Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 4. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. новембра 2011. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Утврђује се да одредбе члана 20. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист Града Новог Сада“, бр. 7/04 и 5/06), у време важења, нису биле у сагласности с Уставом и законом.

2. Обуставља се поступак за оцену уставности и законитости одредаба члана 10. став 2, члана 14. ст. 1. и 2. и члана 15. тачка 1. Одлуке из тачке 1.

3. Одбацује се „захтев за застој у поступку, по Решењу Уставног суда број: ИУ л 101/2008 од 17. марта 2010. године“.

4. Одбацује се иницијатива за оцену уставности и законитости „одлука о утврђивању цене паркирања“.

5. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи донетих или предузетих на основу Одлуке из тачке 1.

Образложење

Уставном суду поднете су иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 14. став 2. и члана 20. Одлуке о јавним паркиралиштима наведене у изреци. Одредба члана 14. став 2. Одлуке о јавним паркиралиштима, како се наводи у једној од иницијатива, није у сагласности са одредбама члана 90. Устава и са Законом о облигационим односима. Ово из разлога што давање овлашћења јавном предузећу да наплаћује накнаду за коришћење паркинг места и лицу које није извршило радњу паркирања којом настаје уговорни однос или лицу у чију корист или по чијем налогу се ова радња не врши, како наводи подносилац, представља нечасну радњу на тржишту и противно је правилу да накнаду за извршену услугу плаћа корисник услуге. И одредба члана 20. став 1. Одлуке о јавним паркиралиштима, којом је предвиђено плаћање доплатне паркинг карте, по мишљењу овог подносиоца иницијативе, није у сагласности са одредбама члана 90. Устава које забрањују нечасне радње на тржишту и одредбама члана 276. Закона о облигационим односима према којима се уговорна казна за неплаћање накнаде за коришћење може искључиво уговорити међу уговорним странама кроз појединачни уговорни однос или прихватом општих услова пословања. Из истих разлога и по истом правном основу је, како наводи подносилац иницијативе, неуставна и незаконита и тачка 7. Одлуке о утврђивању цена паркирања и уклањања моторних возила (“Службени лист Града Новог Сада“, број 1/07). Предложио је и да Суд донесе "привремену меру којом ће обуставити од примене оспорене одредбе до коначне одлуке у поступку оцене уставности". Другом иницијативом оспорена је тачка 8. Одлуке о утврђивању цена паркирања и уклањања моторних возила („Службени лист Града Новог Сада“, број 44/08). По мишљењу подносиоца ове иницијативе, поводом које је формиран предмет ИУл-200/2009, оспореном тачком 8. Одлуке, одређивањем доплатне карте за неплаћање или прекорачење дозвољеног времена задржавања на паркиралишту и у јавној гаражи у износу од 950 динара, „јавно предузеће новчано кажњава грађане, преузима улогу прекршајног органа, те спроводи скраћени прекршајни поступак без присуства странке“. Уставни суд је, на основу одредбе члана 42. став 2. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), иницијативу поводом које је формиран предмет ИУл-200/2009 спојио са предметом ИУл-101/2008, ради вођења јединственог поступка по поднетим иницијативама. Доносилац оспореног акта доставио је Уставном суду одговор.

Уставни суд је након добијеног одговора доносиоца оспореног акта, на седници одржаној 21. јануара 2010. године донео Решење којим је покренуо поступак за оцену уставности и законитости, поред иницијативама оспорених одредаба члана 14. став 2. и члана 20, и одредаба члана 10. став 2, члана 14. став 1. и члана 15. тачка 1. оспорене Одлуке. Доносилац оспореног акта доставио је Уставном суду одговор на уставноправна питања постављена у наведеном Решењу Уставног суда, а дописом од 7. априла 2011. године, доносилац је поднео захтев да Уставни суд, сагласно одредбама члана 55. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), застане са поступком оцене уставности и законитости и одреди рок за отклањање уочене неуставности и незаконитости.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспорену Одлуку о јавним паркиралиштима ("Службени лист Града Новог Сада", бр. 7/04 и 5/06) Скупштина Града Новог Сада донела на основу члана 13. Закона о комуналним делатностима ("Службени гласник РС", бр. 16/97 и 42/98), члана 2. тачка 2. Одлуке о одређивању делатности које се сматрају комуналним делатностима од локалног интереса ("Службени лист Града Новог Сада", број 19/03) и одговарајућих одредаба Статута Града Новог Сада. Одлуком се уређују и обезбеђују услови и начин организовања послова на одржавању и коришћењу јавних паркиралишта и уређује начин наплате накнаде за коришћење јавних паркиралишта на територији Града Новог Сада (члан 1.). Уставни суд је констатовао и да је оспорена Одлука престала да важи, даном ступања на снагу Одлуке о јавним паркиралиштима на територији Града Новог Сада („Службени лист Града Новог Сада“, број 4/10).

