашњег држаоца држали ствар као савесни и законити држаоци, односно као савесни држаоци, те да се на прекид, односно застој одржаја сходно примењују одредбе о прекиду, односно застоју застарелости потраживања (члан 30.); да се право својине стиче по закону, на основу правног посла и наслеђивањем, као и да је за стицање права својине на непокретности на основу правног посла потребно да постоји правни основ за стицања права својине и упис тог права у јавне књиге (члан 33.); да је д ржавина законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења, да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова, као и да се савесност државине претпоставља (члан 72.).

Одредбом члана 29. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, број 6/80) било је прописано да се право својине на ствари у друштвеној својини не може стећи одржајем. Наведени члан је брисан чланом 16. Закона о изменама и допунама Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СРЈ“, број 29/96), који је ступио на снагу 3. августа 1996. године.

5. Анализирајући оспорену пресуду са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава и цитираних одредаба закона, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Апелационог суда Гж. 3785/10 од 4. новембра 2010. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.

Наиме, приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не сме се застати на формалном испитивању да ли су оне поштоване, већ се мора ићи и корак даље, тј. оспорена одлука се мора сагледати и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права Руиз Торија против Шпаније, 9. децембар 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно не сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права: Георгиадис против Грчке, 29. мај 1997. године, § 43; Хиггинс и остали против Француске, 19. фебруар 1998. године, § 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу и Европски суд за људска права: Ван дер Хурк против Холандије, 19. април 1994. године, § 61.). За оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања везана за примењено меродавно право и утврђене чињенице. У вези са повредом права на образложену судску одлуку, видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-4368/2010 од 9. фебруара 2012. године.

Из утврђеног чињеничног стања произлази да су правни претходници подносилаца уставне жалбе били у несметаном поседу наведених непокретности (парцела бр. 2594/1, 2595/2 и 2597/4 К.О. Раковац) од 17. фебруара 1958. године, када је закључен купопродајни уговор, до смрти Ђ. М. - 1984. године, а након тога су у поседу истих парцела били овде подносиоци уставне жалбе – Т . В, К. Р. и Ђ. М, као и сада покојни Д. М, који је умро 19. августа 2008. године, а чији је правни следбеник подносилац уставне жалбе М . М. Такође је утврђено да је надлежна комисија, приликом обнове премера земљишта за К.О. Раковац 1977. године, као „поседника парцела констатовала“ сада пок. Ђ. М. Након тога су предметне парцеле у поступку обнове земљишне књиге 1988. године, уписане као друштвена својина, са правом коришћења тужене Месне заједнице „Раковац“. Међутим, у судском поступку није утврђен правни основ „преласка“ предметног земљишта у друштвену својину.

С тим у вези, Уставни суд најпре указује да укњижба представља упис у земљишне књиге којим се стичу или губе земљишно-књижна права. Укњижба, сама по себи, не може довести до стицања права својине на непокретностима, нити до стицања било каквог другог права, јер је упис у земљишне књиге каузално повезан са облигационим уговором о преносу права својине на непокретности. Такав уговор представља основ стицања (иустус титулус), док је упис у земљишне књиге само начин стицања (модус ацqуиренди). Из наведеног произлази да упис у земљишне књиге не може постојати самостално и независно од уговора о продаји непокретности. Дакле, упис производи правно дејство само ако се заснива на пуноважном уговору о купопродаји (промету) непокретности, уз испуњење осталих услова потребних за упис у земљишне књиге (члан 33. Закона о основама својинскоправних односа ). Без правног основа, укњижба се не може извршити, а уколико је то учињено грешком или из неког другог разлога, заинтересовано лице може захтевати брисање уписа. Ово је логична последица чињенице да упис у земљишне књиге није апстрактан правни посао, којим би се право својине могло стећи независно од правног основа. Уставни суд указује да је и вишедеценијска пракса редовних судова на том становишту.

Међутим, у конкретном случају, суочен са „недостатком“ правног основа извршеног уписа, другостепени суд је доказивање постојања правног основа ставио на терет тужиоцима, а управо се наводи уставне жалбе темеље на погрешној примени института терета доказивања од стране Апелационог суда.

