Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби К. Т. из Краљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. јула 2015. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба К. Т . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 2191/11 од 29. августа 2012. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда У. 2191/11 од 29. августа 2012. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Војне поште 1097 Београд УП-2 број 143-6/07 од 2. фебруара 2011. године.

3. Одбија се као неоснована уставна жалба К. Т . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Војном п оштом 8977 Краљево у предмету Инт. број 697-13.

Образложење

1. К. Т. из Краљева поднела је, 6. октобра 2012. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 2191/11 од 29. августа 2012. године, због повреде "начела ограничења људских права и равноправности грађана", права на правично суђење и на суђење у разумном року, као и права на рад, зајемчених одредбама члана 20, члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1, 3. и 4. Устава Републике Србије.

Подноситељка у уставној жалби детљно описује ток управног поступка који је, по њеном мишљењу, због одуговлачења надлежних управних органа и судова трајао преко пет година. Истиче да је Управни суд у оспореној пресуди прихватио доказе које је у својој ранијој пресуди "одбацио". Предлаже да Уставни суд поништи оспорену пресуду Управног суда.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у списе предмета Војне поште 3720 Краљево УП-1 број 134-1 и Управног суда У. 2191/11, као и у целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Решењем Војне поште 8977 Краљево Инт. број 697-13 од 24. марта 2007. године, у тачки 1. диспозитива, утврђено је да К. Т , овде подноситељки уставне жалбе, као цивилном лицу распоређеном у ВП 8977 Краљево, на радном месту "стоматолошки техничар", престаје служба у Војсци Србије, због укидања радног места, а као дан престанка службе означен је 30. јун 2007. године. Истим решењем подноситељки је признато право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате, коју је остварила за месец који претходи месецу у коме јој престаје служба, као и отказни рок у трајању од три месеца, у периоду 31. марта до 30. јуна 2007. године. У образложењу овог решења је наведено да је на основу Одлуке министра одбране стр. пов. број 110-1 од 17. јануара 2007. године и Наређења Генералштаба Војске Србије - Управа за планирање и развој стр. пов. 372-3 од 24. јануара 2007. године одлучено да се расформира ВП 8977 Краљево са даном 30. јуном 2007. године, а самим тим је и укинуто радно место подноситељке уставне жалбе.

Након што је ВП 1097 Ниш решењем Уп-2 број 143-2/07 од 31. маја 2007. године одбила као неосновану жалбу подноситељке изјављену 11. априла 2007. године против првостепеног решења, Врховни суд Србије је пресудом У. 6893/07 од 10. априла 2008. године уважио тужбу подноситељке и поништио наведено другостепено решење. У образложењу пресуде је наведено да у списима предмета нема аката на које се управни органи позивају, као ни других доказа, па тај суд није могао са сигурношћу да оцени и провери да ли је ВП 8977 Краљево расформирана односно да ли је укинуто радно место на које је подноситељка била распоређена. Исти суд је утврдио да у списима предмета нема доказа да је подноситељки понуђено неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије.

Поступајући у извршењу пресуде Врховног суд а Србије , ВП 1097 Ниш је 19. децембра 2008. године донела решење Уп-2 број 143-3/07, којим је поново одбила жалбу подноситељке изјављену против првостепеног решења од 24. марта 2007. године. Другостепени орган је у поновном поступку прибавио следеће исправе: потврду Министарства одбране - Сектор за политику одбране - Управа за организацију број 1478-3 од 18. септембра 2008. године из које произлази да је на основу Одлуке министра одбране за организацијско-мобилизацијске промене у МО и ВСЦГ стр. пов. број 110-1 од 17. јануара 2007. године расформирана ВП 8977 Краљево, са роком реализације до 30. јуна 2007. године, а самим тим и да је укинуто радно место "стоматолошки техничар", зубне станице, гарнизоне амбуланте Краљево ; потврду Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за кадрове број 9455-2 од 23. септембра 2008. године из које произлази да није постојала могућност распореда подноситељке на друго одговарајуће радно место, као ни могућност преквалификације; извештај Националне службе за запошљавање - Филијала Краљево број 1202-3204/2008 од 29. септембра 2008. године из које произлази да није било потребе за запошљавањем педијатријских сестара у периоду од 30. јуна 2007. до 29. септембра 2008. године.