Уставом Републике Србије је утврђено: да Република Србија штити потрошаче и да су посебно забрањене радње усмерене против здравља, безбедности и приватности потрошача, као и све нечасне радње на тржишту (члан 90.); да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом (члан 91. став 1.); да Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе имају буџете у којима морају бити приказани сви приходи и расходи којима се финансирају њихове надлежности (члан 92. став 1.); да Република уређује и обезбеђује јединствено тржиште, правни положај привредних субјеката, систем обављања појединих привредних и других делатности, порески систем, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине ( члан 97. тач. 6. и 7.); да општина, преко својих органа, у складу са законом уређује и обезбеђује обављање и развој комуналних делатности (члан 190. став 1. тачка 1.).

Законом о комуналним делатностима ("Службени гласник РС", бр. 16/97 и 42/98) одређене су комуналне делатности и уређени општи услови и начин њиховог обављања (члан 1.) и прописано је: да општина, град, односно град Београд (у даљем тексту: општина), у складу са овим законом, уређује и обезбеђује услове обављања комуналних делатности и њиховог развоја (члан 2.); да скупштина општине може, као комуналне делатности одредити и друге делатности од локалног интереса и прописати услове и начин њиховог обављања, поред осталог и одржавање јавних простора за паркирање (члан 4. став 2.); да скупштина општине прописује услове и начин организовања послова у вршењу комуналних делатности и услове за коришћење комуналних производа, односно комуналних услуга, а нарочито права и обавезе јавног комуналног или другог предузећа, односно предузетника, који обављају комуналну делатност и корисника комуналних производа и услуга, као и начин наплате цене за комуналне производе, односно за коришћење комуналних услуга (члан 13. став 1. тач. 3) и 4)); да јавно комунално предузеће одлучује уз сагласност скупштине општине, односно органа општине који скупштина одреди о цени комуналних производа и комуналних услуга коју плаћају непосредни корисници (члан 23. став 1.); да елементе за образовање цена комуналних услуга чине - 1) врста, обим и квалитет комуналних услуга који се утврђују стандардима и нормативима које пропише општина, 2) вредност средстава ангажованих у пружању услуга, 3) обим и квалитет уложеног рада у обављању комуналних услуга, 4) висина материјалних трошкова у обављању комуналних услуга, према стандардима и нормативима утрошка енергије, материјалних и других трошкова или планским калкулацијама и 5) други елементи у зависности од услова на тржишту и специфичности појединих комуналних услуга (члан 24.).

Законом о локалној самоуправи ("Службени гласник РС", број 129/07) прописано је: да општина, преко својих органа, у складу с Уставом и законом, уређује и обезбеђује обављање и развој комуналних делатности, као и организационе, материјалне и друге услове за њихово обављање, поред осталог и уређивање, одржавање и коришћење јавних паркиралишта (члан 20. тачка 5.)) и да град врши надлежности општине, као и друге надлежности и послове државне управе, који су му законом поверени (члан 24. став 1.).