Уставни суд указује да из садржине одредаба ЗПП којима је уређен институт терета доказивања, произлази да је парнична странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којима оспорава наводе и доказе противника. Дакле, странка треба да изнесе оне чињенице које по закону имају значај материјално-правних претпоставки за примену одредбе којом се спор решава у њену корист . Ипак, оцена изведених доказа не доводи увек до одређеног резултата. Таква ситуација постоји нпр. када суд на основу оцене доказа није стекао уверење да одређена чињеница постоји. Наравно да у таквој ситуацији суд не може одбити да мериторно одлучи, јер га на то обавезује одредба члана 2. став 2. ЗПП, а испуњење те дужности омогућава му управо примена правила о терету доказивања. Као и сваки институт процесног права , и овај институт има одређена правила која уређују у којој ситуацији и на коме лежи терет доказивања. Одредбама члана 223. ст. 2. и 3. ЗПП прописано је да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице битне за настанак или остваривање права, као и да странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји.

Уставни суд и у овом предмету указује да његов задатак није да разматра како су редовни судови извршили оцену изведених доказа, осим у случају када су извели грубе, неправичне или произвољне закључке из чињеница којима су располагали (видети одлуку Европске комисије за људска права број 7978/77 од 13. децембра 1979. године). Имајући у виду наведене одредбе закона и утврђене чињенице, Уставни суд је мишљења да стављање подносиоцима уставне жалбе на терет доказивања постојања правног основа на темељу кога је приватно право својине њиховог правног претходника у земљишним књигама „преведено“ у друштвену својину (сада државну својину), представља очигледно произвољан закључак о примени правила о терету доказивања. Наиме, као што је већ наведено, сам упис права својине на непокретности у земљишне књиге без правног основа није довољан да би неко лице постало власник. У таквој ситуацији, на лицу на које је право својине прешло и које је уписано у земљишне књиге као власник, лежи терет доказивања по ком основу је тај пренос извршен, у случају када му се то право оспорава у парничном поступку. Ово стога што је логично да лице уписано као власник у земљишне књиге поседује доказ о правном основу уписа. Наметати такву обавезу супротној страни нема упоришта у критеријумима који одређују расподелу терета доказивања, јер су ти критеријуми везани за садржину норме материјалног права чији елементи нису доказани .

Поред свега изнетог у вези са правом на образложену судску одлуку, као елементом права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд налази потребу да се, у конкретном случају, са посебном пажњом осврне и на наводе уставне жалбе којима је указано на арбитрерну примену меродавног материјалног права.

Наиме, из садржине списа парничног предмета произлази да су тужиоци поставили тужбени захтев за утврђење стицања права својине путем одржаја, означавајући временски период тока рока за одржај почев од ступања у посед њихових правних претходника. Временски период који је релевантан за одлуку о постављеном тужбеном захтеву у погледу услова за оригинерно стицање права својине путем одржаја је период од ступања у посед непокретности правних претходника тужилаца и протек времена, а то је у конкретном случају период од 24 године непрекидне савесне државине, према правним правилима грађанског права, односно 20 година по ступању на снагу Закона о основама својинскоправних односа (који је ступио на снагу 1980. године).

С тим у вези, Уставни суд указује да Апелациони суд није имао у виду наведени временски период који, у конкретном случају, тече од ступања у посед спорне непокретности по основу привременог уговора о купопродаји закљученог 17. фебруара 1958. године између правних претходника тужилаца и „вангрунтовног“ власника – Б . Ђ. из Ф. У том тренутку су, што није спорно, почев још од 1939. године, у земљишној књизи била уписана физичка лица. С обзиром на то да је почетак тока одржаја почео да тече пре ступања на снагу Закона о основама својинскоправних односа, Уставни суд подсећа да се у односу на тај период примењују правна правила грађанског права (параграф 929. Српског грађанског законика из 1844. године), а на основу Закона о неважности правних прописа донесених пре 6. априла 1941. године („Службени лист ФНРЈ“, број 86/46), према којима је потребан рок од 24 године за одржај.

