Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Катарина Манојловић Андрић, др Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жал би С. А. из Кикинде, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. новембра 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба С. А. и утврђује да су пресудама Врховног касационог суда Рев2. 1460/13 од 10. априла 2014. године, Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1121/13 од 23. септембра 2013. године и Основног суда у Кикинди П1. 84/12 од 4. фебруара 2013. године повређени право на правично суђење из члана 32. став 1. и начело забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, на штету подноситељке уставне жалбе.

2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 1460/13 од 10. априла 2014. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији подноситељке уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1121/13 од 23. септембра 2013. године.

Образложење

1. С. А. из Кикинде је, 5. децембра 201 4. године, преко пуномоћника Б. С, адвоката из Кикинде, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуд а Врховног касационог суда Рев2. 1460/13 од 10. априла 2014. године, Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1121/13 од 23. септембра 2013. године и Основног суда у Кикинди П1. 84/12 од 4. фебруара 2013. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права , утврђених одредбама члана 21. ст. 1 - 3, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.

У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је подноситељка била жртва очигледне дискриминације приликом запошљавања, с обзиром на то да јој радни однос код туженог „Т.“ а.д. Кикинда није продужен за још 12 месеци, колико је тужени био у обавези да је задржи према уговору са Националном службом за запошљавање након завршетка стручног оспособљавања, само због тога што се налазила на породиљском одсуству; да та чињеница несумњиво произлази из извештаја од 14. марта 2012. године, који је тужени упутио Националној служби за запошљавање, а у коме је подноситељка сврстана у категорију запослених којима радни однос није продужен због трудноће; да су парнични судови овакву тврдњу оценили као неосновану, с т ом разликом што су првостепени и другостепени суд били на становишту да је подноситељки радни однос престао због истека времена на који је заснован, а не због дискриминације, док је ревизијски суд констатовао да подноситељка није означила лица у односу на која је дискриминисана; да је Врховни касациони суд у идентичној чињеничној и правној ситуацији (тужиљи Т.Ј. радни однос код истог туженог није продужен због трудноће) донео решење којим је укинуо преиначујућу пресуду Апелационог суда у Новом Саду, износећи став да замену тужиље Т.Ј. другим запосленим, због њене трудноће, треба оценити са аспекта забране дискриминације из члана 21. Устава, као и одредаба чл. 18. и 19. Закона о раду; да је подноситељки на тај начин, поред права на правично суђење, повређено и право на једнаку заштиту права.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и подноситељки утврди право на накнаду материјалне штете у висини изгубљених зарада код туженог за период од 12 месеци, колико је тужени био у обавези да је задржи у радном односу, са припадајућим доприносима за обавезно социјално осигурање, као и свих трошкова парничног поступка које је имала у предметној парници.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене пресуде и документацију која је приложена уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Оспореном пресудом Основног суда у Кикинди П1. 84/12 од 4. фебруара 2013. године је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље С. А, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се поништи као незаконито решење туженог „Т.“ а.д. Кикинда од 25. фебруара 2012. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду број 457/200 од 1. августа 2011. године, затим да се тужени обавеже да је врати на рад и распореди на радно место пословође смене у погону грубе керамике или на друге послове који одговарају њеној стручној спреми, знању и способностима, као и да са њом закључи анекс уговора о раду за обављање наведених послова на одређено време – до 25. фебруара 2013. године.

Поступајући по жалби тужиље, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 1121/13 од 23. септембра 2013. године којом је жалбу одбио и ожалбену пресуду у целини потврдио .

Врховни касациони суд је 10. априла 201 4. године донео оспорену пресуду Рев2. 1460/13, којом је одбио као неосновану ревизију тужиље изјављену против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1121/13 од 23. септембра 2013. године.

