Другостепени суд најпре конетатује да тужилац, како основано у жалби наводи, не тражи поништај уговора о размени непокретности који је закључен између тужених само због тога што сматра да закључци Владе Републике Србије нису правилни и законити већ је из других разлога, који су основи позивање на противност уговора о размени императивним прописима.
Узроци који доводе до неважности уговора су различити, па су различите и последице које је производе. Неки су узроци озбиљни и енергични у тој мери да доводе до апсолутне ништавости уговора, а други, којима се повређују интереси уговорача дају за последицу релативно ништавост уговора.
Према одредби члана 103. Закона о облигационим односима уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима је ништав, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго. Из ове формулације произлази да је ништав уговор који је закључен, он егзистира у правном саобраћају, пошто су при његовом настанку испуњени сви формално постављени услови у погледу сагласности и воља странака, предмет уговора, основа а испоштован је и захтев форме, али су при том повређени и принудни прописи, јавни поредак и добри обичаји.
На апсолутну ништавост уговора суд пази по службеној дужности и на њу се може позвати свако заинтересовано лице. Право да захтева утврђење ништавости има и јавни тужилац (члан 109.300).
Уговарач апсолутно ништавог уговора и трећа заинтересована лица као и јавни тужилац имају право да захтевају да суд утврди ништавост уговора, а уговорачима стоји на располагању и захтев из одредбе члана 104. Закона о облигационим односима (захтев за реституцију и захтев за накнаду штете).
Истицање ништавости пред судом може да буде учињено тужбом, којом може да се тражи утврђење ништавости, враћање оног што је у извршењу ништавог уговора дато, захтева накнаде штете поводом закљученог ништавог уговора.
Тужена страна може истаћи приговор ништавости уприговора поводом захтева тужбе којом се тражи извршење ништавог уговора или остварење неких права по основу таквог уговора. Ако се изричито тражи утврђење ништавости уговора суд по таквој тужби поступа по правилима који важе за тужбу за утврђење и доноси пресуду којом конетатује да је уговор ништав, јер ништав уговор по самом закону не производи правно дејство, тако да пресуда нема конетитутивни карактер.
За доношење такве пресуде странке имају правни интерес, јер ништави уговори стварују привид пуноважног уговора па он у правном саобраћају несумњиво постоји, његово је правно дејство и за странке и за трећа лица спорно и у интересу је правне сигурности да се та дилема отклони искључењем тог уговора из правног саобраћаја, одлуком суда.
Право истицање ништавости закон признаје сваком заинтересованом лицу, што значи да то могу да буду и саме стране уговорнице, као и друга лица која имају правни интерес да се ништавост уговора утврди. Међутим, обим овлашћења уговорача и трећих лица, правно заинтересованих лица није идентичан. Трећа лица заиста могу да траже утврђење ништавости уговора, али се искључиво између уговорних страна расправља однос насталог поводом поништаја - изричу се правне последице ништавог уговора. Дакле, активна легитимација за утврђење ништавости је шире у смислу да ту легитимацију има шири круг лица, која се унапред ЈКне знају, од активне легитимације за изрицање последица ништавости, која припада самоуговорачима, јер ништавост погађа уговараче и њих се судбина уговора, али и правне последице непосредно тичу. Наравно на постојање разлога апсолутне ништавости суд пази по службеној дужности, али пошто се парница креће у оквирима диспозиције странака која подразумева тужбу и тужбени захтев, ово овлашћење суда се изводи из већ постојеће тужбе.
Према томе, очигледно је да тужбени захтев тужиоца није правилно постављен. Уколико се тужилац већ позива на разлоге апсолутне ништавости, он тужбом не може тражити поништај таквог уговора, већ једино може тражити утврђење ништавости уговора, и то са разлога што ништав уговор по самом закону не производи правно дејство, тако да пресуда нема конетитутивни карактер.
У сваком случају, по налажењу другостепеног суда, првостепени суд треба да наложи тужиоцу да постави у смислу одредбе члана 186. Закона о парничном поступку одређени захтев у погледу главне ствари. Уколико се тужилац већ позива на разлоге апсолутне ништавости онда може тужбом тражити само утврђење ништавости уговора а не његов поништај, јер ништав уговор по самом закону не производи правно дејство, тако да прссуда нема конетитутивни карактер.
У сваком случају, суд, да би могао да изриче последицу ништавости, мора да идентификује да ли је у питању релативно или апсолутно ништав уговор, да ли су лица која траже упоништај овлашћена на захтев, од чега зависи и које ће правне последице изрећи.