Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Х. к. "И." АД Б . у ст, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. децембра 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Х. к. "И." АД Б . у ст. и утврђује да је у управном поступку који је се водио пред Министарством животне средине и просторног планирања, а сада се води пред Министарством грађевинарства и урбанизма број 351-03-01475/2003-02, повређено прав о подноси оца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члан а 32. став 1. Устава Републике Србије, док се уставна жалба у преосталом делу одбацује.

2. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из тачке 1. изреке.

3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се управни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Х. к. "И." АД Б . поднела је 9. фебруара 2011. године уставну жалбу због "пропуштања Министарства животне средине и просторног планирања да у разумном року одлучи о захтеву подносиоца за легализацију", "пропуштања Министарства животне средине и просторног планирања да путем договора и нагодбе реши спор са подносиоцем", "пропуштања Привредног суда у Београду да у разумном року донесе одлуку у предмету П. 676/10", "пропуштања Министарства финансија - Управа царина или било ког другог државног органа да донесе одлуку о затварању, блокади или прекиду рада камионског терминала и продавнице на Граничном прелазу Прешево", "пропуштања Основног јавног тужилаштва у Врању у предмету Ктн. 7/09 да подносиоцу достави одлуке и акте о одношењу трафо-станице и имена лица која су наложила уклањање и уклонила исту", "пропуштања Основног јавног тужилаштва у Врању у предмету Кт. 183/10 да у разумном року донесе одлуку по кривичној пријави подносиоца", као и због "пропуштања Основног суда у Врању да у разумном року у предмету П. 3388/10 донесе одлуку по две тужбе због сметања поседа". Истакнута је повреда права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на обавештеност, права на имовину и права на рад, зајемчених одредбама чл. 32, 36, 51, 58. и 60. Устава Републике Србије. Поред тога, подносилац уставне жалбе се позива на повреду права на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције , као и права на имовину из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.

Уз поднесак од 19. фебруара 2013. године достављена је уставна жалба потписана од стране стечајног управника и снабдевена печатом Х. к. "И." АД Б . у ст, с обзиром на то да је решењем Привредног суда у Београду Ст. 2953/2011 од 28. октобра 2011. године над подносиоцем отворен стечајни поступак.

2. Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42. ст. 3. и 4. Пословника о раду Уставног суда (“Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио да се раздвоје поступци по уставној жалби, па су формирана три посебна предмета, у којима је подносилац уставне жалбе указао да му је повређено право на суђење у разумном року, и то: у предмету Уж-564/2011 – поступање у предмету Министарства животне средине и просторног планирања, а сада Министарства грађевинарства и урбанизма број 351-03-01475/2003-02; у предмету Уж-3675/2013 – поступање у предмету ранијег Трговинског суда у Београду П. 953/08, а у време изјављивања уставне жалбе предмету Привредног суда у Београду П. 1987/2013; у предмету Уж-3676/2013 - поступање у предмету Основног суда у Врању П. 3388/10. У том смислу, Уставни суд је у предмету Уж-564/2011 испитивао разумност дужине трајања управног поступка који се водио пред Министарством животне средине и просторног планирања, а сада се води пред Министарством грађевинарства и урбанизма у предмету број 351-03-01475/2003-02, као и преостале оспорене радње које нису предмет одлучивања у поступку по уставним жалбама Уж-3675/2013 и Уж-3676/2013.

3. У делу уставне жалбе којим се оспорава трајање управног поступка је наведено: да је подносилац уставне жалбе "20. јуна 2003. године" Министарству урбанизма и грађевина поднео захтев за легализацију изграђених објеката високоградње, нискоградње и инфраструктуре на граничном прелазу Прешево; да је Министарство за инфраструктуру поводом поднетог захтева донело обавештење број 351-03-00674/2007-05 од 7. априла 2008. године, према коме нема услова за издавање одобрења за изградњу; да је Управни суд пресудом У. 3781/10 (2008) од 21. априла 2010. године поништио наведено обавештење и наложио туженом органу да у поновном поступку мериторно одлучи о поднетом захтеву за легализацију; да надлежно министарство још није одлучило о захтеву подносиоца. Тражена је накнада нематеријалне штете.

4. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13–УС) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

5. Уставни суд је у спроведеном поступку, из приложене документације , списа предмета Министарства грађевинарства и урбанизма број 351-03-01475/2003-02, као и Управног суда У. 9406/11 и Уи. 247/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:

5.1. Подносилац уставне жалбе је 23. јуна 2003. године Министарству урбанизма и грађевина поднео захтев за накнадно издавање грађевинске дозволе за објекте високоградње, нискоградње и инфраструктуре на граничном прелазу Прешево, на основу члана 160. у вези члана 89. став 4. тачка 13) Закона о планирању и изградњи, а у складу са усвојеним Просторним планом подручја посебне намене граничног прелаза "Прешево" са елементима регулационог плана ("Службени гласник РС", број 26/02).

Министарство за инфраструктуру, као правни следбеник Министарства урбанизма и грађевина, је дописом број 351-03-001475/2003-02 од 28. јуна 2005. године позвало подносиоца уставне жалбе да у остављеном року достави документацију прописану одредбом члана 160. став 2. Закона о планирању и изградњи.

Подносилац уставне жалбе је уз поднесак број 384 од 4. августа 2005. године доставио геодетски снимак ближе означених катастарских парцела, као и извод из поседовног листа Републичког геодетског завода - Служба за катастар непокретности Прешево број 953-2/05-177 од 13. јула 2005. године.

Министарство за инфраструктуру је дописом број 351-03-001475/2003-02 од 14. септембра 2006. године обавестило подносиоца уставне жалбе да се достављена документација не може сматрати доказима, у смислу члана 48. став 2. тачка 3) Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи, те му је наложено да у року од 90 дана од дана пријема дописа достави доказ о праву својине односно закупа на грађевинском земљишту, односно праву својине на објекту, односно праву коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту и решење из члана 84. Закона о планирању и изградњи.

Министарство за инфраструктуру је актом број 351-03-00674/2007-05 од 7. априла 2008. године обавестило подносиоца уставне жалбе да не постоји ваљан имовинско-правни основ за издавање одобрења за изградњу, будући да је у изводу из поседовног листа Републичког геодетског завода - Служба за катастар непокретности Прешево број 953-2/05-177 од 13. јула 2005. године као корисник катастарских парцела означена Државна заједница Србија и Црна Гора - Генерални секретаријат Савета министара Државне заједнице Србија и Црна Гора. Поред тога, назначено је да нема сметњи да се против тог акта донетог у форми обавештења користе одговарајућа правна средства у управном поступку, односно у управном спору.

Одлучујући о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против обавештења Министарства за инфраструктуру број 351-03-00674/2007-05 од 7. априла 2008. године, Управни суд је пресудом У. 3781/10 (2008) од 21. априла 2010. године уважио тужбу и поништио наведено обавештење. Управни суд је оценио да тужени орган није навео разлоге због чега је о пријави објеката чија је изградња односно реконструкција завршена без грађевинске дозволе одлучио у форми обавештења, нити је дао упутство о томе да ли се против тог обавештења може изјавити жалба или покренути управни спор или други поступак пред судом. Управни суд је указао туженом органу да је у обавези да у поновном поступку донесе решење којим ће мериторно одлучити о захтеву тужиоца, при чему је везан ставовима суда из ове пресуде, у смислу члана 61. Закона о управним споровима.