У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, одлуком Националне службе за запошљавање - Филијала Кикинда од 2. новембра 2010. године усвојен захтев туженог за финансирањ е стручно г оспособљав ања и запошљавања младих, под називом „Прва шанса 2010“ за 18 незапослених лица, и то за време воло нтерске праксе у трајању од три месеца и за рефундацију зараде приправника за време стручног оспособљавања у трајању од 12 месеци , за занимања која су так сативно била утврђена одлуком; да је, према наведеној одлуци, тужени био у обавези да у року од 15 дана од доношења одлуке, закључи са незапосленим лицима уговор о волонтерском раду, а по истеку волонтерског рада и уговор е о оспособ љавању са најмање пет лица која су обављала волонтерску праксу; да је тужени са Националном службом за запошљавање (у даљем тексту: НСЗ) закључио Уговор од 1. марта 2011. године, којим је у члану 2. утврђено да тужени има право на рефундацију нето зараде за седам приправника са средњим образовањем, који су поименично набројани, а међу којима се налазила и тужиља, као и обавезу да са тим лицима, као приправницима, заснује радни однос на 12 месеци, уз редован обрачун и исплату зараде у висини одобрене субвенције; да је, према члану 5. Уговора, тужени био у обавези да по истеку стручног оспособљавања од 12 месеци, задржи приправника у радном односу најмање још 12 месеци у истом степену стручне спреме; да је, према члану 6. став 1. Уговора, у случају прекида стручног оспособљавања приправника, тужени био у обавези да закључи уговор о раду са другим незапосленим лицем са евиденције НСЗ, у истом занимању и степену образовања, уколико по процени НСЗ постоје услови да се приправник оспособи за самосталан рад у струци за преостало време, док се ставом 2. тужени обавезао да у случају престанка радног односа приправника по истеку стручног осопособљавања приправника, закључи уговор о раду са другим незапосленим лицем са евиденције НСЗ, у истом занимању и степену образовања за преостало време; да је тужени, на осно ву преузетих уговорних обавеза, закључио са тужиљом прво уговор о волонтерском раду у трајању од три месеца, а након тога је тужиља засновала радни однос на одређено време, закључењем уговора о раду од 26. фебруара 2011. године, ради стручног оспособљавања по Програму запошљавања младих „Прва шанса 2010 “, у трајању од 12 месеци , тачније до 25. фебруара 2012. године; да је н аведеним уговором тужиља засновала радни однос за обављање послова руковања аутоматском линијом за слагање производа у погону грубе керамике; да је тужени са тужиљом 1. августа 2011. године закључио анекс уговора о раду, којим је тужиља премештена на послове пословође смене у погону грубе керамике, за које су услови за заснивање радног односа, према важећем Правилнику о систематизацији радних места туженог, били ИВ и В степен школске спреме технолошког и техничког смера и једна година радног искуства; да тужиља има средњу стручну спрему, занимање саобраћајни техничар.

У образложењу ове пресуде је даље наведено: да је због одласка на боловање у вези трудноће, тужиља 2. новембра 2011. године престала да долази на посао; да је спорним решењем туженог од 25. фебруара 2012. године, које јој је уручено 2. марта 2012. године, тужиљи престао радни однос са 25. фебруаром 2012. године, због истека рока на који је заснован; да према извештају од 14. марта 2012. године, који је тужени доставио НСЗ, тужени са у купно девет лица после истека приправничког стажа није закључио уговоре о раду на још годину дана, већ их је заменио новим лицима са евиденције НСЗ, у складу са преузетом уговорном обавезом; да је уместо тужиље тужени на рад примио Ж. П, која је истог занимања и степена образовања, са којом је 26. фебруара 2012. године закључио уговор о раду у трајању до 25. фебруара 2013. године, за обављање послова руковања аутоматском линијом за слагање производа у погону грубе керамике; да су на утврђено чињенично стање нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили као неоснован захтев тужиље за поништај решења од 25. фебруара 2012. године, налазећи да је тужиљи престао радни однос на основу члана 175. тачка 1 ) Закона о раду, истеком рока на који је заснован; да је одредбама члана 187. Закона о раду, које су биле на снази у време доношења спорног решења, било прописано да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детега и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду, изузев запосленом који је засновао радни однос на одређено време; да имајући у виду да је тужиља засновала радни однос на одређено време од 12 месеци и да је у уговору наведено да радни однос траје до 25. фебруара 2012. године, законито је решење које је тужени донео на основу члана 175. тачка 1 ) Закона о раду, а којим је утврдио да је истеком наведеног рока радни однос престао; да је запослена жена за време трудноће уживала посебну заштиту од отказа уговора о раду, у смислу члана 187. став 1. Закона о раду, али да је од тог правила постојао изузетак у став у 2. истог члана, и то за радни однос заснован на одређено време; да је, према члану 5. Угов ора закљученог између туженог и НСЗ, тужени био у обавези да по истеку 12 месеци задржи тужиљу у радном односу још најмање 12 месеци; да нема незаконитог поступања у томе што тужени наведену обавезу није испунио, зато што тужиља није м огла да учествује у процесу рада код туженог, с обзиром на то да је пр имарни циљ Програма запошљавања младих „Прва шанса 2010 “ било оспособљавање незапослених лица у „реалном“ раду код послодаваца; да су могућности прекида стручног оспособљавања приправника или престанка радног односа по истеку стр учног оспособљавања приправника биле предвиђене чланом 6. Уговора, у ком случају је тужени имао обавезу да закључи уговор о раду са другим незапосленим лицем са евиденције НСЗ, у истом занимању и степену образовања, што је тужени у конкретном случају учинио , тако што је за преостало време (12 месеци) закључио уговор о раду са незапосленом Ж. П ; да је неосновано ревизијско указивање да је тужени доношењем спорног решења прекршио забрану дискриминације из чл . 18 – 20. Закона о раду јер тужиљу није задржао у радном односу још 12 месеци, само због тога што је тужиља отишла на трудничко боловање; да то из разлога што тужиљи утовор о раду није отказан када је отишла на боловање везано за трудноћу, већ након истека рока на који је закључен (скоро четири месеца касније); да је, о сим тога, тужиља са туженим закључила уговор о раду у оквиру Одлуке о финансирању стручног оспособљавања и запошљавања младих „Прва шанса 2010“, под условима и на начин који је утврдила НСЗ, при чему тужени са укупно девет лица након истека приправничког стажа није закључио уговоре о раду на још годину дана, па је н ејасно у односу на која лица је тужиља била у неједнаком положају, јеп о томе навода нема ; да се, према томе, поступање туженог, и по оцени ревизијског суда, не може оквалификовати као дискриминација; да с обзиром на то да је решење о отказу уговора о раду законито, правилно су нижестелени судови одбили као неоснован и захт ев тужиље за враћање на рад код туженог.