Подноситељка уставне жалбе се 16. децембра 2008. године, пре доношења другостепеног решења, изјаснила о наведеним исправама, наводећи да се извештај Националне службе за запошљавање односи на период када више није била у служби, јер јој је служба престала 30. јуна 2007. године.

Управни суд - Одељење у Нишу је пресудом У. 6713/10 (2009) од 20. маја 2010. године уважио тужбу подноситељке и поништио наведено другостепено решење. Полазећи од садржине, датума издавања и периода који су обухваћени наведеним доказима, Управни суд је закључио да јасно произлази да поступак који је претходио престанку службе подноситељке није спроведен у складу са законом. Осим тога, по схватању тог суда, тужени орган је морао да на поуздан начин утврди да ли је правни следбеник ВП Краљево, која је престала да постоји, засновао радни однос са другим лицем на пословима стоматолошког техничара. Такође, исти суд није прихватио податке које је пружила Национална служба за запошљавање , јер се они односе на период који је уследио после престанка радног односа подноситељке, и то не за "стоматолошке", већ за "педијатријске сестре".

Другостепени орган је у извршењу пресуде Управног суда решењем УП-2 број 143-4/07 од 30. јула 2010. године усвојио жалбу подноситељке изјављену против првостепеног решења од 24. марта 2007. године и вратио предмет првостепеном органу на поновни поступак и одлуку.

Подноситељка је 13. септембра 2010. године другостепеном органу изјавила жалбу због недоношења првостепеног решења у поновном поступку, а 14. новембра 2010. године је поднела и пожурницу због недоношења решења по жалби.

ВП 3720 Краљево је решењем УП-1 број 134-1 од 2. децембра 2010. године утврдила да је подноситељки уставне жалбе, као цивилном лицу распоређеном у ВП 8977 Краљево, престала служба у Војсци Србије, са даном 30. јуном 2007. године , због организацијско-мобилизацијских промена - расформирања јединице у којој је била на служби. Истим решењем је констатовано да је подноситељки решењем ВП 8 977 Краљево инт. број 697-13 од 24. марта 2007. године одређен отказни рок и признато право на отпремнину.

У циљу поузданог утврђивања чињенице да ли је у Санитетском одељењу за здравствену заштиту 29. логистичког батаљона, 2. бригаде Копнене војске, која је формирана 31. марта 2007. године, друго лице засновало радни однос на радном месту "стоматолошки техничар", првостепени орган је формирао трочлану комисију, која је утврдила следеће: да су на радном месту "стоматолошки техничар" у ВП 8977 Краљево, пре расформирања , била распоређена три извршиоца - цивилна лица, Г.М, В.М. и подноситељка уставне жалбе; да је Одлуком министра одбране за организацијско-мобилизацијске промене у МО и ВСЦГ стр. пов. број 110-1 од 17. јануара 2007. године расформирана 252. Оклопна бригада (ВП 8977 Краљево) , у чијем саставу је била и гарнизона амбуланта; да је самим тим угашено и радно место "стоматолошки техничар", због чега је дошло до престанка радног односа свих извршилаца на том радном месту; да амбуланта која сада постоји није гарнизона амбуланта, већ Санитетско одељење за здравствену заштиту 29. логистичког батаљона; да у новој књизи формације постоји формацијско место "стоматолошки техничар" на коме је предвиђено распоређивање три извршиоца, и то подофицира; да је за то формацијско место предвиђена завршена средња медицинска школа - смер "фармацеутски" или "зубнотехнички", али не и "педијатријски"; да је због немогућности попуне наведеног формацијског места подофицирима, на место једног извршиоца алтернативно до пријема подофицира постављено цивилно лице Г.М. (раније на радном месту подноситељке), јер има адекватну стручну спрему, средњу медицинску школу - смер "стоматолошка сестра - техничар"; да из наведеног произлази да подноситељка уставне жалбе, као "педијатријска сестра", није имала адекватну стручну спрему за наведено формацијско место.

