У време важења није била у сагласности са Уставом одредба закона којом да орган коме је поднесен захтев за издавање путне исправе или визе, на захтев надлежног војног органа, одбити захтев ако утврди да лице које тражи издавање путне исправе или визе настоји да одласком у иностранство избегне обавезу служења војног рока, или службу у Војсци Југославије
Суд: | Савезни уставни суд | Датум: 11.07.2002 | Број: 1.У.22/02- |
Абстракт: |
Савезни уставни суд, поводом дате иницијативе, покренуо је поступак за оцењивање уставности одредбе члана 46. став 1. тачка 5) Закона о путним исправама југословенских држављана ("Службени лист СРЈ" бр. 33/96, 12/98, 44/99, 15/00, 7/01 и 71/01).
Садржај оспорене одредбе дат је у сентенци па се, ради тога, не понавља.
Одредбом члана 124. став 2. Устава СРЈ утврђено је да Савезни уставни суд може одлучивати о уставности и законитости аката који су престали да важе, ако од престанка важења до покретања поступка није протекло више од једне године.
Одредбе члана 30. став 2. Устава СРЈ утврђено је да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти СР Југославија може ограничити савезним законом ако је то неопходно за вођење кривичног поступка, спречавање ширења заразних болести или за одбрану Савезне Републике Југославије.
На основу члана 7. Закона о изменама Закона о путним исправама југословенских држављана ("Службени лист СРЈ" број 23/02), од 27.04.2002. године, који је ступио на снагу осмог дана објављивања у "Службеном листу СРЈ", престала је да важи оспорена одредба члана 46. став 1. тачка 5) наведеног закона. Овим законом о изменама Закона о путним исправама југословенских држављана нису отклоњене последице неуставности оспорене одредбе.
Полазећи од одредбе члана 30. став 2. Устава СРЈ, савезни законодавац је одредбом члана 46. став 1, тачка 4) Закона о изменама Закона о путним исправама југословенских држављана ("Службени лист СРЈ" број 23/02) прописао да ће орган коме је поднесен захтев за издавање путне исправе или визе одбити захтев ако је то неопходно ради одбране земље, у случају да је проглашено ратно стање, стање непосредне ратне опасности и ванредно стање.
Тиме је исцрпљен Уставом СРЈ утврђени разлог због којег се може савезним законом прописати ограничење права грађанина да напусти СР Југославију, односно ограничити његова слобода кретања, кад је то неопходно за одбрану Савезне Републике Југославије. Међутим, оспореном одредбом, у време њеног важења, било је прописано ограничење права грађанина да напусти СР Југославију, и поред тога што савезним законом није прописано да је наступањем наведеног случаја неопходно ограничити то право из разлога одбране СР Југославије, вођење кривичног поступка или спречавања ширења заразних болести.
Будући да је оспореном одредбом, у време њеног важења, било предвиђено ограничење права грађанина да напусти Савезну Републику Југославију из разлога који Уставом СРЈ нису утврђени, а имају у виду да је слобода кретања и право да се напусти СР Југославија, и да се у њу врати, једно од основних слобода и права грађанина и да наведеним изменама закона нису отклоњене последице неуставности, то је Суд оценио да треба донети одлуку којом ће утврдити да оспорена одредба, у време важења, није била сагласна са Уставом СРЈ.