Законом о финансирању локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 62/06 и 47/11) прописано је да јединици локалне самоуправе припадају изворни приходи остварени на њеној територији, поред осталог и локалне комуналне таксе (члан 6. тачка 3)); да стопе изворних прихода, као и начин и мерила за одређивање висине локалних такси и накнада утврђује скупштина јединице локалне самоуправе својом одлуком, у складу са законом (члан 7. став 1); да скупштина јединице локалне самоуправе може уводити локалне комуналне таксе за коришћење права, предмета и услуга и да се за коришћење права, предмета и услуга из става 1. овог члана не може уводити посебна накнада (члан 11.); да обвезник локалне комуналне таксе јесте корисник права, предмета и услуга за чије је коришћење прописано плаћање локалне комуналне таксе (члан 13.); да таксена обавеза настаје даном почетка коришћења права, предмета или услуге за чије је коришћење прописано плаћање локалне комуналне таксе и да таксена обавеза траје док траје коришћење права, предмета или услуге (члан 14.); да се локалне комуналне таксе могу уводити, поред осталог, за коришћење простора за паркирање друмских моторних и прикључних возила на уређеним и обележеним местима (члан 15. став 1. тачка 13)); да јединица локалне самоуправе може утврдити локалне комуналне таксе у различитој висини зависно од врсте делатности, површине и техничко-употребних карактеристика објеката и по деловима територије, односно у зонама у којима се налазе објекти, предмети или врше услуге за које се плаћају таксе (члан 17.) и да се актом скупштине јединице локалне самоуправе, којим се уводи локалне комунална такса, утврђују обвезници, висина, олакшице, рокови и начин плаћања локалне комуналне таксе (члан 18.).

Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", број 31/93) прописано је: да у заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања (члан 15. став 1.); да су одредбе прописа којима се делимично или у целини одређује садржина уговора саставни делови тих уговора, те их употпуњавају или ступају на место уговорних одредби које нису у сагласности са њима (члан 27. став 2.); да општи услови одређени од стране једног уговорача, било да су садржани у формуларном уговору, било да се на њих уговор позива, допуњују посебне погодбе утврђене међу уговорачима у истом уговору, и по правилу обавезују као ове; да се општи услови морају објавити на уобичајен начин и да општи услови обавезују уговорну страну ако су јој били познати у часу закључења уговора (члан 142. ст. 1. до 3.); да поверилац и дужник могу уговорити да ће дужник платити повериоцу одређени новчани износ или прибавити неку другу материјалну корист ако не испуни своју обавезу или ако задоцни са њеним испуњењем (уговорна казна); да ако што друго не произлази из уговора сматра се да је казна уговорена за случај да дужник задоцни са испуњењем и да уговорна казна не може бити уговорена за новчане обавезе (члан 270.); да ако је за неиспуњење обавезе или за случај задоцњења са испуњењем законом одређена висина накнаде под називом пенала, уговорне казне, накнаде или под којим другим називом, а уговорне стране су поред тога уговориле казну, поверилац нема право да захтева уједно уговорену казну и накнаду одређену законом, изузев ако је то самим законом дозвољено (члан 276.); да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној законом (члан 277.).

Одредбама члана 20. Одлуке која је оспорена иницијативом прописано је да је корисник који поступа супротно одредбама члана 15. и 18. ове одлуке дужан да плати доплатну паркинг карту према ценовнику предузећа (став 1.), да налог за плаћање доплатне паркинг карте издаје контролор и уручује га кориснику, а када није у могућности да уручи налог кориснику, причвршћује га на возило (став 2.), да се достављање налога за плаћање доплатне карте на начин из става 2. овог члана, сматра уредним и доцније оштећење налога нема утицај на ваљаност достављања и не одлаже плаћање доплатне паркинг карте (став 3.) и да је корисник паркирања дужан да поступи по примљеном налогу и плати доплатну паркинг карту у року од осам дана од дана достављања налога за плаћање (став 4.). Одредбама чл. 15. и 18, на које упућује оспорени члан 20. Одлуке прописано је да је корисник јавног паркиралишта обавезан да плати коришћење паркинг места према времену задржавања на прописан начин, да поступа у складу са дозвољеним временом коришћења паркинг места и да користи паркинг место у складу са саобраћајним знаком, хоризонталном и вертикалном сигнализацијом којима је означено паркинг место (члан 15.) и да куповином паркинг карте корисник стиче право коришћења паркинг места и прихвата прописане услове за коришћење посебног паркиралишта и да је корисник посебног паркиралишта дужан да истакне паркинг карту са унутрашње стране предњег ветробранског стакла возила или плати паркирање путем мобилног телефона (члан 18. ст. 1. и 2.). Одредбама члана 26. Одлуке прописана је новчана казна за прекршај за лице које не поступи у складу са одредбом члана 15, као и лице које поступи супротно одредби члана 18. став 2. и члана 21 (тач. 2. и 4).