5.2. Подносилац уставне жалбе је поднеском од 26. маја 2010. године позвао Министарство животне средине и просторног планирања, као правног следбеника Министарства за инфраструктуру, да у извршењу поменуте пресуде Управног суда донесе решење којим ће се мериторно одлучити о поднетом захтеву. Како управни орган није поступио по том поднеску, нити по накнадном поднеску од 2. септембра 2010. године, подносилац уставне жалбе је 17. септембра 2010. године Управном суду поднео захтев за доношење решења у извршењу пресуде Управног суда У. 3781/10 (2008) од 21. априла 2010. године, у смислу члана 71. Закона о управним споровима.

Поступајући по захтеву подносиоца уставне жалбе, Управни суд је дописом Уи. 247/10 од 25. фебруара 2011. године наложио управном органу да одмах, а најкасније у року од седам дана, обавести суд да ли је поступио по наведеној пресуди, те, ако није, да наведе разлоге због којих то није учинио. Министарство животне средине и просторног планирања је дописом од 9. марта 2011. године обавестило Управни суд да "у овој правној ствари тече и поступак пред Трговинским судом у предмету П. 229/08 ради раскида уговора о изградњи граничног прелаза Прешево закључених између Х. к. "И." АД Б . и Савезне Републике Југославије - Савезна управа царина, да ће правноснажним окончањем овог спора који се јавља као претходно питање у овој правној ствари, бити решено и питање права својине на изграђеним објектима на Граничном прелазу Прешево, те да ће се стећи услови за наставак поступка легализације".

Управни суд је дописом Уи. 247/10 од 21. јула 2011. године поново наложио управном органу да обавести суд да ли је поступио по наведеној пресуди. Поступајући по допису Управног суда, Министарство животне средине, рударства и просторног планирања је 24. августа 2011. године обавестило тај суд да је у извршењу пресуде Управног суда У. 3781/10 (2008) од 21. априла 2010. године донело закључак број 351-03-01475/2003-02 од 1. августа 2011. године, којим је прекинут предметни управни поступак.

Подносилац уставне жалбе се поднеском од 22. септембра 2011. године изјаснио да није задовољан накнадно донетим закључком о прекиду поступка, јер тужени орган није мериторно одлучио о његовом захтеву, због чега је затражио да се поступак одмах настави.

Управни суд је решењем Уи. 247/10 од 6. октобра 2011. године одбио као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за доношење решења у извршењу пресуде У. 3781/10 (2008) од 21. априла 2010. године, јер за то нису испуњене процесне претпоставке, имајући у виду правне последице прекида поступка.

5.3. Министарство животне средине, рударства и просторног планирања је дописом од 2. јуна 2011. године затражило од Републичког јавног правобранилаштва да поднесе предлог за прекид предметног управног поступка.

Републичко јавно правобранилаштво је актом број П-229/08 од 13. јуна 2011. године предложило прекид управног поступка до правноснажног окончања парничног поступка који се води пред Привредним судом у Београду у предмету П. 676/10.

Министарство животне средине, рударства и просторног планирања је 1. августа 2011. године донело закључак број 351-03-01475/2003-02, којим је по предлогу Републичког јавног правобранилаштва, прекинут поступак накнадног издавања грађевинске дозволе до правноснажног окончања парничног поступка који се води пред Привредним судом у Београду у предмету П. 676/10, у коме се решава претходно питање.

Подносилац уставне жалбе је 24. августа 2011. године поднео Управном суду тужбу против наведеног закључка о прекиду поступка. Поводом поднете тужбе је формиран предмет У. 9406/11.

Подносилац је оспорени закључак о прекиду поступка, као и доказе о покретању стечајног поступка и именовању стечајног управника, накнадно доставио по позиву Управног суда.