Поред тога, одредбом члана 28. став 4. Закона о основ ама својинскоправни х односа (први назив овог закона био је – Закон о основним својинско-правним односима) , предвиђено је да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година. Уставни суд указује да се у ситуацији када је дошло до промене материјалних одредаба Закона које регулишу рок потребан за одржај, јавља потреба за одређивањем временског важења релевантних одредаба, па је тако, због специфичности ситуације, на заједничкој седници Савезног суда, републичких и покрајинских врховних судова и Врховног војног суда одржаној 14. и 15. децембра 1983. године заузет начелни став, који гласи:

„Закон о основним својинско-правним односима нема одговарајуће прелазно наређење о важењу рокова одржаја који су почели тећи у ранијем правном режиму, а завршавају се у правном режиму новог закона. Стога се има применити правило о временском важењу закона, према којем се примењује закон који је важио у време када је правни однос настао. Међутим, рок за одржај је трајна правна чињеница, па кад он постоји и у ранијем и у новом правном режиму, онда се за његово рачунање имају комбиновано применити правила оба правна режима. Признавањем ранијег правног режима, у складу са начелом правне сигурности, раније истекло време мора се урачунати у рок одржаја. У време важења Закона о основним својинско-правним односима раније започети рок не може да буде дужи од рока који овај закон прописује.“

Такође, наведеним правним ставом, по коме су судови поступали у својим одлукама приликом утврђивања рокова за одржај, још је утврђено:

„Закон о основним својинско-правним односима од ступања на снагу примењује се на рокове одржаја који су почели тећи пре његовог ступања на снагу, ако до тог тренутка нису истекли.

Ако је Законом о основним својинско-правним односима прописан краћи рок, а по ступању на снагу Закона преостало време је краће од Законом прописаног, рок истиче по протеку времена одређеног ранијим законом.

Ако је од рока одређеног ранијим законом преостало време дуже од оног предвиђеног у новом закону, рок истиче истеком времена прописног у новом закону.“

Дакле, имајући у виду садржину наведеног начелног става, Уставни суд указује да је, у конкретном случају, Апелациони суд пропустио да утврди да је рок од 20 година, који је потребан за одржај истекао 17. фебруара 1978. година, а чак и да се примене правна правила грађанског права, тај рок је истекао четири године касније - 17. фебруара 1982. године. Овакав пропуст Апелационог суда је од кључне важности за пресуђење. Ово због тога што из чињеничног стања утврђеног у парничном поступку, произлази да је упис права друштвене својине извршен записником у поступку обнове земљишне књиге КО Раковац, и то - 16. децембра 1988. године, на основу „досадашњег стања и фактичког стања“, без навођења правног основа извршеног уписа, а до тада су у земљишној књизи била уписана физичка лица , дакле, неколико година након протека рока потребног за одржај. У наведеном периоду одржаја је, према условима позитивно-правних прописа, трансформација приватне својине у друштвену могла бити извршена само на основу акта надлежног органа , под законом прописаним условима, односно неким правним послом подобним за пренос права својине на непокретностима. Међутим, о томе, као што је већ наведено, нити у образложењу оспорене пресуде Апелационог суда, нити у списима предмета, нема никаквих података.

Следом свега реченог, Уставни суд оцењује да оспорена пресуда није образложена на начин који задовољава услове из члана 32. став 1. Устава, нити задовољава стандарде правичног суђења гледано кроз призму неарбитрерне примене меродавног права, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права. Из свега наведеног произлази да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је у тачки 1. изреке уставну жалбу усвојио, те утврдио да је оспореним актом повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, док је у тачки 2. изреке поништио оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3785/10 од 4. новембра 2010. године и одредио да ист и суд поново одлучи жалбама тужен их изјављен им против пресуде Општинског суда у Новом Саду – Одељења у Беочину П. 23/2009 од 31. марта 2009. године.

С обзиром на то да је из напред наведених разлога Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. Устава , и да је одредио поновно одлучивање о жалби тужених, Уставни суд није посебно ценио наводе о повреди осталих Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.

7. Сагласно свему изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић, с.р.