Полазећи од тога да је Уставном суду поднет већи број иницијатива којима се, осим члана 20. оспорене Одлуке, тражи оцена уставности и законитости аката и других јединица локалне самоуправе којима је обавеза плаћања доплатне карте за коришћење јавног паркиралишта уређена на у основи истоветан начин, а имајући у виду уставноправне разлоге оспоравања ове обавезе садржане у поднетим иницијативама, Уставни суд је решењем покренуо поступак оцене уставности и законитости наведеног члана Одлуке. Наиме, по оцени Суда, као отворено, поставило се питање да ли доплатна карта, полазећи од начина на који је уређена оспореним чланом 20. Одлуке, има значење општим условима предвиђене накнаде за посебну услугу, односно општим условима предвиђеног (уговореног) начина плаћања цене за извршену услугу или има евентуално елементе (уговорне) казне за поступање корисника супротно општим условима уговореног начина коришћења услуге, та да ли се за исто понашање корисника може (истовремено) прописати обавеза плаћања накнаде даваоцу комуналне услуге и казна за прекршај, како је то предвиђено оспореном Одлуком. У даљем поступку Уставни суд је, с обзиром на то да је обавеза плаћања доплатне карте на у основи исти начин уређена и оспореним актима других јединица локалне самоуправе, ради разјашњења ствари, 29. марта 2011. године одржао и консултативни састанак о наведеним спорним уставноправним питањима, уз учешће доносилаца тих аката, представника појединих надлежних органа, те појединих научних радника, на коме су изражена различита становишта о правној природи прописане обавезе плаћања доплатне карте. Такође, преовладао је став да се основано поставља питање да ли је доплатна карта с обзиром на начин на који је уређена оспореним актима у сагласности са Уставом и законом.

Уставни суд је констатовао да је оспорена Одлука донета на основу овлашћења јединице локалне самоуправе садржаног у Закону о комуналним делатностима на основу кога скупштина општине прописује услове и начин организовања послова у вршењу комуналних делатности и услове за коришћење комуналних производа, односно комуналних услуга, а нарочито права и обавезе јавног комуналног или другог предузећа, односно предузетника, који обављају комуналну делатност и корисника комуналних производа и услуга, као и начин наплате цене за комуналне производе, односно за коришћење комуналних услуга (члан 13. став 1. тачка 3)). Такође, Уставни суд је констатовао и да сагласно раније заузетом ставу Суда (Одлука ИУ-78/2003 од 21. октобра 2004. године, Решење ИУ-266/2006 од 2. јула 2009. године), општим актом јединице локалне самоуправе прописана права и обавезе корисника и даваоца комуналне услуге, у смислу члана 27. став 2. Закона о облигационим односима, имају значење прописа који обавезује уговорне стране при уређивању тих односа. У том смислу и оспорена одредба члана 20. став 1. Одлуке којом је прописано да је „корисник који поступа супротно одредбама члана 15. и 18. ове одлуке дужан да плати доплатну паркинг карту према ценовнику предузећа“, по схватању Суда, има значење прописивања општег услова - уговора о коришћењу јавног паркиралишта, односно обавезе корисника да плати доплатну карту по основу коришћења јавног паркиралишта и право даваоца услуге да оствари приход наплатом доплатне карте.