Управни суд је 17. октобра 2013. године донео пресуду У. 9406/11, којом је уважио тужбу подносиоца уставне жалбе, поништио закључак Министарства животне средине, рударства и просторног планирања број 351-03-01475/2003-02 од 1. августа 2011. године и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање. Управни суд је оценио да је тужени орган приликом доношења побијаног закључка повредио правила поступка из члана 199. став 2. Закона општем управном поступку, јер у образложењу закључка нису наведени разлози због чега Република Србија, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, може бити странка у поступку накнадног издавања одобрења за изградњу, а тиме и активно легитимисана за подношење предлога за прекид тог управног поступка. Такође, тај суд је истакао да нису дати било какви разлози о томе због чега парнични поступак који се води пред Привредним судом у Београду у предмету П. 676/10, представља претходно питање од чијег решења зависи одлука у овој управној ствари. Управни суд је указао туженом органу да је у поновном поступку дужан да утврди да ли је Републичко јавно правобранилаштво, као заступник странке у поменутом парничном поступку, уједно овлашћено за подношење предлога за прекид управног поступка, претходно узимајући у обзир да ли је и на основу ког прописа тужени орган овлашћен да од Републичког јавног правобранилаштва затражи подношење предлога за прекид управног поступка.

5.5. Уставни суд додатно констатује да је против подносиоца уставне жалбе покренут поступак инспекцијског надзора у циљу утврђивања статуса објеката у погледу којих је поднет захтев за легализацију. Иако је првостепеним решењем Министарства за инфраструктуру – Нишавски управни округ број 335-354-022/2008-05 од 13. фебруара 2008. године наложено подносиоцу уставне жалбе да у остављеном року поруши ближе означене бесправно изграђене објекте, што је потврђено другостепеним решењем Административне комисије Владе број 351-3579/2008 од 22. јануара 2009. године, Управни суд је 19. маја 2011. године пресудом У. 7437/10 (2009) уважио тужбу подносиоца уставне жалбе и поништио другостепено решење.

Такође, закључком Министарства за инфраструктуру – Нишавски управни округ број 335-354-022/2008-05 од 11. марта 2008. године, одложено је административно извршење решења од 13. фебруара 2008. године, које је дозвољено закључком о дозволи извршења од 10. марта 2008. године.

6. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Уставни суд констатује да се одредба члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреда такође истиче у уставној жалби, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1. Устава, којом се јемчи право на правично суђење, те је наводе уставне жалбе о повреди овог права ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.

За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:

Законом о планирању и изградњи ("Службени лист РС", број 47/03 ), који је ступио на снагу 13. маја 2003. године, а престао да важи 10. септембра 2009. године, било је прописано: да је власник објекта изграђеног, односно реконструисаног без грађевинске дозволе дужан да у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона пријави општинској, односно градској управи објекат чије је грађење, односно реконструкција завршена без грађевинске дозволе, те да по истеку тог рока општинска, односно градска управа у року који не може бити дужи од 60 дана обавештава власника, односно инвеститора објекта о условима за издавање одобрења за изградњу, односно о документацији коју је дужан да приложи уз захтев (члан 160. ст. 1. и 3.); да в ласник објекта изграђеног, односно реконструисаног без грађевинске дозволе, у року од 60 дана од дана пријема обавештења из члана 160. став 3. овог закона, уз захтев за издавање одобрења за изградњу прилаже нарочито ближе означене доказе, те да општинска, односно градска управа кад утврди да објекат који се користи, односно објекат чија је изградња завршена без грађевинске дозволе, испуњава прописане услове за грађење и коришћење, одобрење за изградњу и употребну дозволу може издати једним решењем (члан 161.).

Одредбама члана 48. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи ("Службени лист РС", број 36/06), који је ступио на снагу 26. априла 2006. године, било је прописано: да је власник објекта изграђеног, односно реконструисаног без грађевинске дозволе до дана ступања на снагу Закона, дужан да у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона пријави општинској, односно градској управи објекат чије је грађење, односно реконструкција завршена без грађевинске дозволе (став 1.), да по пријему пријаве из става 1. овог члана општинска, односно градска управа у року који не може бити дужи од 90 дана обавештава власника, односно инвеститора објекта о могућностима усклађивања објекта са урбанистичким планом, односно о условима за издавање одобрења за изградњу, односно о документацији коју је дужан да приложи уз захтев (став 3.) .