У извештају од 14. марта 2012. године, који је доставио НСЗ, тужени „Т.“ а.д. Кикинда је, поред осталог, навео: да је на основу шест одлука о финансирању стручног оспособљавања и усавршавања младих по програму „Прва шанса 2010“ од 2. новембра 2010. године запослио 72 лица у својству приправника; да је, након истека приправничког стажа, са 63 лица закључен уговор о раду на још годину дана; да је преосталих деветоро лица замењено новим лицима; да је шесторо лица замењено због незадовољавајућег рада и залагања; да су остала три лица замењена јер се налазе на трудничком боловању; да су радници на њиховим местима потребни због несметаног одвијања процеса производње; да су уместо поменутих лица запослена лица са евиденције НСЗ, у складу са преузетом уговорном обавезом; да се С. А. налази на трудничком боловању, те како је потребан радник на њеном месту ради несметаног одвијања процеса производње, одлучено је се она замени другим радником, из ког разлога је у радни однос примљена Ж. П .

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је : да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације , те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1 – 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).

У овој уставносудској ствари од значаја су и одредбе Устава којима је утврђено: да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 5.); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом, да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја (члан 66. ст. 1. и 2.).

Одредбама Конвенције Међународне организације рада број 183 о заштити материнства („Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 1/10) (у даљем тексту: Конвенција МОР) је прописано: да се ова конвенција примењује на све запослене жене, укључујући и оне у нетипичним облицима зависног рада (члан 2. став 1.); да ће с вака чланица, након консултација са организацијама послодаваца и запослених, усвојити одговарајуће мере како би обезбедила да трудне жене или дојиље не морају да обављају послове које је надлежни орган прогласио штетним за здравље мајке или детета, или када се процењује да постоји знатна опасност за здравље мајке или детета (члан 3.); да н а основу лекарске потврде или друге одговарајуће потврде, на основу домаћег закона и праксе, у којој се наводи предвиђени датум порођаја, жена на коју се примењује ова конвенција има право на породиљско одсуство у трајању не краћем од 14 недеља (члан 4. став 1.). Одредбама члана 8. Конвенције МОР је прописано: да се о тпуштање жене са посла за време трудноће и одсуства из чл. 4. или 5. ове конвенције или у периоду након њеног повратка на посао прописаног домаћим законом или прописима сматра незаконитим, осим из разлога који немају везе са трудноћом, порођајем и дојењем као његовом последицом, да терет доказивања да разлози за отпуштање немају везе са трудноћом, порођајем и дојењем сноси послодавац (став 1.); да по истеку породиљског одсуства, жена има право да се врати на исто радно место или на одговарајуће радно место са истом платом (став 2.). Одредбама члана 9. Конвенције МОР је прописано: да ће с вака чланица усвојити одговарајуће мере да би обезбедила да материнство не буде извор дискриминације у области радних односа, укључујући, изузетно од члана 2. став 1. ове конвенције, и могућност запошљавања (став 1.); да м ере из претходног става укључују забрану да се од жене која конкурише за посао захтева да се подвргне тесту на трудноћу или да донесе потврду о таквом тесту, осим у случајевима када се домаћим законом или прописима захтева за послове - који су домаћим законом или прописом забрањени или ограничени за труднице или дојиље или када постоји очигледна или знатна опасност по здравље жене и детета (став 2.).

