Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Гордан е Бјелић из Футога, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике С рбије, на седници Већа одржаној 27. новембра 2014. године, донео је

ОДЛУКУ

Образложење

1. Гордана Бјелић из Футога је 24. јануара 2012. године, преко пуномоћника Вере Рапајић, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1935/11 од 15. децембра 2011. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.

У уставној жалби је наведено да је пресудом Основног суда у Новом Саду усвојен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и одређено је брисање хипотеке на предметној непокретности и утврђена недопуштеност извршења на спорној непокретности у предмету тога суда И. 14832/10 против подноситељке као извршног дужника, док је Апелациони суд у Новом Саду , као жалбени суд , преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован њен тужбени захтев. Подноситељка уставне жалбе је истакла да је другостепени суд у потпуности игнорисао чињеницу да је она стекла право сусвојине на спорној непокретности на основу пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 5530/05 од 29. децембра 2005. године која је постала правноснажна 3. марта 2006. године у смислу члана 176. став 2. и члана 174. став 3. Породичног закона, док је хипотека на целој непокретности на основу споразума њеног бившег супружника и тужене конституисана 17. марта 2006. године.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) има исту садржину као члан 170. Устава.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и другу документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Општински суд у Новом Саду је пресудом П. 5530/05 од 29. децембра 2005. године, донетој у поступку развода брака и издржавања супружника , утврдио да су подноситељка уставне жалбе и њен супруг сувласници у ½ дела непокретности у Футогу у улици Соње Маринковић бр ој 7, на катастарској парцели бр ој 2663/2 , уписано у земљишне књиге бр ој 5226 КО Футог (у даљем тексту: спорна непокретност). Наведена првостепена пресуда је постала правноснажна 3. марта 2006. године.

Д.Ш, бивши супруг подноситељке уставне жалбе, закључио је 15. марта 2006. године, као власник самосталне трговинске радње , уговор о динарском кредиту са Меридиан Банк - Цредит Агрицоле Гроуп А.Д. Нови Сад . Општински суд у Новом Саду је решењем И. 864/06 од 17. марта 2006. године одредио обезбеђење новчаног потраживања из наведеног уговора заснивањем заложног права – хипотеке на спорној непокретности.

Општински суд у Новом Саду је пресудом на основу пропуштања П. 1830/07 од 10. маја 2007. године утврдио да је спорна непокретност заједничка брачна тековина подноситељке и њеног бившег супруга и да је њен бивши супруг дужан да трпи да подноситељка упише право сусвојине на спорној непокретности. Након правноснажне пресуде подноситељка је уписала своје право сусвојине у земљишне књиге.

Меридиан Банк - Цредит Агрицоле Гроуп А.Д. Нови Сад је 14. септембра 2010. године поднела предлог за извршење Основном суду у Новом Саду против подноситељке уставне жалбе као извршног дужника, ради намирења новчаног потраживања , и то на спорној непокретности. Основни суд у Новом Саду је решењем И. 14832/10 од 16. септембра 2010. године одредио предложено извршење.

Подноситељка уставне жалбе је поднела тужбу Основном суду у Новом Саду против Меридиан Банк - Цредит Агрицоле Гроуп А.Д.Нови Сад ради брисања хипотеке на спорној непокретности и утврђења недопуштености извршења на спорној непокретности.

Основни суд у Новом Саду је пресудом П. 58966/10 од 24. фебруара 2011. године усвојио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе. У образложењу те пресуде је наведено: да је тужбени захтев тужиље основан у смислу одредбе члана 176. став 2. Породичног закона и одредбе члана 6. став 2. Закона о хипотеци; да је бивши супруг подноситељке након правноснажне пресуде о разводу брака са подноситељком, 17. марта 2006. године закључио споразум о заснивању заложног права на целој непокретности , а на којој је сувласник у ½ дела била подноситељка, без њеног знања и сагласности, а на основу ког споразума је донето и правноснажно решење И. 864/06 од 17. марта 2006. године којим је одређена укњижба заложног права на „заједничкој непокретности“; да је подноситељка сазнала за уписану хипотеку на непокретности тек када је на основу пресуде на основу пропуштања од 10. маја 2007. године уписала своје право на ½ дела заложене непокретности.

Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 1935/11 од 15. децембра 2011. године, у поступку по жалби тужене, преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев подноситељке уставне жалбе. У образложењ у оспорене другостепене пресуде је исказано да је првостепена пресуда заснована на погрешној примени материјалног права; да се извршење на непокретности не може прогласити недопуштеним због промене власника, јер је хипотека везана на непокретност а не за личност; да из чињеничног стања произлази да је хипотека конституисана решењем од 17. марта 2006. године, а да је подноситељка исходовала упис права сусвојине тек накнадно, на основу пресуде која је постала правноснажна 6. јуна 2007. године; да утврђење сувласничког удела подноситељке и упис истог у земљишне књиге након укњижбе заложног права на непокретности у корист туженог, не може имати за последицу губитак права повериоца да своје потраживање намири из целокупне вредности заложене непокретности.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега .

5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног односно процесног права била очигледна произвољна или арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе , при чему се правичност оцењује на основу поступка као целине. Уставни суд испитује и то да ли су редовни судови, у конкретном случају, пропустили да у обзир узму све чињеничне и правне елементе који су битни за доношење одлуке, а што би могло да доведе до повреде означеног уставног права.

Уставни суд се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не зауставља само на формалном испитивању да ли су те гаранције поштоване, већ иде и корак даље, тј. сагледава оспорену одлуку и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку. Приликом давања одговора да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, потребно је водити рачуна о природи одлуке и околностима конкретног случаја (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Гарциа Руиз против Шпаније, представка број 30544/96 од 29. јануара 1999. године, став 26 .), при чему судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Георгидиадис против Грчке, представка број 21522/93 од 29. маја 1997. године, став 43 .). Такође, Уставни суд указује на свој став да је за оцену да ли су испуњени стандарди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлука нижег суда (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3187/2010 од 11. децембра 2013. године и пресуду Европског суда за људска права у предмету Хелле против Финске, представка број 157/1996/776/ 1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.). Управо у процесној ситуацији када суд више инстанце својом одлуком преиначава одлуку суда ниже инстанце постоји већи степен обавезе другостепеног суда да детаљније образложи своју одлуку. Наиме, када жалбени парнични суд својом одлуком преиначава првостепену одлуку, он се фактички ставља у положај првостепеног суда, јер тада другостепени суд заузима сасвим другачије правно становиште у односу на првостепени суд, а у тренутку доношења оспорене преиначавајуће другостепене пресуде, законитост и правилност таквог правног становишта странка више није могла да оспорава (осим ако су били испуњени услови за изјављивање ревизије, с тим што су и тада услови за изјављивање наведеног ванредног правног средства били много строжији и рестриктивнији у односу на жалбу , док је према последњим новелама ЗПП из 2011. године ревизија је увек дозвољена против преиначавајуће другостепене пресуде). Зато је било од изузетне важности да образложење ове врсте другостепене пресуде буде таквог квалитета да се отклања свака сумња у тачност и потпуност утврђеног чињеничног стања на коме се заснива таква другостепена пресуда. Наведено се првенствено односи на процесну ситуацију када другостепени суд није отворио главну расправу.

У конкретном случају је првостепени суд усвојио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе применом и одредбе члана 176. став 2. Породичног закона, наводећи да је након правноснажне пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 5530/05 од 29. децембра 2005. године донете у поступку развода брака подноситељке и њеног супруга, између њега и тужене банке закључен споразум о заснивању заложног права на предметној непокретности , чији је сувласник била подноситељка уставне жалбе, а без њеног знања и сагласности , на основу ког споразума је донето решење тог суда И. 864/06 од 17. марта 2006. године о укњижби хипотеке на непокретности у корист тужене. Уставни суд оцењује да се другостепени суд у својој оспореној преиначавајућој пресуди уопште није осврнуо на правни значај наведене пресуде Општинског суда у Новом Саду у конкретном случају, иако је та пресуда постала правноснажна 3. марта 2006. године, значи пре уписа заложног права на непокретности, а којом је, између осталог, утврђено да су подноситељка уставне жалбе и њен бивши муж сувласници по ½ исте непокретности. Наиме, чланом 176. став 1. Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11) је прописано да се с матра да су супружници извршили деобу заједничке имовине ако су у јавни регистар права на непокретностима уписана оба супружника као сувласници на опредељеним уделима, док је ставом 2. истог члана закона прописано да се сматра да је упис извршен на име оба супружника и када је извршен на име само једног од њих, осим ако након уписа није закључен писмени споразум супружника о деоби заједничке имовине, односно брачни уговор, или је о правима супружника на непокретности одлучивао суд. У конкретном случају, о својинским уделима на спорној непокретности је расправљено и одлучено правноснажном пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 5530/05 од 29. децембра 2005. године.

На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1935/11 од 15. децембра 2011. године повређено подноситељки уставне жалбе право на правично суђење , зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

Имајући у виду природу учињене повреде наведеног уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде наведеног уставног права, поништио оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1935/11 од 15. децембра 2011. године и одредио да тај другостепени суд понов о одлучи о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 58966/10 од 24. фебруара 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

Захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава за сада је преурањен. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.

ЗАМЕНИК

ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА

др Горан П. Илић