Одредбе чл. 185. до 200. Закона о планирању и изградњи ("Службени лист РС", број 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12 и 42/13 ), које су се односиле на легализацију објеката, примењивале су се од 11. септембра 2009. године до 6. јуна 2013. године. Одредбом члана 186. став 3. тог закона је било прописано да власници бесправно изграђених објеката, односно делова објекта, који су поднели пријаву за легализацију по раније важећем закону у прописаним роковима, немају обавезу подношења захтева у смислу става 1. овог члана, већ се та пријава сматра захтевом у смислу овог закона.

Одредбом члана 39. Закона о легализацији ("Службени гласник РС", број 95/13 ), који је ступио на снагу 1. новембра 2013. године, прописано је да ће се поступци за легализацију започети до дана ступања на снагу овог закона по захтевима који су поднети до 11. марта 2010. године, а који нису окончани до дана ступања на снагу овог закона, оконча ти по одредбама овог закона.

Законом о управним споровима (''Службени гласник РС'', број 111/09) прописано је: да ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт или акт о извршењу пресуде донете на основу члана 43. овог закона, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта, да ако надлежни орган не донесе акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења странке, странка може посебним поднеском да захтева од суда који је донео пресуду доношење таквог акта, да ће по захтеву странке из става 2. овог члана, суд затражити од надлежног органа обавештење о разлозима због којих управни акт није донео, да је надлежни орган дужан да ово обавештење да одмах, а најкасније у року од седам дана, да ако он то не учини, или ако дато обавештење, по нахођењу суда, не оправдава неизвршење судске пресуде, суд ће донети решење које у свему замењује акт надлежног органа, уколико природа ствари то дозвољава (члан 71. ст. 1, 2. и 3.); да ће с уд руководиоцу органа који није поступио по пресуди, у смислу члана 70. став 1. и члана 71. овог закона, решењем изрећи новчану казну у износу од 30.000 до 100.000 динара (члан 75.).

7. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду права на суђење у разумном року започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак и управни спор представљају јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у предмету Министарства грађевинарства и урбанизма број 351-03-01475/2003-02, мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања предметног поступка од дана када је подносилац надлежном органу пријавио објекте чије је грађене завршено без одобрења за изградњу, односно од 23. јуна 2003. године.

Уставни суд констатује да сама чињеница да оспорени поступак траје више од десет година од покретања, може указивати на то да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног рока релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних и чињеничних питања, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања управних органа и судова, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.

У том смислу, Уставни суд констатује да се у поступку легализације, у начелу, не морају постављати нарочито сложена чињеничн а и правн а питања, те су стога законом, важећим у време подношења пријаве, били прописани кратки рокови у којима је надлежни орган био обавезан да подносиоца пријаве обавести о условима за издавање одобрења за изградњу, односно о докуметацији коју је дужан да приложи уз захтев, а потом и да одлучи о поднетом захтеву за издавање грађевинске дозволе. Међутим, у конкретном случају, поступак легализације је постао сложенији због одлуке управног органа да прекине поступак до решавања претходног питања у парничном поступку - права својине на објектима за које се захтева легализација. У погледу значаја који за подносиоца има предмет поступка, Уставни суд налази да подносилац уставне жалбе има значајан имовински и материјални интерес да му се накнадно издају грађевинска и употребна дозвола за изграђене објекте велике вредности, јер би то довело до обуставе поступка инспекцијског надзора покренутог у циљу уклањања бесправно изграђених објеката, до стицања права својина на тим објектима и до наставка обављања пословне делатности.

