Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. децембра 2018. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Д. В . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 2977 Београд у предмету инт. број 15-35 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1 .100 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана дост ављања ове одлуке Министарству.

Образложење

1. Д. В . из Београда поднео је Уставном суду, 2. новембра 2016. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 5766/14 од 29. септембра 2016. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, зајемчених одредбом члан а 32. став 1. Устава Републике Србије .

У уставној жалби је наведено: да је првостепени орган био дужан да решење о праву подносиоца на отпремнину од 4. фебруара 2011. године донесе применом важећег Закона о Војсци Србије, који је био повољнији за подносиоца; да је подносиоцу, у складу са одредбом члана 88. став 1. наведеног закона, припадала отпремнина у висини петоструког износа бруто плате у последњем месецу пре престанка службе; да је, уместо тога, утврђено право подносиоца на отпремнину у износу четири плате, у складу са одредбом члана 83. став 2. раније важећег Закона о Војсци Југославије; да је диспозитив првостепеног решења непрецизан јер није одређено о које четири плате је реч и у ком року је Рачуноводствени центар дужан да изврши исплату отпремнине ; да је првостепени орган при доношењу решења о праву на отпремнину требало да буде везан за решење о разрешењу од професионалне војне службе, које је, по мишљењу подносиоца, акт конститутивног карактера; да Управни суд у образложењу оспорене пресуде није оценио поменуте наводе, које је подносилац претходно изнео у тужби.

Повреда права на суђење у разумном року је образложена тиме што је „управни спор“ трајао више од осам година, уз навођење разлога који се односе на понашање подносиоца уставне жалбе и поступање управних органа и Управног суда.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду Управног суда и првостепено решење Војне поште 2977 Београд инт. број 15-35 од 4. фебруара 2011. године, као и да наложи доношење новог решења. Такође је тражено да се утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, у опредељеном новчаном износу.

Из садржине уставне жалбе и захтева који је у њој постављен, Уставни суд је закључио да подносилац, поред наведене пресуде Управног суда, оспорава и првостепено решење од 4. фебруара 2011. године.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби це, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Војне поште 2977 Београд инт. број 15-35 и у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1. Решењем Војне поште 2977 Београд Уп-1 број 387-4 од 30. новембра 2007. године, у тачки 1. диспозитива, утврђено је право подносиоца уставне жалбе на отпремнину у износу четири плате, на коју је стекао право непосредно пре престанка службе, док је у тачки 2. диспозитива одређено да ће обрачун отпремнине и уплату на текући рачун подносиоца извршити Рачуноводствени центар Министарства одбране. У образложењу решења је наведено: да је наредбом министра одбране број 7-166 од 18. октобра 2007. године одређено да подносиоцу престаје професионална војна служба, на основу одредбе члана 107. став 2. тада важећег Закона о Војсци Југославије; да је решењем начелника Војне академије одређено да ће подносилац бити разрешен од професионалне војне службе, са даном 31. децембра 2007. године; да је подносилац навршио преко 30 година стажа осигурања; да је, на основу одредаба члана 83. став 2. тада важећег Закона о Војсци Југославије и чл. 44. и 53. тада важеће Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе, одлучено као у диспозитиву.

Подносилац је 24. децембра 2007. године Врховном суду Србије поднео тужбу против наведеног решења, о којој је, након успостављања нове мреже судова у Републици Србији, одлучио Управни суд – Одељење у Новом Саду пресудом У. 3350/10 (2008) од 3. децембра 2010. године, којом је уважена тужба и поништено наведено решење. У образложењу пресуде је наведено: да се у списима предмета не налази наредба министра одбране о престанку професионалне војне службе и доказ о достављању те наредбе подносиоцу; да није поуздано утврђено да ли је лице које је потписало побијано решење било овлашћено за његово доношење; да је пресудом Управног суда У. 2120/10 (2007) од 14. априла 2010. године поништено решење ВП 2977 Београд УП-1 број 387-03 од 30. новембра 2007. године, којим је подносилац разрешен од професионалне војне службе, са даном 31. децембра 2007. године; да стога нема основа да опстане и решење о праву на отпремнину.

