Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (др. Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „Цим Група“ д.о.о, Ниш , на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. марта 201 7. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба привредног друштва „Цим Група“ д.о.о. изјављена због повреде прав а на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету П1. 1216/12, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. Привредно друштво „Цим Група“ д.о.о, Ниш је , 5. марта 2015. године, преко пуномоћника Марка Милошевића, адвоката из Ниша, Уставном суду поднело уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1567/14 од 27. јануара 2015. године, због повреде права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету П1. 1216/12 . Уставном жалбом је истакнута и повреда начела из члана 142. ст. 2. и 4. Устава .

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је образложење оспорене другостепене пресуде недостатно, због чега је подносиоцу повређено право на образложе ну судску одлуку, као један од елемената права на правично суђење, али и право на правно средство , имајући у виду да је другостепени суд о његовој жалби само „формално“ одлучио, без икакве анализе и оцене битних жалбених навод а; да је произвољна оцена парничних судова о недоказаној кривиц и туженог за предметну штету, коју је подносилац као послодавац претрпео самовољним престанком рада туженог; да је предметни спор трајао шест и по година, што може указивати на то да је његово трајање било неоправдано дуго; да је првостепени суд доста рочишта одложио ; да подносилац својим понашањем није доприн ео продужавању трајања поступка, с обзиром на то да је доказним предлозима настојао да се чињенично стање правилно и потпуно утврди .

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену другостепену пресуду и подносиоцу призна право на накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року .

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у списе парничног предмета Основног суда у Нишу П1. 1216/12, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :

Подносилац уставне жалбе је 19. јуна 200 8. године, у својству тужиоца, поднео Општинском суду у Нишу тужбу против туженог Ивана Красића из Ниша , због неоснованог обогаћења и накнаде штете пр оузроковане на раду и у вези са радом . Предмет је заведен под број ем П. 1843/08.

Тужени је одговор на тужбу доставио 9. јула 2008. године, а прво рочиште за главну расправу је одржано 13. октобра 2008. године. Пуномоћницима парничних странака је тада наложено да доставе одређене писмене доказе (решење о престанку радног односа за туженог и Правилник о раду тужиоца). Наредно рочиште је одржано 5. децембра 2008. године, када је пуномоћнику тужиоца наложено да достави доказ на околност и доношења и објављивања Правилника о раду. Рочишта заказана за 29. јануар и 5. март 2009. године су одложена. Прво , како би се пуномоћник туженог изјаснио о поднеску пуномоћника тужиоца од 5. децембра 2008. године, а друго , како би се пуномоћник тужиоца изјаснио о поднеску пуномоћника туженог који је предат на самом рочишту. На рочишту одржаном 9. априла 2009. године је одређено извођење доказа саслушањем парничних странака. Наредна три рочишта (3. јуна, 15. септембра и 26. октобра 2009. године) су одложена, и то два због спречености пуномоћника тужиоца, који је оба пута тражио одлагање, а једно на сагласан предлог пуномоћника парничних странака. На рочишту одржаном 17. децембра 2009. године је изведен доказ саслушањем парничних странака (директора тужиоца и туженог).

Предмет је након 1. јануара 2010. године прешао у надлежност Основног суда у Нишу и заведен је под бројем П1. 2022/10. На рочишту одржаном 9. марта 2010. године су саслушани сведоци З.М, М.Д. и Г.Т. Рочиште заказано за 4. мај 2010. године је одложено како би се пуномоћник туженог изјаснио о поднеску који је пуномоћник тужиоца преда о на том рочишту. Наредна два рочишта (6. јула и 5. октобра 2010. године) су такође одложена, имајући у виду да копије записника Инспекције рада , које је пуномоћник тужиоца доставио за оба рочишта , нису биле читљиве, због чега му је наложено да суду и супротној страни предочи оригинал тог записника. На рочишту одржаном 18. новембра 2010. године је одређено саслушање сведока Ж.Ј. и Д.М. (доказни предлози тужиоца). Како адреса коју је доставио за сведока Д.М. није била потпуна, што је онемогућило позивање овог сведока (једно рочиште је одложено из тог разлога), пуномоћник тужиоца је одустао од његовог саслушања.