Испитујући најпре поступање надлежног органа у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да је управни орган тек након две године од подношења пријаве бесправно изграђених објеката, позвао подносиоца уставне жалбе да достави законом прописану документацију, а да је о неиспуњености услова за легализацију обавестио подносиоца тек након четири године и десет месеци од подношења пријаве, иако је по закону важећем у тренутку подношења пријаве био дужан да то учини у року од 60 дана, односно по изменама и допунама тог закона које су уследиле, у року од 90 дана од дана подношења пријаве.

Уставни суд је, при томе, имао у виду да Законом о планирању и изградњи из 2003. године није било прецизно регулисано поступање надлежног органа по пријави власника односно инвеститора бесправно изграђеног објекта. Одредбом члана 160. став 3. тог закона је било прописано да надлежни орган у одређеном року обавештава власника односно инвеститора о условима за издавање одобрења за градњу. Идентичну садржину имала је и одредба члана 48. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи, који је ступио на снагу 26. априла 2006. године. Из наведених законских одредаба произлазило је да је надлежни орган о поднетој пријави могао у форми обавештења да саопшти подносиоцу пријаве да не постоји могућност легализације. Како наведене законске одредбе нису изричито и недвосмислено прописивале на који начин је орган био у обавези да поступи по поднетој пријави власника, односно инвеститора, по оцени Уставног суда, ова законска недореченост је имала за последицу да се могла тумачити и тако да није обавезивала управни орган на доношење одлуке у форми решења, које би садржало све законом прописане обавезне елементе. При томе, није постојало аутентично тумачење наведене законске одредбе које би обавезивало управне органе. Стога се не може говорити само о пропусту надлежног органа да о пријави подносиоца уставне жалбе одлучи решењем донетим на основу члана 192. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 3/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10).

Уставни суд сматра да се у таквој правној ситуацији од надлежног суда у управном спору очекивало да у кратком временском року укаже управном органу на то да се о пријави бесправно изграђених објеката мора одлучити у форми решења, а не у форми обавештења, како је управни орган закључио тумачећи цитиране законске одредбе. У том смислу, Уставни суд налази да се у конкретном случају не може сматрати оправданим двогодишње трајање управног спора покренутог против обавештења надлежног органа од 7. априла 2008. године, будући да је суд одлучивао искључиво о правном питању процесне природе - да ли је управни орган о пријави подносиоца требало да одлучи доношењем решења. Ово поготово ако се има у виду да поменуто обавештење није садржало упутство о правном средству, у смислу одредбе члана 254. став 5. Закона о општем управном поступку, којим би подносилац уставне жалбе био поучен о могућности подношења тужбе у управном спору, што је подносилац, и поред тога, учинио.

Надаље, Уставни суд указује на то да се од Управног суда очекивала посебна ажурност у поступку по захтеву подносиоца за доношење решења у извршењу судске одлуке, јер се радило о поступку који је, по својој природи, хитан – поступак у коме се суд стара о извршењу своје правноснажне пресуде или је сам извршава. Поступајући по захтеву подносиоца уставне жалбе за доношење решења у извршењу пресуде Управног суда У. 3781/10 (2008) од 21. априла 2010. године, Управни суд је два пута прибављао изјашњење надлежног органа о разлозима због којих још није донето решење у поновном поступку. Са становишта оцене о разумности трајања оспореног поступка, оправдано се поставља питање да ли се такво поступање Управног суда може сматрати делотворним. Наиме, 9. марта 2011. године када је управни орган доставио суду прво обавештење о разлозима за непоступање по пресуди, поступак легализације је био једностраначки, био је у току и још није био поднет предлог за прекид поступка. Стога су Управном суду у то време формално стајала на располагању два законска овлашћења: да донесе решење које у свему замењује акт надлежног органа или, ако процени да то није био у могућности да учини, да донесе решење о новчаном кажњавању руководиоца надлежног органа који није поступио по пресуди.