Подноситељка уставне жалбе се 26. новембра 2010. године пред наведеном комисијом (по други пут) изјаснила о исправама прибављеним 2008. године . Том приликом је, између осталог, поновила да јој није јасно зашто у обавештењу Националне службе за запошљавање стоји да није постојала потреба за запошљавањем лица њеног образовног профила након престанка, а не у време престанка службе у Војсци. Првостепени орган није посебно ценио овај навод подноситељке, већ је констатовао да се поменути допис Националне службе за запошљавање - Филијала Краљево односи на потребе за запошљавањем педијатријских сестара на територији општина Краљево, Нови Пазар и Рашка, и то за "релативно дуг период" од 30. јуна 2007. године до 29. септембра 2008. године.

У жалби изјављеној против првостепеног решења, подноситељка је, поред осталог, навела да се "потврда Завода за запошљавање" односи на период када јој је већ престала служба.

ВП 1097 Београд је донела решење УП-2 број 143-6/07 од 2. фебруара 2011. године којим је одбијена жалба подноситељке изјављена против првостепеног решења.

Подноситељка уставне жалбе је поднела тужбу у управном спору у којој је, поред осталог, навела да се допис Националне службе за запошљавање односи на период после "отказа" и да је исти нетачан, јер је 2007. године био расписан конкурс за пријем 700 медицинских сестара, што се може видети на сајту Министарства здравља.

Оспореном пресудом Управног суда У. 2191/11 од 29. августа 2012. године одбијена је тужба подноситељке поднета против другостепеног решења. Управни суд је у оспореној пресуди изложио чињенице које је утврдила Комисија у поновном поступку пред првостепеним органом, а потом се позвао на извештај Национална служба за запошљавање од 29. септембра 2008. године и потврду Управе за кадрове од 23. септембра 2008. године , као доказе о немогућности обезбеђивања подноситељки неког од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Исти суд је нашао да нису основани наводи тужбе да првостепено решење има ретроактивно дејтво због тога што су докази, којима се утврђују одлучне чињенице, прибављени 15 месеци након престанка службе подноситељке. Ово стога што је првостепени орган у поновном поступку, у коме је подноситељки омогућено учешће, прибавио доказе који се односе на чињенице из времена када је подноситељки утврђен престанак радног односа, а њиме се само образлаже правилност и законитост донетог решења првостепеног органа.

Управни суд је, на основу оспорене пресуде, на седници свих судија тог суда одржаној 29. октобра 2012. године усвојио закључак, којим је утврдио правни став ради јединствене примене закона, који гласи: "У предметима престанка радног односа цивилних лица у Војсци, када орган доноси ново решење у извршењу пресуде Управног суда, потврде надлежног органа у Министарству одбране и Националне службе за запошљавање донете у каснијем периоду у односу на датум престанка радног односа због нераспоређености, представљају валидан доказ да се то лице није могло распоредити на други посао или у други орган ако се ти докази односе на чињенице из периода када је лицу утврђен престанак радног односа " (Билтен Управног суда број 3/2012) .

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и "Службени лист СЦГ", бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време одлучивања о престанку службе подноситељке уставне жалбе, а којима је било прописано: да првенство при избору за пријем у службу цивилних лица у Војсци има брачни друг, односно члан породице погинулог професионалног војника и цивилног лица на служби у Војсци у вршењу службе или умрлог од последица повреда задобијених у вршењу службе, а под једнаким условима првенство има супруга професионалног војника и цивилног лица премештеног због промене локације јединица и установа са Косова и Метохије и из отцепљених република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, као и премештеног професионалног војника (члан 123 .); да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспосољености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (члан 144. став 2. тач. 1) и 2)); да цивилно лице у Војсци коме служба престаје (..) без његове сагласности (...) има дужност и право да остане на раду од 30 дана до три месеца (отказни рок), а да о дужини отказног рока одлучује надлежни старешина (члан 148. став 1.).

Одредбом члана 232. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/ 01 и "Службени гласник РС", број 30/10 ) прописано је да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар. Одредбом става 2. истог члана Закона прописано је да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан својим решењем да укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана прије ма предмета, донесе ново решење, као и да против новог решења странка има право на жалбу.

Одредбом члана 61. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96 ), који је важио до 29. децембра 2009. године, било је прописано да кад суд поништи акт против кога је био покренут управни спор, предмет се враћа у стање у коме се налазио пре него што је поништени акт донесен, да ако према природи ствари која је била предмет спора треба уместо поништеног управног акта донети други, надлежни орган је дужан да га донесе без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана достављања пресуде, те да је надлежни орган при том везан правним схватањем суда, као и примедбама суда у погледу поступка.

