Побијаном пресудом суда првог степена оглашени су одговорним правно и одговорно лице за привредни преступ из чл. 38. ст. 1. тач. 2 и ст. 2. Закона о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе, почињен на начин наведен у изреци ове пресуде.
При том је окривљеном правном лицу изречена новчана казна од 20.000 динара, а окривљеном одговорном лицу у износу од 2.000 динара, с тим што је правно лице обавезно и на плаћање паушалног износа од 1.500 динара.
Благовременом жалбом окривљени побијају пресуду у целини, наводећи да је на сваком појединачном паковању био утиснут рок употребе, те да се овде не ради о намирницама којима је истекао рок употребе или да се из декларације не може утврдити рок употребе.
Предлажу да Виши привредни суд усвоји жалбу окривљених и преиначи побијану пресуду тако што ће окривљене ослободити од оптужбе.
Жалба је основана.
Испитујући пресуду суда првог степена у побијаном делу, а у смислу чл. 376. ЗКП у вези чл. 56. ЗОПП, Виши привредни суд је утврдио да је чињенично стање правилно утврђено, али да се, с обзиром на утврђено чињенично стање по правилној примени закона у овој казненој ствари има донети друкчија пресуда.
Из списа предмета произилази да се окривљени оптужују што су ставили у промет предметне намирнице у оригиналном паковању без означавања назива, процентна масноће и врсте производа, те да је декларација садржавала само рок употребе ове намирнице.
Према одредбама чл. 38. ст. 1. тачка 2. Закона о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе, правно и одговорно лице чине привредни преступ ако ставе у промет намирнице којима је истекао рок употребе означен у њиховој декларацији, или им недостаје декларација или се из декларације не може утврдити рок употребе, ако се у промет стављају у оригиналном паковањУ
Виши привредни суд сматра да дело за које се окривљени оптужује није по закону привредни преступ, јер предметним намирницама које су у овом случају биле стављене у промет, није истекао рок употребе нити им је недостајала декларација, а из декларације је било могуће утврдити њихов рок употребе.
Стога по оцени Вишег привредног суда у изнетој радњи окривљених нема обележја привредног преступа у питању, јер неозначавање назива, процента масноће и врсте производа на намирници која је стављена у промет по наведеној одредби закона не представља обележје овог привредног преступа.
Са ових разлога ваљало је на основу чл. 387. ЗКП у вези чл. 56. ЗОПП уважити жалбу окривљених и преиначити првостепену пресуду, како је то и одлучено у изреци ове другостепене пресуде.