Одредбама Закона о раду ( „Службени гласник РС“, број 24/05 , 61/05 и 54/09 ) (у даљем тексту: З ОР), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да је забрањена непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство (члан 18.); да непосредна дискриминација, у смислу овог закона, јесте свако поступање узроковано неким од основа из члана 18. овог закона којим се лице које тражи запослење, као и запослени, ставља у неповољнији положај у односу на друга лица у истој или сличној ситуацији (члан 19. став 1.); да је д искриминација из члана 18. овог закона забрањена, поред осталог, у односу на услове за запошљавање и избор кандид ата за обављање одређеног посла, да су одредбе уговора о раду којима се утврђује дискриминација по неком од основа из члана 18. овог закона ништаве (члан 20. став 1. тачка 1) и став 2.); да се не сматра дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства у односу на одређени посао када је природа посла таква или се посао обавља у таквим условима да карактеристике повезане са неким од основа из члана 18. овог закона представљају стварни и одлучујући услов обављања посла, и да је сврха која се тиме жели постићи оправдана (члан 22. став 1.); да послодавац може да заснује радни однос са лицем које први пут заснива радни однос, у својству приправника, за занимање за које је то лице стекло одређену врсту и степен стручне спреме, ако је то као услов за рад на одређеним пословима утврђено законом или правилником, да приправнички стаж траје најдуже годину дана, ако законом није друкчије одређено (члан 47. ст. 1. и 3.); да запослена жена за време трудноће не може да ради на пословима који су, по налазу надлежног здравственог органа, штетни за њено здравље и здравље детета, а нарочито на пословима који захтевају подизање терета или на којима постоји штетно зрачење или изложеност екстремним температурама и вибрацијама (члан 89.); да з апослена жена за време првих 32 недеље трудноће не може да ради прековремено и ноћу, ако би такав рад био штетан за њено здравље и здравље детета, на основу налаза надлежног здравственог органа, да запослена жена за време последњих осам недеља трудноће не може да ради прековремено и ноћу (члан 90.); да запослена жена има право на одсуство са рада због трудноће и порођаја (породиљско одсуство), као и одсуство са рада ради неге детета, у укупном трајању од 365 дана (члан 94.); да р адни однос, поред осталог, престаје истеком рока за који је заснован (члан 175. тачка 1)); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, поред осталог, ако запослени не остварује резултате рада, односно нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради (члан 179. тачка 1)); да се оправданим разлогом за отказ уговора о раду, у смислу члана 179. овог закона, не сматра, поред осталог, коришћење породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета (члан 183. тачка 2)); да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду, да запосленом из става 1. овог члана који је засновао радни однос на одређено време може да престане радни однос по истеку рока за који је заснован (члан 187.).

Правилником о критеријумима и начину спровођења мера активне политике запошљавања („Службени гласник РС“, бр. 7/10, 3/11 и 6/11 – исправка) је било прописано: да се Правилником ближе уређују критеријуми и начин спровођења мера активне политике запошљавања од стране НСЗ, у складу са законом и Националним акционим планом запошљавања (члан 1.); да а ктивна политика запошљавања представља систем планова, програма и мера усмерених ка повећању запослености и смањењу незапослености (члан 3. став 1.); да м ере активне политике запошљавања, усмерене ка унапређењу запослености, које спроводи НСЗ, поред осталог, чине и субвенције за запошљавање (члан 4. тачка 3)).

5. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да се уставном жалбом, у суштини, указује да парнични судови нису на адекватан начин оценили наводе о акту дискриминације подноситељке приликом запошљавања код туженог, што је последично довело до произвољне примене меродавног материјално г прав а.

Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подноси тељки осигурао право на правично суђење гарант овано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подноситељке уставне жалбе.