Уместо да благовременим коришћењем наведених процесних овлашћења спречи непотребно одуговлачење поступка легализације, Управни суд је надлежном органу оставио додатно време за поступање, у коме је донет закључак о прекиду поступка од 1. августа 2011. године, те је наступањем правних последица прекида поступка Управни суд био онемогућен да даље утиче на извршење своје пресуде. Ако се има у виду да је закључак о прекиду поступка био заснован на погрешној примени процесног права, што се испоставило кроз доношење пресуде Управног суда У. 9406/11 од 17. октобра 2013. године, Уставни суд сматра да је, утолико пре, било потребно да Управни суд брзом и ефикасном интервенцијом обезбеди ауторитативност у извршењу своје правноснажне пресуде.

Када је реч о понашању подносиоца уставне жалбе у конкретном поступку, Уставни суд је нашао да је он у одређеној мери допринео његовом одуговлачењу, јер надлежном органу уз поднету пријаву није доставио законом прописану документацију, иако је то од њега два пута захтевано. Ипак, околност да подносилац није доставио захтевану документацију, није могла утицати на обавезу надлежног органа да коришћењем одговарајућих процесних овлашћења превазиђе насталу ситуацију и да о пријави реши у законом прописаном року. Такође, подносилац уставне жалбе је пропустио да Управном суду уз тужбу ради поништаја закључка о прекиду поступка одмах достави оспорени управни акт, као и доказе да је над њим отворен стечајни поступак и да је постављен стечајни управник, што је утицало на дуже трајање управног спора у предмету У. 9406/11.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је закључио да је непримерено дугом трајању оспореног поступка превасходно допринело споро и погрешно поступање надлежног управног органа, као и споро и неделотворно поступање надлежног суда у управним споровима вођеним у предметима У. 3781/10 (2008), Уи. 247/10 и У. 9406/11. Резултат укупног деловања надлежног органа и суда у управном спору је да се у овом тренутку, након више од десет година од покретања, предметни поступак налази на самом почетку, у фази решавања о захтеву подносиоца уставне жалбе за легализацију објеката. При томе су се од момента покретања посматраног поступка више пута мењали законски прописи који регулишу институт легализације, а тиме и услови, начин и поступак легализације објеката.

Стога је Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе у оспореном управном поступку повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.

8. Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе истакао и захтев за накнаду нематеријалне штете. Разматрајући истакнути захтев, Уставни суд је одлучио да у конкретном случају, и поред тога што је утврдио повреду права подносиоца на суђење у разумном року, истакнути захтев одбије.

Приликом одлучивања да одбије захтев за накнаду штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је имао у виду следеће околности: прво, да је подносилац уставне жалбе, као што је претходно оцењено, у одређеној мери допринео дужем трајању поступка легализације; друго, да је поступак легализације резултат противправног поступања подносиоца уставне жалбе, који је предметне објекте изградио и ставио у употребу без претходног испуњења законских услова за постојање, изградњу и употребу грађевинских објеката; треће, да је поступак легализације имао за последицу одлагање административног извршења решења о рушењу бесправно изграђених објеката, чиме је суспендована законом прописана санкција која погађа нелегално изграђене објекте; четврто, да су објекти за које се у конкретном случају захтева легализација, изграђени за потребе пословања и стицања профита подносиоца уставне жалбе, а не ради задовољења личних и породичних потреба становања подносиоца. Према оцени Уставног суда, све наведене околности околности су од таквог значаја у конкретном предмету, да захтев за накнаду штете чине неоснованим, при чему је Уставни суд, одлучујући на овај начин, имао у виду и саму суштину накнаде нематеријалне штете.

Уставни суд је, стога, на основу одредаба члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року, довољан начин правичног задовољења подносиоцу уставне жалбе, као и да је примерен околностима конкретног предмета, те је захтев за накнаду штете одбио и одлучио као у тачки 2. изреке.

9. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме се оспорава "пропуштање Министарства животне средине и просторног планирања да путем договора и нагодбе реши спор са подносиоцем", Уставни суд је оценио да у конкретном случају није реч о радњи против које се може изјавити уставна жалба, у смислу одредбе члана 170. Устава, те је уставна жалба у овом делу недопуштена.

10. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме се оспорава "пропуштање Министарства финансија - Управа царина или било ког другог државног органа да донесе одлуку о затварању, блокади или прекиду рада камионског терминала и продавнице на Граничном прелазу Прешево", Уставни суд констатује да подносилац сматра да су му оспореном радњом повређена права на правично суђење, на правно средство, на обавештеност, на имовину и на рад, зајемчена чл. 32, 36, 51, 58. и 60. Устава.

Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе имао право да због наведене радње надлежном суду поднесе тужбу за накнаду штете због незаконитог или неправилног рада државног органа. Имајући у виду да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су претходно исцрпљена правна средства, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба и у овом делу недопуштена.

11. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме се оспорава "пропуштање Основног јавног тужилаштва у Врању у предмету Ктн. 7/09 да подносиоцу достави одлуке и акте о одношењу трафо-станице и имена лица која су наложила уклањање и уклонила исту, а што је наложено од стране Апелационог јавног тужилаштва у Нишу", Уставни суд констатује да подносилац сматра да му је оспореном радњом повређено право на имовину из члана 58. Устава и право на обавештеност из члана 51. Устава.

Уставни суд је из приложене документације утврдио да је Апелационо јавно тужилаштво, поступајући по притужби подносиоца уставне жалбе од 4. новембра 2010. године на рад и поступање Основног јавног тужилаштва у Врању, актом Ктр. 151/10 од 10. децембра 2010. године обавестило подносиоца, поред осталог, о томе да је Основном јавном тужилаштву у Врању наложено да му достави "сва писана акта која потражује, као и имена лица која су наложила уклањање и уклонила трафо-станицу".

Имајући у виду да подносилац уставне жалбе тврди да му је оспореном радњом ускраћено право на приступ подацима који су у поседу државног органа, а које је зајемчно одредбом става 2. члана 51. Устава, Уставни суд је оценио да је подносилац имао право да Основном јавном тужилаштву у Врању поднесе писмени захтев да му се учине доступним тражене информације, којима по његовом мишљењу располаже тај орган власти, у смислу члана 15. став 1. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја ("Службени гласник РС", бр. 120/04, 54/07, 104/09 и 36/10). У конкретном случају, подносилац је Апелационом јавном тужилаштву због непоступања Основног јавног тужилаштва у Врању поднео само притужбу, која није правни лек по коме се доноси било какво формално решење.

Како је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су претходно исцрпљена правна средства, а подносилац је пропустио да поднесе захтев за приступ информацијама од јавног значаја поводом кога би му се учинили доступним тражени подаци Основног јавног тужилаштва у Врању, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у овом делу, такође, недопуштена.

На другачије решење Уставног суда не утиче истакнута повреда права на имовину, будући да се оспорена радња не може довести у везу са садржином означеног уставног права.

12. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме се оспорава "пропуштање Основног јавног тужилаштва у Врању у предмету Кт. 183/10 да у разумном року донесе одлуку по кривичној пријави подносиоца", Уставни суд указује на то да кривична пријава представља само иницијални акт на основу кога надлежни тужилац, проверавајући њене наводе, утврђује да ли има основа за покретање кривичног поступка или не, те се самим подношењем кривичне пријаве не стиче право да се по поднетој кривичној пријави покрене кривични поступак. Стога "непоступањем" по кривичној пријави не могу бити повређена или ускраћена Уставом зајемчена права и слободе. Наведени став Уставни суд је већ изразио у Решењу Уж-26/2008 од 12. марта 2009. године.

13. Полазећи од изложеног, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у делу у коме се оспоравају радње ближе описане у тач. 9. до 12. образложења ове одлуке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

14. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се предметни управни поступак окончао у најкраћем року .

15. Полазећи од изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.