Првостепени суд је у периоду до првог пресуђења заказао још шест рочишта за главну расправу. Два рочишта су одложена због изјашњења пуномоћника тужиоца на поднеске пуномоћника туженог, а једно без навођења конкретног разлога. Изведен је доказ саслушањем сведока Ж.Ј. и М.М. На рочишту одржаном 26. јануара 2012. године главна расправа је закључена. Основни суд у Нишу је пресудом П1. 2022/10 од 26. јануара 2012. године одбио као неосноване тужбене захтеве тужилаца. Решењем Гж1. 894/12 од 29. маја 2012. године, донетом по жалби тужиоца, наведена првостепена пресуда је укинута. Поступак пред другостепеним судом је трајао непуних месец дана.

Предмет је у поновном поступку заведен под бројем П1. 1216/12. Основни суд у Нишу је до наредног пресуђења заказао још десет рочишта за главну расправу. Изведен је доказ саслушањем сведока Е.Л. и М.К, а обављено је и економско-финансијско вештачење. Једно рочиште није одржано због спречености поступајућег судије, једно је одложено због (неоправданог) недоласка сведока М.К, а два ради изјашњења парничних странака на налаз мишљење, односно допуну налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке. Након што је на рочишту одржаном 29. јануара 2014. године саслушао сведока М.К, а затим одбио предлог пуномоћника тужиоца да се у доказном поступку обави информатичко вештачење, првостепени суд је закључио главну расправу.

Пресудом Основног суда у Нишу П1. 1216/12 од 29. јануара 2014. године је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужени изврши повраћај неосновано примљених зарада за период јун – септембар 2007. године, као и тужбени захтев за накнаду материјалне штете проузроковане на раду, тачније у вези са радом, настале као последица недоласка туженог на посао у периоду од 12. јуна до 11. септембра 2007. године (када му је престао радни однос), када је тужилац био принуђен да ангажује трећа лица ради окончања започетих пројеката.

Апелациони суд у Нишу је оспорен ом пресуд ом Гж1. 1567/14 од 27. јануара 2015. године жалб у тужиоца одбио и ожалбену пресуду Основног суда у Нишу у целини потврдио . Поступак пред другостепеним судом је трајао од половине маја 2014. до 30. јануара 2015. године.

Оспорена другостепена пресуда је пуномоћнику тужиоца уручена 5. фебруара 2015. године.

4. Одредбама Устава , на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).

Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр ој 125/04 и 111/09 ) је било прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да је с уд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.) . Готово идтентичне одредбе садржи и важећи Закон о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС), који се у конкретном случају примењивао након укидања пресуде Основног суда у Нишу П1. 2022/10 од 26. јануара 2012. године.

5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак покренут 19. јуна 200 8. године, подношењем тужбе Општинском суду у Н ишу, и да је окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1567/14 од 27. јануара 2015. године, која је пуномоћнику подносиоца уручена 5. фебруара 201 5. године.

У том смислу, Уставни суд је утврдио да је овај парнични поступак трајао шест и по година . Наведено трајање може указивати на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног захтева за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је оценио да овај предмет није био чињенично и правно сложен, што произлази из структуре доказног поступка, у оквиру којег је, осим саслушања парничних странака и петоро сведока, обављено и финансијско вештачење за које се испоставило да није било неопходно.

У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да је подноси лац уставне жалбе има о легитиман интерес да суд о њ еговим захтев има одлучи у оквиру стандарда разумног рока.

Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да он јесте допринео продужавању трајања предметног парничног поступка , уколико се узме у обзир : да су два рочишта одложена због спречености пуномоћника подносиоца, који је оба пута тражио одлагање; да је једно рочиште одложено на сагласан предлог пуномоћника парничних странака (дакле и подносиоца); да је једно рочиште одложено јер је пуномоћник подносиоца образложени поднесак предао на самом рочишту; да су два рочишта одложена јер пуномоћник подносиоца није доставио читљиве копије записника Инспектора рада; да је једно рочиште одложено јер пуномоћник подносиоца није доставио потпуну адресу сведока, од чијег саслушања је потом одустао. Наведено је, по оцени Уставног суда, за последицу имало да поступак траје дуже за око годину и по дана.

Анализирајући поступање судова, Уставни суд констатује да само једно рочиште није одржано због спречености председника већа првостепен ог суд а, док је једно одложено без навођења конкретног разлога. Уставни суд је имао у виду да је поступак вођен у две судске инстанце и да је првостепена пресуда једном била укинута и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање , а посебно да је први по реду жалбени поступ ак окончан за мање од месец дана, а други за непуних шест месеци, што несумњиво указује на то да је Апелациони суд у Нишу, као надлежан другостепени суд, веома ефикасно поступао у овом предмету.