Одредбом члана 25. став 2. Судског пословника ("Службени гласник РС", бр. 110/09, 70/11, 19/12 и 89/ 13) прописано је да седница свих судија Управног суда, Привредног апелационог суда и Вишег прекршајног суда утврђује и правне ставове ради јединствене примене закона из надлежности тих судова.

5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је право на правично суђење повређено тиме што је Управни суд у оспореној пресуди прихватио доказе које је у својој ранијој пресуди "одбацио". Уставни суд је из навода уставне жалбе закључио да подноситељка оспорава став Управног суда о прихватљивости накнадно прибављених доказа на основу којих је утврђивана могућност остваривања права прописаних одредбом члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије (у даљем тексту: Закон).

Уставни суд указује да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног, односно арбитрерног становишта поступајућег суда.

Уставни суд је пошао од тога да првостепени војни орган пре престанка цивилне службе подноситељке у Војсци није поуздано утврдио да ли је укинуто радно место на које је она била распоређена, нити јој је понудио неко од права из члана 144. став 1. Закона. Поступајући у складу са примедбама из пресуде Врховног суда Србије, другостепени орган је допунио поступак прибављањем трију исправа, којима су по његовом схватању биле отклоњене сумње у законитост првостепеног решења. Међутим, Управни суд - Одељење у Нишу је пресудом од 20. маја 2010. године поништ ио другостепено решење, изражавајући правно становиште, које је везивало тужени орган у новом управном поступку, у смислу одредбе члана 61. раније важећег Закона о управним споровима. Том пресудом је указано да накнадно прибављени докази о укидању радног места подноситељке и немогућности остваривања неког од права из члана 144. став 1. Закона, нису прихватљиви према својој садржини, периодима који су њима обухваћени и датумима издавања. Посебно је истакнуто да на ваљаност тих доказа утиче то што у управном поступку није утврђено да ли је на пословима "стоматолошког техничара" у правном следбенику ВП Краљево запослено друго лице , као и то што су од Националне службе за запошљавање прибављени подаци за период који је уследио након престанка службе подноситељке, за занимање "педијатријска сестра".

Уставни суд је потом констатовао да је другостепени орган у извршењу пресуде Управног суда - Одељење у Нишу поништио првостепено решење и вратио предмет првостепеном органу, уз обавезу да поступи на начин на који је указао суд. Првостепени орган се у поновном поступку, ипак, није у потпуности придржавао примедаба из поменуте пресуде у управном спору. Поштовао је обавезујуће захтеве Управног суда - Одељење у Нишу утолико што је, након комисијски спроведеног поступка, утврдио да је расформирањем ВП 8977 Краљево укинуто радно место подноситељке и да она није испуњавала услове да у току отказног рока алтернативно буде распоређена на формацијско место "стоматолошки техничар" у ВП 4652 Краљево, будући да је завршила средњу медицинску школу - смер "педијатријска сестра", због чега су и од Националне службе за запошљавање тражени подаци управо за то занимање. Међутим, исти орган је одступио од примедбе суда да изведе друге доказе везане за утврђивање могућности обезбеђивања подноситељки неког од права из члана 144. став 1. Закона, већ је остао при доказима прибављеним 2008. године, сматрајући их релевантним, јер се односе на чињенице које су постојале у време престанка службе подноситељке.

Управни суд је у оспореној пресуди одступање од становишта израженог у пресуди Управног суда - Одељење у Нишу оправдао заузимањем новог правног става да се докази које је првостепени орган прибавио у поновном поступку (у ствари се ради о доказима које је прибавио другостепени орган) не могу сматрати новим, јер се односе на чињенице из времена када је подноситељки утврђен престанак радног односа, а њима се само образлаже правилност и законитост донетог првостепеног решења.