Према наводима доносиоца оспореног акта, доплатна паркинг карта има карактер накнаде тј. цене за извршену услугу паркирања коју је корисник дужан да плати уколико није платио одговарајућу накнаду из чл. 14. и 18. Одлуке, а према времену задржавања на паркиралишту и као таква преставља други вид плаћања услуге коришћења паркинг места. Оцењујући уставност и законитост оспорене одредбе члана 20. став 1. Одлуке, Уставни суд је утврдио да Закон о комуналним делатностима, на основу кога је оспорена Одлука донета, не уређује уопште „доплатну карту“, те да је у том смислу не одређује као накнаду за коришћење паркиралишта супротно прописаним, односно уговореним условима, како је формулисана оспореном одредбе Одлуке. Уставни суд је констатовао и да Закон о комуналним делатностима не одређује ни правну природу уговорног односа између даваоца и корисника комуналне услуге која ова лица успостављају на основу општим актима јединице локалне самоуправе прописаних права и обавеза, нити у том смислу упућује на сходну примену других закона када је реч о уређивању тих односа. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да према Закону о комуналним делатностима давалац комуналне услуге стиче приход „од продаје комуналних производа, односно услуга“, по цени на коју сагласност даје скупштина јединице локалне самоуправе, односно орган кога одреди скупштина (чл. 22. и 23.), те да су одредбама члана 24. Закона одређени елементи за образовање цена комуналних услуга, Уставни суд је оценио да из наведених одредаба Закона следи да се актом јединице локалне самоуправе права и обавезе уговорних страна могу уредити на начин који „обезбеђује“ да корисник паркиралишта плаћањем одређене накнаде стиче право на одговарајућу услугу, односно коришћење јавног паркиралишта. Имајући у виду да сагласно оспореној одредби Одлуке, обавеза плаћања доплатне карте настаје кад корисник поступа супротно одредбама чл. 15. и чл. 18. ове одлуке, конкретно кад прекорачи дозвољено време коришћења паркинга, не користи паркинг место у складу са саобраћајним знаком, хоризонталном и вертикалном сигнализацијом којом је означено паркинг место (члан 15.), не истакне купљену паркинг карту са унутрашње стране предњег ветробранског стакла возила, не плати (унапред) паркирање путем мобилног телефона (члан 18. став 2.), оспореном одредбом утврђена је обавеза плаћања посебне накнаде под називом „доплатна карта“, која, по схватању Суда, даје основ даваоцу услуге да цену под називом „доплатна карта“ у наведеним случајевима (чл. 15. и 18. Одлуке) одреди независно од Законом (и Одлуком) прописаних критеријума за образовање цена услуге, јер из оспорене одредбе члана 20. став 1, како је формулисана, не произлази да корисник услуге плаћањем доплатне карте стиче право на „другачији начин коришћења паркиралишта“. Из наведених разлога доплатна карта, која је оспореном одредбом Одлуке формулисана као накнада за поступање корисника супротно прописаном, односно уговореном начину коришћења јавног паркиралишта, тако посматрано има првенствено значење накнаде, односно санкције за повреду Одлуком, односно уговором предвиђеног начина коришћења јавног паркиралишта, а не накнаде за коришћену услугу, односно „другог вида плаћања услуге коришћења паркинг места“, како наводи доносилац оспореног акта. Полазећи од наведеног, као и да општим актом јединице локалне самоуправе прописана права и обавезе корисника и даваоца услуге имају значење прописа који обавезује уговорне стране при уређивању међусобних односа, следи и да су оспореном одредбом Одлуке права и обавезе уговорних страна уређени на начин којим се доводи у питање Законом о облигационим односима утврђено опште начело у вези са уређивањем уговорних односа, сагласно коме се у заснивању двостраних уговора полази од начела једнаких вредности и узајамних давања. Такође, како је оспореном одредбом Одлуке доплатна карта одређена као накнада за поступање корисника супротно прописаном, односно уговореном начину коришћења јавног паркиралишта, а имајући у виду Одлуком прописане случајеве у којима може настати обавеза њеног плаћања, доплатна карта за поједина поступања супротно прописаним условима коришћења паркиралишта има и елементе накнаде за повреду уговором предвиђене новчане обавезе, односно елементе уговорне казне која се, сагласно Закону о облигационим односима, не може прописивати, односно уговарати за неизвршење новчане обавезе. Полазећи од наведеног, као и да Закон о комуналним делатностима, на основу кога је оспорена Одлука донета, не уређује „доплатну карту“ ни као начин уговарања плаћања цене, ни као „други вид плаћања услуге“, оспореном одредбом члана 20. став 1. Одлуке, по схватању Суда, прописан је „посебан правни основ“ који даваоцу услуге даје право да стиче приход кроз посебну цену - доплатну карту која се, с обзиром на случајеве за које је прописано њено плаћање, не може довести у везу са Законом утврђеним елементима за образовање цена. Другим речима, оспореном одредбом Одлуке прописан је „посебан правни основ“ за заснивање уговорног односа између корисника паркиралишта и даваоца услуге на начин којим се доводи у питање опште начело у заснивању двостраних уговора које претпоставља да се у уређивању тих односа полази од једнаке вредности узајамних давања уговорних страна. Стога и доплатна карта коју је корисник дужан да плати кад поступа супротно одредбама чл. 15. и 18. Одлуке, полазећи од начина на који је уређена оспореном одредбом Одлуке има у суштини карактер казне за повреду прописом, односно уговором предвиђеног начина коришћења паркиралишта. С тим у вези, Уставни суд је констатовао и да је, на основу оспорене одредбе Одлуке, ценовником даваоца услуге „доплатна карта“ одређена као „накнада“ за неплаћање или прекорачење дозвољеног времена задржавања на паркиралишту и јавној гаражи, као и да је одређена у вишеструко већем износу од осталих цена истих услуга, односно у износу који се не може довести у било какву везу са извршеном (посебном) услугом, односно критеријумом за одређивање њене висине зависно од уговореног начина плаћања. Такође, оцењујући основаност навода подносилаца иницијативе, Уставни суд је имао у виду и да је исто поступање корисника, супротно одредбама члана 15. и члана 18. став 2. Одлуке, прописано и као повреда Одлуком одређеног начина коришћења паркиралишта за коју се, поред доплатне карте, на основу одредаба члана 26. став 1. тач. 2. и 4. Одлуке, кориснику услуге може изрећи и новчана казна за прекршај, те да је у том смислу уставноправно неприхватљиво да се кориснику утврђује више (различитих) новчаних обавеза по основу истог начина коришћења паркиралишта. Из наведених разлога оспорена одредба члана 20. став 1. Одлуке, по оцени Суда, није у сагласности са Уставом и законом.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да су остале одредбе члана 20. Одлуке у непосредној вези са одредбом става 1, којом је прописано плаћање доплатне карте, Уставни суд је утврдио да члан 20. оспорене Одлуке у целини, у време важења, није био у сагласности с Уставом и законом, одлучујући као у тачки 1. изреке, Уставни суд констатује да је овакав став заузео и у Одлуци ИУ-16/2009 од 27. октобра 2011. године, у којој је утврдио да по садржини идентична одредба члана 21. став 1. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист општине Суботица“, бр. 12/05 и 3/08) није у сагласности са Уставом и законом.