Поред наведеног, Уставни суд указује да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку, које подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по правном средству. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци да детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Према пракси Европског суда за људска права, приликом оцене да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде правичног суђења, потребно је водити рачуна о природи и околностима конкретног случаја (видети пресуду у предмету Гарциа Руиз против Шпаније, представка број 30544/96, од 29. јануара 1999. године), при чему судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду у предмету Георгиадис против Грчке, представка број 21522/93, од 29. маја 1997. године). Обавеза суда да образложи одлуку не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду у предмету Ван дер Хурк против Холандије, представка број 16034/90, од 19. априла 1994. године), а што се посебно односи на образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижих судова. Међутим, Уставни суд указује да је за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (видети пресуду у предмету Хелле против Финске, представка број 157/1996/776/977, од 19. децембра 1997. године).

Суштина образложења оспорених пресуда (првостепене, другостепене и ревизијске) огледа се у становишту парничних судова да тужени није незаконито поступио када је подноситељки, након истека периода од годину дана на који је њен радни однос у својству приправника био заснован, отказао уговор о раду и за њено место запослио друго (незапослено) лице са евиденције НСЗ, на основу члана 6. Уговора од 1. марта 2011. године. Парнични судови сматрају да је радни однос подноситељки престао због истека рока за који је заснован. С друге стране, због чињенице да је подноситељка била у другом стању, судови сматрају да је тужени, по основу наведеног уговора, био овлашћен да на њено место запосли друго лице са евиденције НСЗ, упркос уговорној обавези да по истеку стручног оспособљавања од 12 месеци приправник е задржи у радном односу најмање још 12 месеци у истом степену стручне спреме .

Подноситељка је, дакле, у радни однос код туженог примљена на приправнички стаж у трајању од 12 месеци, како би се стручно оспособила за самосталан рад на пословима који одговарају њеној стручној спреми. Према Уговору од 1. марта 2011. године, тужени је имао обавезу да приправнике (укључујући и подноситељку), по истеку приправничког стажа, задржи у радном односу као запослене на одређено време, најмање још 12 месеци. Тужени је, такође, био у обавези да у својству приправника запосли друго незапослено лице, ако постојећи приправник прекине стручно оспособљавање у току приправничког стажа, у ком случају је НСЗ вршила процену да ли се нови приправник може оспособи ти за самосталан рад у струци за преостало време .

Из извештаја туженог о реализацији програма стручног оспособљавања и усавршавања младих „Прва шанса 2010“, који је 14. марта 2012. године упутио НСЗ, произлази да је подноситељка била једна од 72 приправника који су завршили приправнички стаж код туженог, а од којих је тужени са 63 закључио уговоре о раду на период од још 12 месеци. Шесторо приправника, према наведеном извештају, није примљено у радни однос по завршетку приправничког стажа због неостваривања резултата рада у току стручног оспособљавања, а три приправнице (међу њима и подноситељка) због чињенице да су у току стручног оспособљавања отишле на породиљско одсуство. Подноситељка је током стручног оспособљавања учествовала у процесу рада у периоду од 25. фебруара 2011. године, када је примљена у радни однос, до 2. новембра 2011. године, када је отишла на породиљско одсуство.

По схватању Уставног суда, парнични судови су основ по коме је тужени након истека приправничког стажа уместо подноситељке запослио друго лице на период од 12 месеци, нашли у члану 6. став 2. Уговора од 1. марта 2011. године – престанак радног односа приправника по завршетку приправничког стажа (стручног оспособљавања), износећи јединствен став да је подноситељки радни однос престао истеком рока за који је заснован. Судови тако, по мишљењу Уставног суда, губе из вида чињеницу да није само подноситељка (као приправник) засновала радни однос на период од 12 месеци, већ да је то био случај са свих 72 приправника. Међутим, само њих деветоро није закључило уговор о раду на период од још 12 месеци. Разлози за престанак радног односа шесторо приправника, по оцени туженог, огледао се у неостваривању резултата рада ток ом стручног оспособљавања . Уставни суд констатује да је у том периоду ЗОР у члану 179. неостваривање резултата рада прописивао као један од разлога за отказ уговора о раду на иницијативу послодавца. С друге стране, одредбом члана 187. тачка 3) ЗОР је изричито било прописано да се оправданим разлогом за отказ уговора о раду не сматра коришћење породиљског одсуства. С тим у вези, Уставни суд закључује да образложења оспорених пресуда не садрже јасне и довољне разлоге за оцену да је тужени био овлашћен да након истека приправничког стажа подноситељке у радни однос прими друго лице, с обзиром на то да је, по схватању Суда, то овлашћење претходно било условљено престанком радног односа подноситељке, и то не због истека рока на који је радни однос заснован (јер су и сви остали приправници били примљени у радни однос на период од 12 месеци), већ из неког другог законом прописаног разлога.

