Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић , председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ц . из Зајечара , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Срб ије, на седници Већа одржаној 10. маја 2018. године, донео је

ОДЛУКУ

Усваја се уставна жалба М. Ц . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 14696/12 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено члан ом 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. М. Ц . из Зајечара поднела је Уставном суду, 29. јуна 2016 . године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4491/13 од 6. априла 2016. године због повреде "права на правично суђење у разумном року" из члана 32. став 1. Устава.

Износећи хронолошки ток парничног поступка у коме је донет оспорени акт, подноситељка, поред осталог, истиче да је, и поред њених ургенција да се поступак убрза, Основни суд у Зајечару опструирао поступак преко две године, да Апелациони суд у Београду није поштовао законске рокове и рок који је одредио председник суда за доношење одлуке , да је процесуирање њене жалбе почело након подношења приговора у вези суђења у разумном року, те да су судови одлуке доносили после поновљених ургенција када је парница ушла у десету годину суђења. Додаје да је нетачно да јој је допринос за стамбену изградњу одбијан од бруто износа плате, да се у пресуди наводе одредбе процесног закона којих нема на сајту Министарства правде и да првостепени суд није узео у обзир ближе наведене доказе. Од Уставног суда тражи да "прихвати" уставну жалбу , поништи оспорену пресуду и да обавеже Министарство одбране да јој исплати новчани износ који је био предмет спора у динарској противвредности са каматом , те накнади трошкове парничног поступка.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено ње но Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду П. 14696/12, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Тужиља М . Ц , овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 22. фебруара 2007. године тужбу Општинском суду у Зајечару против тужене Републике Србије - Министарство одбране , ради неоснованог обогаћења на име плаћених доприноса за стамбену изградњу у ЈНА.

Дописом од 27. фебруара 2007. године суд је наложио тужиљи да уреди тужбу.

По налогу суда тужиља је 5. марта исте године доставила "допуњену и прецизирану тужбу".

Општински суд у Зајечару је решењем П1. 53/07 од 6. марта 2007. године одбацио тужбу као неуредну.

Поменуто решење потврђено је решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1924/07 од 20. фебруара 2008. године.

Одлуком Уставног суда Уж-354/2008 од 22. децембра 2009. године усвојена је уставна жалба М. Ц . изјављена против наведених решења и утврђена је повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. К ао меру отклањања штетних последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, Уставни суд је истом Одлуком поништио оспорено другостепено решење и одредио да надлежни суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке изјављеној против првостепеног решења.

У извршењу наведене Одлуке Уставног Виши суд у Зајечару је решењем Гж. 314/12 од 21. маја 2012. године укинуо првостепено решење о одбачају тужбе и предмет вратио Основном суду у Зајечару на даље поступање.

Основни суд у Зајечару се решењем од 6. јуна 2012. године огласио месно ненадлежним и по правноснажности овог решења списе предмета доставио Првом основном суду у Београду.

Пред Првим основним судом у Београду од три укупно заказана рочишта једно није одржано због спречености судије.

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 14696/12 од 6. фебруара 2013. године, исправљеном решењем тог а суда од 19. априла 2014. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев уз оцену да се тужена није неосновано обогатила на штету тужиље јер је обавеза издвајања средстава из личних доходака активних војних лица и грађанских лица запослених у ЈНА имала утемељење у Закону о стамбеном обезбеђењу у ЈНА и односила се на сва лица запос лена у ЈНА, а чињеница да тужиљи није додељен стан ни стамбени кредит не утиче на изнету оцену, будући да је то последица неиспуњења интерних услова прописаних подзаконским актом.

Списи предмета су по жалби достављени Апелационом суду у Београду 18. јуна 2013. године.

Поводом притужбе коју је поднела, тужиља је дописом заменика председника Апелационог суда у Београду од 5. јануара 2016. године обавештена да је поступајућој судији упућена пожурница да одлуку о жалби донесе у року од 30 дана.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4491/13 од 6. априла 2016. године, која је тужиљином пуномоћнику уручена 30. маја исте године, потврђена је првостепена одлука.

Решењем Апелационог суда у Београду Р4г 129/16 од 6. јуна 2016. године одбачен је приговор тужиље од 17. маја 2016. године ради заштите права на суђење у разумном року.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду указује подноситељка, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

5. Оцењујући основаност уставне жалб е са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року , а полазећи од претходно наведених чињеница, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак трајао више од девет година. По налажењу Уставног суда, и поред тога што је појам разумне дужине трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном случају, поступања надлежног суда, понашања подноситељке уставне жалбе као странке у поступку, природе захтева, односно значаја права о коме се у поступку расправља за подноси тељку, трајање ове парнице у периоду дужем од девет година не може се оправдати ниједним од претходно наведених чинилаца. Наиме, по оцени Суда не постоји ниједан разлог који би оправдао деветогодишње трајање конкретног поступка, посебно имајући у виду да из утврђених чињеница не произлази да је подноситељка уставне жалбе својим понашањем допринела његовом трајању, нити да су постојале такве објективне околности за чије постојање надлежни судови нису одговорни, а које су онемогућавале окончање спора у разумном року. Оваква оцена произлази из чињенице да је Окружном суду у Зајечару требало више од две године да, у извршењу Одлуке Уставног суда, укине решење првостепеног суда о одбачају тужбе, а да је Апелационом суду у Београду требало скоро три године да одлучи о жалби против првостепене пресуде.

С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да је неделотворним радом надлежних судова подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС , 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу изреке.

Како у уставној жалби није постављен захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, крећући се у границама постављеног захтева, у смислу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, сматрао да је правично задовољење подноситељке у овом случају остварено самим утврђивањем повреде уставног права.

6. Имајући у виду да је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд указује да у поступку по уставној жалби није надлежан да након и уместо надлежних судова, односно других државних органа спроводи поступак и решава спорне односе, нити да испитује правилност чињеничних закључака редовних судова и да на тај начин поступа као инстанциони суд.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе и захтев о коме треба да одлучи , Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбацио уставну жалбу у односу на оспорену другостепену пресуду , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.

7. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци .

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.