Поводом иницијативе за оцену уставности и законитости члана 20. и члана 14. став 2. оспорене Одлуке, Уставни суд је Решењем покренуо поступак за оцену уставности и законитости и одредаба члана 10. став 2, члана 14. ст. 1. и 2. и члана 15. тачка 1. Одлуке из тачке 1. изреке. Полазећи од тога да је наведеним одредбама Одлуке прописано плаћање накнаде за коришћење јавног паркиралишта, по оцени Суда, основано се поставило питање шта корисник плаћа предвиђеном накнадом, да ли само накнаду за извршену комуналну услугу (управљања и одржавања јавних паркиралишта), сагласно Закону о комуналним делатностима или евентуално и „накнаду“ за коришћење обележених простора за паркирање за које јединица локалне самоуправе на основу Закона о финансирању локалне самоуправе може да уводи локалну комуналну таксу. С тим у вези поставило се и питање да ли давалац комуналне услуге, на основу наведених одредаба Одлуке, наплатом накнаде за коришћење јавних паркиралишта, евентуално стиче приход и по основу коришћења обележених простора за паркирање, које сагласно Закону о финасирању локалне самоуправе представља основ за увођење локалне комуналне таксе као изворног прихода јединице локалне самоуправе.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да се овде ради о постојању закона који (истовремено) дају основ да јединице локалне самоуправе својим актима на различит начин уређују обавезу плаћања по истом основу - коришћења простора за паркирање моторних возила (осим гаража), и то као накнаду даваоцу услуге сагласно Закону о локалној самоуправи и Закону о комуналним делатностима или као локалну комуналну таксу која је приход јединице локалне самоуправе, сагласно Закону о финасирању локалне самоуправе. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да накнада за коришћење „простора за паркирање моторних возила“ прописана оспореним одредбама одлуке „покрива“ и трошкове уређивања и одржавања јавног паркиралишта, коју делатност као комуналну обавља давалац комуналне услуге (коришћења) јавног паркиралишта, и по ком основу сагласно закону има право на одговарајућу накнаду, Уставни суд је у тачки 2. изреке, на основу одредаба члана 57. Закона о Уставном суду, обуставио поступак за оцену уставности и законитости наведених одредаба Одлуке. Међутим, имајући у виду да се постојањем закона који дају основ да се у основи исти односи актима јединице локалне самоуправе уређују на различит начин доводи у питање Уставом утврђено начело владавине права и јединствености правног поретка, Уставни суд је у раније донетој Одлуци у предмету ИУ-16/2009, поводом истих правних питања одлучио да, сагласно члану 105. Закона о Уставном суду, обавести Народну скупштину о уоченим проблемима у остваривању уставности и законитости.