Оспореним решењем ВП 2977 Београд инт. број 15-35 од 4. фебруара 2011. године одлучено је као и у претходно поништеном решењу од 30. новембра 2007. године, с тим што је прецизирано да је подносиоцу престала служба дана 31. децембра 2007. године. У образложењу решења је наведено: да је ВП 2977 Београд у поновном поступку донела реше ње УП-1 број 387-5/2010 од 3. јуна 2010. године , којим је подносилац разрешен од професионалне војне службе са даном 31. децембра 2007. године, сагласно наредби министра одбране број 7-166 од 18. октобра 2007. године, на основу које му је престала професионална војна служба ; да је решењем Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе УП-2 број 44-2 од 19. августа 2010. године одбијена жалба подносиоца против наведеног решења о разрешењу ; да је тиме решено претходно питање, у смислу одредбе члана 134. став 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10 ).

Решењем Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе Уп-2 број 44-12/10 од 22. марта 2011. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против „решења ВП 2977 Београд инт. број 85-87 од 13. децембра 2002. године“.

Пресудом Управног суда У. 4767/11 од 15. јануара 2014. године уважена је тужба подносиоца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање. Ово из разлога што је у уводу побијаног решења наведено да се одлучује о жалби изјављеној против решења од 4. фебруара 2011. године, у диспозитиву да се одбија жалба изјављена против „решења од 13. децембра 2002. године“, а у образложењу је цењена основаност жалбе против решења од 4. фебруара 2011. године. Тај суд је, такође, указао туженом органу да је дужан да оцени наводе жалбе којима се истиче да је требало применити одредбе Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09 и 101/10 ), да је наредба о престанку професионалне војне службе акт декларативног карактера и да је диспозитив првостепеног решења непрецизан јер не одређује о које четири плате је реч и рок у коме је Рачуноводствени центар дужан да изврши исплату отпремнине.

Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, Министарство одбране – Сектор за људске ресурсе је решењем Уп-2 број 44-28/10 од 20. марта 2014. године одбило као неоснован у жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења од 4. фебруара 2011. године. Разматрајући наводе жалбе које је био дужан да оцени у поновном поступку, другостепени орган је навео: да је одредбом члана 44. тачка 4) раније важеће Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе било предвиђено да професионалном војнику, за преко 30 година укупног пензијског стажа, припада отпремнина у износу четворомесечне плате, а одредбом члана 53. став 2. Уредбе било је предвиђено да се отпремнина утврђује и исплаћује према плати професионалног војника која је прописана одредбом члана 71. став 2. раније важећег Закона о Војске Југославије; да ни у једној другој одредби Уредбе није било регулисано у коме року је Рачуноводствени центар био дужан да исплати отпремнину; да су стога неосноване тврдње подносиоца да је диспозитив првостепеног решења непрецизан; да су нетачне тврдње подносиоца да је требало применити важећи Закон о Војсци Србије, с обзиром на то да је његов статус решаван у време важења Закона о Војсци Југославије, на основу чијих одредаба је разрешен од професионалне војне службе.

Оспореном пресудом Управног суда У. 5766/14 од 29. септембра 2016. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Тај суд је нашао да су побијаним решењем отклоњене неправилности на које је указано пресудом од 15. јануара 2014. године, те да је тужени орган дао прихватљиве разлоге у погледу примене материјалног права. У прилог томе је наведено да је статус подносиоца решаван у време важења Закона о Војсци Југославије и да је подносилац право на отпремнину стекао у време важења тог закона, непосредно пре престанка службе, дана 31. децембра 2007. године.

3.2. Министарство одбране – Сектор за буџет и финансије – Рачуноводствени центар је дописом број 7933-2 од 18. октобра 2018. године обавестило Уставни суд да је, увидом у досије и картон новчаних примања подносиоца, утврђено да му је професионална војна служба престала дана 31. децембра 2007. године, те да му је на основу решења ВП 2977 Београд Уп-1 број 387-4 од 30. новембра 2007. године, извршен обрачун и исплата отпремнине, у висини четири плате , као и разлике у положајној групи, у о предељеним новчаним износима.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведене уставн е одредб е, релевантне су и следеће одредбе следећих прописа:

Одредбом члана 2 . Закона о управним споровима ( „Службени гласник РС“, број 111/09 ) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених н а усменој јавној расправи.

Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“ , бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази до 31. децембра 2007. године , било је прописано: да се плата професионалног војника, осим војника по уговору, састоји од: дела утврђеног према чину (плата према чину), дела утврђеног према дужности (положајна плата), дела утврђеног према пензијском стажу (плата према стажу) и дела утврђеног према посебним условима службе у Војсци (војни додатак) (члан 71. став 2.); да професионалном војнику коме престане служба у Војсци због испуњења услова за пензију (…) припада отпремнина (члан 83. став 2.); да професионалном официру, односно професионалном подофициру служба престаје кад наврши најмање 30 година стажа осигурања, ако то захтевају потребе службе (члан 107. став 2.) .

Уредбом о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и ци вилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 42/94, 9/96, 1/2000, 2/2000 и 54/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 35/04 и 42/ 05), која је била на снази у време престанка службе подноси оца у ставне жалбе, било је прописано: да професионалном војнику, односно цивилном лицу у Војсци коме служба у Војсци престане због испуњења услова за пензију и које је у служби провело најмање једну годину, односно официру по уговору, подофициру по уговору и војнику по уговору, ако им служба престане истеком уговореног рока, припада отпремнина, и то : до 10 година укупног пензијског стажа – у износу једномесечне плате (тачка 1.); преко 10 до 20 година укупног пензијског стажа – у износу двомесечне плате (тачка 2.) ; преко 20 до 30 година укупног пензијског стажа – у износу тромесечне плате (тачка 3.) ; преко 30 година укупног пензијског стажа – у износу четворомесечне плате (тачка 4.) (члан 44.); да се о тпремнина утврђује и исплаћује према плати професионалног војника која је прописана одредбама члана 71. ст. 2. и 3. Закона (…) (члан 53. став 2.).

5. Испитујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је оспорени поступак био покренут по службеној дужности због чега је период меродаван за оцену о повреди тог права трајао од 24. децембра 2007. године, када је подносилац поднео тужбу у управном спору против решења од 30. новембра 2007. године, до 29. септембра 2016. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда, што износи осам година и десет месеци.

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, односно управни спор, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Примењујући наведене критеријуме, Уставни суд је нашао да предмет оспореног поступка није био сложен, имајући у виду да је било потребно утврдити да ли је окончан поступак у коме је решавано о радноправном статусу подносиоца у Војсци и применом ког материјалног прописа се решава о његовом праву на отпремнину.

Када је у питању значај предмета поступка за подносиоца, Уставни суд је нашао да је он имао легитиман интерес да тражи да му се право на отпремнину утврди у већем износу и да се поступак правноснажно оконча у разумном року, иако му је отпремнина, у висини четири плате коју је примио у последњем месецу пре престанка професионалне војне службе, исплаћена по решењу од 30. новембра 2007. године, на почетку поступка.

С обзиром на то да се највећи део оспореног поступка одвијао пред надлежним судовима, те да су управни органи решавали у оквиру законом прописаних рокова, Уставни суд је нашао да подносилац својим понашањем није допринео трајању посматраног поступка.

Испитујући поступање надлежних органа и судова, Уставни суд је нашао да је другостепени орган тиме што је донео решење од 22. марта 2011. године, чији је диспозитив био противречан образложењу, у коме је пропуштено да се оцене битни наводи жалбе, утицао на дуже трајање поступка. Међутим, Уставни суд сматра да су надлежни судови превасходно допринели прекомерном трајању оспореног поступка јер су о тужбама подносиоца, у три управна спора, укупно одлучивали осам година, иако оцена законитости коначних решења то није изискивала. Уставни суд напомиње да је продужени карактер поступка у коме је већ вођено више управних спорова налагао надлежном суду да брже одлучи о каснијим тужбама подносиоца у управном спору. Стога је Управни суд у тренутку пријема тужбе морао имати у виду колико је поступак у предмету претходно трајао и, у зависности од тога, од њега се очекивало да о тужби одлучи посебно ажурно. Уставни суд сматра да је потребно указати и на релевантну праксу Европског суда за људска права, који је изразио становиште да чињеница да се више пута налаже поновно разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Павлyулyнетс против Украјине, број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије, број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).

Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу и утврдио повреду наведеног уставног права, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду н ематеријалне штете у износу од 1.100 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио утврђено трајање поступка, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Ев ропски суд за љуска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду, пре свега, актуелну праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године. Наиме, наведеном пресудом је констатовано да се утврђивањем од стране Уставног суда да је повређено право подносилаца на суђење у разумном року, признаје повреда на коју су се жалили и да је тиме задовољен само први услов утврђен у судској пракси Европског суда, али да статус жртве зависи од тога да ли је правично задовољење које је додељено – адекватно, како је то предвиђено чланом 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је у вези са овим подсетио да се у предметима који се односе на дужину поступка, једна од карактеристика довољног обештећења које може да отклони статус жртве странке односи на додељени износ, који зависи, посебно од карактеристика и делотворности правног лека. Да ли досуђени износ може да буде сматран разумним, мора да буде оцењено у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност досуђеног износа у односу на животни стандард у држави која је у питању и чињенице да ће накнада на основу штете по основу националног система генерално бити досуђена и исплаћена много брже него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права на основу члана 41. Европске конвенције. Овакав став Европски суд је заузео и у пресудама Благојевић и други против Србије, од 24. маја 2016. године, М.Б. – МАК Чачак ДОО и други против Србије, од 27. септембра 2016. године, Ковић и други против Србије, од 4. априла 2017. године, Павловић и Пантовић против Србије, од 4. априла 2017. године, Живковић против Србије, од 4. априла 2017. године, Боровић и други против Србије, од 11. априла 2017. године, Билић против Србије, од 17. октобра 2017. године и Миловановић против Србије, од 19. децембра 2017. године. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права , Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.

Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања управних органа и судова у управном спору (видети , поред других, Одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).

7. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореном пресудом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава тиме што Управни суд није оценио битне наводе тужбе, који се понављају у уставној жалби, већ се само сагласио са становиштем другостепеног органа.

По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди је образложено зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је на тај начин одлучено. Наиме, Управни суд је навео довољне и јасне разлоге због којих је сматрао да је подносиоцу право на отпремнину морало бити утврђено у складу са одредбама раније важећег Закона о Војсци Југославије и раније важеће Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и ци вилних лица у Војсци Србије и Црне Горе . Уставни суд указује на то да је правна последица поништаја првостепеног решења од 30. новембра 2007. године, којим је први пут одлучено о праву подносиоца на отпремнину, била обавеза првостепеног органа да употпуни чињенично стање и отклони утврђене повреде правила поступка. Како је у поновном поступку утврђено да је датум престанка службе подносиоца био у време важења Закона о Војсци Југославије, првостепени орган је био у обавези да донесе ново решење применом наведеног закона , по чијим одредбама је први пут решавано о праву подносиоца на отпремнину и претходно одлучено о његовом радноправном статусу у Војсци. Уз то је вођено рачуна да се о праву подносиоца на отпремнину не одлучи пре него што се у другом поступку не донесе коначно решење о његовом разрешењу од професионалне војне службе. У том смислу, Уставни суд је оценио да је оспорена пресуда Управног суда заснована на уставноправно прихватљивој примени материјалног права које је било меродавно за одлучивање у датој правној ствари.

Поводом навода уставне жалбе да је Управни суд у оспореној пресуди одступио од примедаба изнетих у ранијој пресуди од 15. јануара 2014. године, везаних за непрецизност висине и одсуство рока за исплату отпремнине у диспозитиву оспореног првостепеног решења од 4. фебруара 2011. године, Уставни суд је констатовао да је подносиоцу отпремнина исплаћена на основу решења од 30. новембра 2007. године, које је касније поништено пресудом Управног суда од 3. децембра 2010. године. При том, подносилац у уставној жалби није навео да износ отпремнине који му је исплаћен не одговара висини четири плате коју је стекао непосредно пре престанка професионалне војне службе, дана 31. децембра 2007. године. С обзиром на то да није постојала обавеза да се изврши решење од 4. фебруара 2011. године због тога што је подносиоцу претходно била обрачуната отпремнина у складу са одредбама меродавног права и исплаћена у обиму који је одређен тим решењем, Уставни суд је нашао да се наводи уставне жалбе о недостацима диспозитива тог решења не могу прихватати као уставноправни разлози.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу изјављеном против решења Војне поште 2977 Београд инт. број 15-35 од 4. фебруара 2011. године и пресуде Управног суда У. 5766/14 од 29. септембра 2016. године, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.