Испитујући да ли је правни став доносиоца у оспореној судској одлуци заснован на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, Уставни суд указује на то да није надлежан да као инстанциони суд преиспитује закључке и оцене надлежних судова у погледу тумачења одредаба меродавног права, из чега проистиче да његова улога није да се бави недоследностима судске праксе и да интервенише када једноставно постоје противречне судске одлуке. Није искључено да исти суд, као у конкретном случају надлежни суд у управном спору, испитујући исти предмет, дође до другачијих, али рационалних и образложених закључака о истом правном питању. Стога тумачење одредаба меродавног права у оспореној судској одлуци, колико год се оно подноси тељки уставне жалбе чинило неправичним у односу на тумачења кој е је исти суд усвојио у ранијој одлуци , не мора, само по себи, указивати на повреду означеног уставног права.

Уставни суд је констатовао да је у више својих одлука, почев од Одлуке Уж-5067/2010 од 24. октобра 2013. године, указао на то да прибављање потврда и извештаја након доношења решења о престанку цивилне службе у Војсци има упориште у одредбама меродавног процесног права, због чега се изложени став Управног суда у том делу може сматрати уставноправно прихватљивим. Наиме, Уставни суд је истицао да у ситуацији када су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, другостепени орган може допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа (члан 232. став 1. Закона о општем управном поступку) или поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак уколико нађе да ће он брже и економичније отклонити недостатке првостепеног поступка (члан 232. став 2. истог закона). Из тога следи да се чињенице које су биле од значаја за доношење првостепеног решења могу утврђивати у поступку пред другостепеним органом, као и да се оне могу поново утврђивати у поступку доношења новог првостепеног решења, након поништаја ранијег, у складу са примедбама другостепеног органа, односно суда у управном спору.

За разлику од ранијег правног схватања Управног суда - Одељење у Нишу, Уставни суд је нашао да су за Управни суд наведене исправе постале прихватљиве и са становишта времена које је у њима одређено. Према ставу Управног суда у оспореној пресуди , накнадно прибављеним исправама је требало потврдити чињенице "из времена када је подноситељки утврђен престанак радног односа". Из извештаја Националне службе за запошљавање произлази да је могућност заснивања радног односа подноситељке ван Војске и Министарства одбране проверавана за период од 30. јуна 2007. године, када је подноситељки престала служба, до 29. септембра 2008. године, када она већ једну годину и три месеца није била у служби. Из потврде Управе за кадрове произлази да се подноситељка није могла распоредити у оквиру Војске и Министарства одбране , нити је постојала могућност преквалификације, у време престанка њене службе, при чему није додатно прецизирано о ком времену је реч. Полазећи од изложеног, Уставни суд је закључио да је према ставу Управног суда било довољно да се наведеним исправама доказују чињенице које су постојале само на дан када је подноситељки уставне жалбе престала служба у Војсци.

Водећи рачуна о томе да пре престанка службе подноситељке у Војсци није покушано да јој се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона, Уставни суд сматра да је приликом накнадног утврђивања одлучних чињеница било потребно имати у виду у ком периоду би надлежни војни орган испитивао могућност остваривања наведених права да је поступак престанка њене службе од тренутка покретања био спроведен у складу са законом. Уставни суд је констатовао да је наведеном одредбом Закона прописано да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од цитираних права. У том смислу, Уставни суд указује да је Закон престанак службе цивилног лица у Војсци условљавао тиме да му се све до датума престанка службе није могло обезбедити неко од права која му припадају. Имајући у виду да је надлежни војни орган могао покренути поступак за престанак цивилне службе тек након што му је била достављена одлука о организацијско-мобилизацијским променама, којом је било предвиђено укидање формацијских или радних места, односно смањење броја извршилаца на тим местима, Уставни суд је нашао да је период у оквиру кога се морало покушати остваривање поменутих права обухватао време од достављања наведене одлуке војној јединици до датума када је утврђен престанак службе подноситељки уставне жалбе. Уставни суд, такође, указује да се без навођења периода у накнадно прибављеним исправама у коме је испитивана могућност остваривања тих права, не може установити да је лицу коме је престала служба у Војсци обезбеђена иста правна заштита која би му била пружена у случају да је поступак пре престанка службе спроведен у складу са законом.

Следом изнетог, Уставни суд налази да нема уставноправног утемељења став Управног суда да је постојање услова за престанак службе из члана 144. став 1. Закона накнадно требало ценити само у односу на датум када је утврђено да је подноситељки уставне жалбе престала служба. Уставни суд истиче да из оспорене пресуде није јасно због чега је Управни суд дошао до другачијег става по питању времена у коме се имала вршити провера релевантних чињеница. Уставни суд не доводи у питање право надлежног суда да у новом управном спору донесе другачију одлуку, али то не искључује обавезу тог суда да своје ставове образложи, навођењем довољних и јасних разлога који би упућивали на уставноправно прихватљиво тумачење и примену меродавног права. Посебно треба узети у обзир да је реч о суду републичког ранга, који је последња инстанца редовног одлучивања у конкретној правној ствари и чији правни став у оспореној пресуди обавезује управне органе и сам суд у будућим управним споровима, што представља додатни разлог за прецизном и логичном аргументованошћу одлуке тог суда.

С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да у предметном управном спору који је окончан оспореном пресудом није спроведена адекватна контрола законитости коначног управног акта и да је заузети правни став суда заснован на произвољном тумачењу и примени меродавног права на штету подноситељке уставне жалбе. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), усвојио уставну жалбу због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.

На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права могу отклонити једино поништавањем пресуде Управног суда У. 2191/11 од 29. августа 2012. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења ВП 1097 Београд УП-2 број 143-6/07 од 2. фебруара 2011. године , одлучујући као у тачки 2. изреке.

Уставни суд није посебно разматрао истакнуте повреде "начела ограничења људских права и равноправности грађана" и права на рад, зајемчених одредбама члана 20. и члана 60. ст. 1, 3. и 4. Устава, имајући у виду да се оне образлажу истим наводима као и повреда права на правично суђење.

6. Имајући у виду да се у уставној жалб и посебно истиче и повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, да подноситељка износи наводе о одуговлачењу поступка од стране управних органа и надлежних судова у управном спору, о радњама које је предузела у циљу убрзања поступка, укључујући коришћење доступног правног средства, као и о укупном трајању поступка, Уставни суд је закључио да уставна жалба садржи уставноправне разлог е који могу указивати на повреду права на суђење у разумном року , те је имао основа да их оцењује.

Уставни суд је утврдио да је период битан за оцену повреде права на суђење у разумном року је трајао од 11. априла 2007. године , када је подноситељка први пут изјавила жалбу у управном поступку, до 29. августа 2012. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда У. 2191/11, дакле, нешто дуже од пет година и четири месец а.

При оцењивању да ли је период одлучивања управних органа и судова о праву или обавези странке разуман, поред самог трајања поступка, треба ценити и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање управних органа и судова, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.

Примењујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року на конкретан случај, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер су надлежни органи били дужни да утврде да ли је и када је укинуто радно место на које је подноситељка уставне жалбе била распоређена, а у зависности од тога, да утврде да ли је постојала могућност да се подноситељки пре престанка службе обезбеди неко од права која јој по закону припадају као цивилном лицу чије је радно место укинуто. Такође, Уставни суд је утврдио да подноситељка није допринела дугом трајању поступка. У погледу значаја који је за подноситељку имао предмет поступка, Уставни суд налази да је одлука о законитости решења на основу које јој је престала служба за њу била од егзистенцијалног значаја.

Испитујући поступање надлежних органа и судова у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да су у току оспореног поступка донета два првостепена решења, четири другостепена решења и три одлуке суда у управном спору. Иако је почетак поступка у 2007. години обележило одлучивање управних органа без икаквих доказа у списима предмета о укидању радног места подноситељке и могућности обезбеђивања неко г од права из члана 144. став 1. Закона , Уставни суд је нашао да су се другостепени орган током 2008. године и првостепени орган током 2010. године активно бавили предметом у смислу прибављања недостајућих доказа и додатног утврђивања чињеница, те да нису значајније одступили од законом прописаних рокова за доношење својих решења. Уставни суд је имао у виду да су надлежни судови два пута враћали предмет на поновни поступак због непотпуно утврђеног чињеничног стања, али да су, ипак, о тужбама у управном спору одлучивали у роковима који се могу сматрати разумним.

Посматрајући оспорени поступак као јединствену целину, а имајући у виду да је окончан за нешто више од пет година, Уставни суд је оценио да његово укупно трајање не излази из оквира разумног рока.

С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 8977 Краљево у предмету Инт. број 697-13, одлучујући као у тачки 3. изреке.

7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.