Уставни суд даље констатује да се судови у образложењима оспорених одлука нису бавили питањем да ли је одлазак подноситељке уставне жалбе на породиљско одсуство (2. новембра 2011. године), након више од осам месеци активног обављања приправничке праксе, имао карактер прекида стручног оспособљавања из члана 6. став 1. Уговора од 1. марта 2011. године, или не, тим пре што тужени није одмах запослио неко друго лице у својству приправника (на шта је уговором био овлашћен) након одласка подноситељке на породиљско одсусутво, а пре истека њеног приправничког стажа. Другим речима, тужени није подноситељки прекинуо приправнички стаж одмах пошто је отишла на породиљско одсуство, већ је у радном односу задржао до истека периода за који је приправнички стаж био уговорен. С тим у вези, судови су, по мишљењу Уставног суда, били у обавези да изнесу посебне – уставноправно утемељене разлоге о томе зашто сматрају да у таквој ситуацији, односно у конкретном случају, није било места примени уговорне одредбе којом су биле уређене обавезе туженог по истеку периода стручног оспособљавања, те да ли трудноћа може бити разлог за неизвршење уговорне обавезе на начин како то стоји у акту туженог.

Поред наведеног, Уставни суд посебно наглашава да оспорене пресуде не садрже образложења која задовољавају стандард правичног суђења ни у вези навода којима је подноситељка током парничног поступка указивала на дискриминациј у. Наиме, подноситељка се у време истека приправничког стажа налазила на породиљском одсуству, а ту чињеницу је тужени у извештају од 14. марта 2012. године навео као једини разлог њене замене другим лицем за евиденције НСЗ. С тим у вези, Уставни суд сматра да су судови морали имати у виду да се у Републици Србији женама у другом стању, било да оне траже запослење или да се већ налазе у радном односу, гарантује посебна заштита, како Уставом и законима, тако и одговорајућим међународним документима, пре свега, потврђеном Конвенцијом МОР, која, према члану 16. став 2. Устава, чини саставни део правног поретка Републике Србије. Мајци се Уставом гарантује посебна подршка и заштита како пре, тако и после порођаја , што, по схватању Уставног суда, такође следи и из одредаба поменуте Конвенције МОР. Безбедни и здрави услова рада, изузимање од готово свих врста „нередовности“ на раду (прековременог рада, ноћног рада, рада на пословима на којима постоји штетно зрачење или изложеност екстремним температурама и слично), плаћено одсуство за време трудноће и порођаја, а и касније због неге детета, које не може бити оправдан разлог за отказ уговора о раду, само су неке од гаранција које су из међународноправног оквира, преко уставних јемстава, преточене у норме ЗОР, системског закона у области радног права. У духу поменутих гаранција нарочито треба тумачити значење и домашај одредб е члана 18. ЗОР , којом је трудноћа изричито прописана као један од основа за непосредну или посредну дискриминацију лица која траже запослење, односно запослених. Из извештаја туженог од 14. марта 2012. године судови су несумњиво утврдили да је замена подноситељке другим лицем са евиденције незапослених извршена само због чињенице да се она налази на породиљском одсуству, а не из неких објективних разлога, као што је то био случај са шесторо приправника, које је тужени заменио због неостваривања резултата рада. Према томе, Уставни суд закључује да су судови били у обавези да се посебно изјасне о томе да ли овакав поступак туженог сматрају актом потенцијалне (не)посредне дискриминације лица које је, према преузетој уговорној обавези, требало примити у радни однос. У вези са тим, Уставни суд посебно указује да став Врховног касационог суда да је подноситељка била у обавези да означи лица у односу на која је стављена у неједнак положај сматра уставноправно неприхватљивим, с обзиром на то да из самог извештаја од 14. марта 2012. године несумњиво произлази да је 63 од укупно 72 приправника тужени примио у радни однос на још 12 месеци, како је и гласила његова уговорна престација, док су подноситељка и још две приправнице замењене другим лицима због чињенице да су се у време истека приправничког стажа налазиле на породиљком одсуству.

5.1. Имајући у виду да је уставном жалбом истакнута и повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд подсећа да се овим уставним одредбама не јемчи ниједно посебно (самостално) људско право, већ је реч о основном начелу на коме, сагласно Уставу, почива остваривање свих Уставом зајемених људских и мањинских права и слобода. Стога је повреда овог уставног начела увек акцесорне природе, јер мора бити везана за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе. Уставни суд је у Одлуци ИУ-347/2005 од 22. јула 2010. године, поред осталог, утврдио: да је Уставом гарантована општа забрана дискриминације; да Устав не садржи дефиницију „дискриминације“, али сматра да овај термин треба схватити на начин на који је дефинисан у ставу 7 Општег коментара број 18 (37) Комитета за људска права Организације уједињених нација, усвојеном 1989. године ; да по схватању Комитета за људска права, термин „дискриминација“ означава било какво разликовање, искључивање, ограничавање или давање предности засноване на основама као што су раса, боја, пол, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, имовина, рођење или други статус, а који за циљ или последицу имају угрожавање или онемогућавање признавања, уживања или остваривања свих права и слобода свих људи под једнаким условима; да, према становишту Уставног суда, разликовање које је засновано на разумном и оправданом основу не представља дискриминацију.

Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд налази да је са уставноправног аспекта спорно да ли је подноситељки, по основу трудноће, ускраћено право на рад. Међутим, како оспорене пресуде, пре свега пресуда Врховног касационог суда, не садрже образложења која задовољавају стандард правичног суђења у вези навода којима је подноситељка током парничног поступка указивала на дискриминацију, због чега је изостала и оцена судова о томе да ли је различито поступање према подноситељки у односу на 63 лица која су задржана у радном односу на још 12 месеци, било засновано на разумном и оправданом основу, Уставни суд је закључио да је на штету подноситељке уставне жалбе повређено и начело забране дискриминације из члана 21. Устава.

Уставни суд на крају констатује и да су судови приликом одлучивања о тужбеном захтеву подноситељке очигледни примат дали потребама туженог као послодавца, односно потребама његовог производног процеса, што је послужило као додатни аргумент за изнету оцену. То потврђује и указивање судова на чињеницу да подноситељка, због чињенице да је била трудна, није могла да учествује у производном процесу. Судови су при том изгубили из вида да је запошљавање приправника на стручном оспособљавању код туженог била мера активне политике запошљавања, коју је НСЗ реализовала у сарадњи са туженим. Активна политика запошљавања у Републици Србији подразумева систем планова, програма и мера усмерених ка повећању запослености и смањењу незапослености . Тужени је запослио подноситељку и остале приправнике, али је њихове зараде финансирала НСЗ, с циљем да се сва та лица преузму са евиденције незапослених, коју води НСЗ, односно да се радно ангажују. С тим у вези, Уставни суд налази да је примарни циљ програма „Прва шанса 2010“, који је финансирала НСЗ средствима из буџета, било запошљавање лица која чекају на запослење, тј. њихово стручно оспособљавање, а не само унапређење производног процеса туженог, што Уставни суд не спори као критеријум код одабира незапослених лица са евиденције.

На основу изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорен им пресуд ама Врховног касационог суда Рев2. 1460/13 од 10. априла 2014. године, Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1121/13 од 23. септембра 2013. године и Основног суда у Кикинди П1. 84/12 од 4. фебруара 2013. године, на штету подноситељке уставне жалбе повређени и право на правично суђење из члана 32. став 1. и начело забране дискриминације из члана 21. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11,18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлуч ујући као у тачки 1. изреке.

6. Уставни суд је оценио да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1460/13 од 10. априла 2014. године и одређивањем да исти донесе нову одлуку о ревизији подноситељке изјављен ој против оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1121/13 од 23. септембра 2013. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одлучио као у тачки 2. изреке.

7. Одлучујући о захтеву подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспорене ревизијске пресуде и обавезивањем Врховног касационог суда да поново одлучи о ревизији подноситељке . Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одб ацио захтев за накнаду материјалне штете као преурањен , решавајући као у тачк и 3. изреке.

Уставни суд није посебно разматрао наводе подноси тељке о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

8. Због значаја за заштиту уставности и законитости и људских права и грађанских слобода, Уставни суд је, на основу члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.

9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић, с.р.