Оцењујући основаност навода иницијатора којима се оспорава уставност и законитост одредбе члана 14. став 2. Одлуке, којом је прописано да накнаду за коришћење посебног паркиралишта плаћа возач или власник возила, Уставни суд је утврдио да из наведених одредаба Устава и Закона о комуналним делатностима произлази да се права и обавезе даваоца, односно корисника комуналних услуга, као и начин наплате цене за коришћење комуналне услуге, који имају значење обавезујућих правила за даваоце и за кориснике комуналних услуга, уређују актом јединице локалне самоуправе. Стога Скупштина Града Новог Сада, сагласно наведеним одредбама Закона о комуналним делатностима, има овлашћење да својим прописом уреди услове за коришћење комуналне услуге јавних паркиралишта и начин плаћања комуналне услуге, те да у оквиру уређивања тих питања одреди ко се сматра корисником услуге паркирања, односно ко је дужан да плати извршење поменуте комуналне услуге. С обзиром на то да се комунална услуга пружа давањем на коришћење паркинг места за моторно возило и да обавеза плаћања накнаде настаје паркирањем моторног возила на паркинг месту за чије је коришћење прописана обавеза плаћања накнаде, по схватању Уставног суда, услуга паркирања извршена је власнику моторног возила, без обзира да ли је он у конкретном случају непосредно паркирао возило, односно дао налог да се изврши паркирање. Наиме, давањем свог возила на коришћење другом лицу, власник возила сагласио се да преузима прописану обавезу да плати накнаду за извршену услугу коришћења паркинг места - паркирањем возила чији је власник и у случају да лице коме је дао на коришћење своје возило - непосредни корисник не плати ту накнаду. У овом, као и у случају противправног одузимања возила, заштиту свог права по основу штете коју је претрпео плаћањем комуналне накнаде за паркирање моторног возила чији је власник, а које је користило друго лице, са или без његове дозволе, власник возила може да остварује у поступку пред надлежним органима.

Полазећи од тога да сагласно одредби члана 55. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд у току поступка, а на захтев доносиоца општег акта, може застати са поступком и дати могућност доносиоцу општег акта да у одређеном року отклони уочене неуставности и незаконитости, Уставни суд је оценио да се застој поступка, сагласно наведеној одредби Закона, може одредити само у случају када се оцењује уставност и законитост акта који је на снази. Будући да је утврдио да је у току поступка пред Уставним судом оспорени акт престао да важи, Уставни суд је оценио да не постоје процесне претпоставке да застане са поступком у овој правној ствари како је то тражено дописом доносиоца акта од 7. априла 2011. године, па је, на основу одредбе члана 36. тачка 4) Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.Такође, имајући у виду да је оспорена Одлука престала да важи даном ступања на снагу Одлуке о јавним паркиралиштима на територији Града Новог Сада, као и да је том одлуком у погледу прописивања обавезе плаћања доплатне карте задржано у основи истоветно решење као и у одредбама члана 20. Одлуке о јавним паркиралиштима која је предмет ове одлуке, Уставни суд је оценио да оспорене одредбе члана 20. Одлуке о јавним паркиралиштима у време важења нису биле у сагласности с Уставом и законом. Из наведених разлога Уставни суд је и у предмету ИУо-114/2011 који је формиран поводом поднете иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и законитости члана 22. Одлуке о јавним паркиралиштима на територији Града Новог Сада („Службени лист Града Новог Сада“, бр. 4/10 и 5/10), на истој седници донео Решење којим је покренуо поступак за оцену уставности и законитости ове одлуке Града Новог Сада.

Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке одбацио иницијативу за оцену уставности и законитости одлука о утврђивању цена паркирања и уклањања моторних возила, јер је оценио да наведени акти представљају акте пословне политике даваоца комуналне услуге, односно појединачне акте, за чију оцену Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан.

Суд је, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одбацио захтев за доношење „привремене мере којом ће обуставити од примене оспорене одредбе до коначне одлуке у поступку оцене уставности“, јер је донео коначну одлуку, као у тачки 5. изреке.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 36. став 1. тач. 1) и 4), члана 45. тач. 1) и 4) и члана 46) тач. 3), 5) и 7) Закона о Уставном суду и члана 82. тачка 1. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Слијепчевић