Полазећи од наведеног, као и од става Европског суда за људска права да „само она кашњења за која је држава одговорна могу да оправдају закључак да је прекорачен разуман рок“ (пресуд а Напијало против Хрватске, од 13. новембра 2003. године, број представке 66485/01) , Уставни суд је , оценио да је, у конкретном случају , понашање подносиоца уставне жалбе онај чинилац који је довео до тога да парнични поступак траје дуже од годину и по дана и да не буде окончан у примереном року. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.

6. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава , Уставни суд је констатовао да подносилац, у суштини, указује на то да су исте последица недостатног образложења оспорене другостепене пресуде .

Уставни суд полази од тога да један од елемената права на правично суђење јесте и право на образложену судску одлуку, које подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Узимајући у обзир да подносилац уставне жалбе истиче да Апелациони суд у Нишу није одговорио на његове (битне) жалбене наводе, Уставни суд указује да је према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у таквој правној ситуацији, тачније приликом оцене да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде правичног суђења, неопходно сагледати да ли је жалбени суд испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке првостепеног суда (видети пресуду у предмету Хелле против Финске, представка број 157/1996/776/1977, од 19. децембра 1997. године, став 60.). У пресуди Ван де Хурк против Холандије од 19. априла 1994. године, Европски суд за људска права је , пак, истакао да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора детаљно да одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме одлучује, већ само оне које оцени правно релевантним. То се поготово односи на одлуке судова виших инстанци у којима се прихватају и користе аргументи нижих судова и разлози дати у одлукама које су оспорене, јер би у таквим околностима било неприкладно понављати ин еxтенсо разлоге за доношење одлуке . Гаранција права на образложену одлуку инстанционог (жалбеног) суда, описана кроз поменуте ставове ЕСЉП, које и Уставни суд прихвата, по схватању Суда, представља и једну од гаранциј а права на правно средство кој а није изричито утврђена одредбом члана 36. став 2. Устава.

Поред наведеног, Уставни суд указује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, произвољна и арбитрерна примена материјалног и/или процесног права може довести до повреде права на правично суђење, па у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта правилне примене материјалног права.

Полазећи од изнетог, а имајући у виду садржину образложења оспорене другостепене пресуде, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Нишу одговорио на одлучна питања и дао јасне и довољне разлоге за заузет став у погледу неоснованости тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе. Указујући још једном на став да обавеза другостепеног суда да образложи одлуку не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете жалбене наводе, Уставни суд је утврдио да је другостепени суд прихватио ин тото аргументе првостепене пресуде, у којој је заузети правни став образложен на јасан, детаљан и уставноправно прихватљив начин, из ког разлога је Апелациони суд у Нишу био у обавези да одговори само на оне жалбене наводе које је оценио правно релевантним, а што је, по мишљењу Уставног суда, и учинио. Према томе, Уставни суд сматра да је правни став првостепеног суда, који је, како је већ истакнуто, у целини прихваћен у оспореној другостепеној пресуди, резултат уставноправно прихватљив ог закључивања, као и примене меродавног материјалног права. По мишљењу Уставног суда, нема произвољности у оцени парничних судова да подносилац уставне жалбе, у конкретном случају, није доказао да му је тужени причинио штету која се огледала у трошковима ангажовања трећих лица (троје физичких лица и једне фирме) за рад на одређеним пројектима у које је тужени, као његов запослени, био укључен, посебно ако се узме у обзир чињеница (коју је утврдио првостепени суд) да је подносилац туженом, након што је он 12. јуна 2007. године поднео захтев за престанак радног односа, односно дао отказ, онемогућио рад у периоду отказног рока, из ког разлога је уставноправно прихватљива и оцена судова да тужени није у обавези да изврши повраћај зарада које су му за тај период исплаћене.

Следом изложеног, Уставни суд је оценио да разлози наведени у уставној жалби не дају основа за тврдњу да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. и право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, због чега је уставну жалбу у том делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, као очигледно неосновану, одлучујући као у другом делу изреке.

Што се тиче подносиочеве тврдње о повреди члана 142. Устава, Уставни суд указује да се њиме не јемчи ниједно конкретно људско односно мањинско право или слобода, већ да је реч о једном од начела на којима почива остварење уставног поретка.

7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни с уд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић