Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић , чланови Већа , у поступку по уставној жалби Л. Р. и О. Р, обоје из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. јула 2014. године, донео је

ОДЛУКУ

Усваја се уставна жалба Л. Р. и О. Р. и утврђује да је у поступку који је вођен пред Општинским судом у Бору у предмету П. 1081/08 (иницијално предмет П. 457/99) повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. Л. Р. и О. Р, обоје из Б, су 28. септембра 2011. године, преко пуномоћника Р. А. К, адвоката из З, Уставном суду поднели уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Бору П. 1081/08 од 10. децембра 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5062/10 од 14. јула 2011. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку који је вођен пред Општинским судом у Бору у предмету П. 1081/08 (иницијално предмет П. 457/99).

Подносиоци уставне жалбе су, износећи ток парничног поступка, који је започет тужбом поднетом против подносилаца, као тужених, још 29. априла 1999. године, а затим спојен са парницом по противтужби подноситељке О. Р, навели да је оспорени парнични поступак правноснажно окончан тек након 12 и по година. Поред тога што истичу да је суђење било ван разумног рока, подносиоци сматрају и да је суђење, као и његов исход, био неправичан. У овој парници се више пута пресуђивало и тужбени захтев тужиоца је био и усвајан и одбијан, али је неправичан коначни исход парнице, не само остварено право тужиоца на једној половини булдожера, већ и "пресуђена новчана обавеза" подносилаца уставне жалбе да исплате тужиоцу на име тог његовог сувласничког удела износ од 42.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 23. фебруара 1998. године. По мишљењу подносилаца, овакав исход парнице, доводи тужене до ситуације да до краја живота неће моћи да обезбеде тај новац, те превазилази имовинско наслеђе подноситељке иза смрти њеног оца (по закључку судова ортака са тужиоцем код куповине булдожера), који је њен муж, овде подносилац уставне жалбе, продао пре почетка спора. Како овакве новчане обавезе подносиоци нису у могућности да поднесу, истичу да се "поставља питање сврсисходности и рационалности овакве дубоко неправичне судске одлуке", па предложу да Уставни суд одложи извршење предметне правноснажне пресуде поводом исплате новчаног дела, како би отклонио очигледно неправично дејство окончаног пресуђења. Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене судске одлуке. Захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року нису поднели.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 76. став 5. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', број 103/13), захтевао од Основног суда у Бору достављање списа предмета П. 1081/08 ранијег Општинског суда у Бору (иницијално предмет П. 457/99), те је након извршеног увида у списе предмета, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Против подносиоца уставне жалбе Л. Р, као туженог, тужилац В.В поднео је 26. априла 1999. године Општинском суду у Бору (у даљем тексту: Општински суд) тужбу, ради утврђења права својине и исплате. У тужби је навео да је заједно са тастом туженог Ж.М, у току 1982. године, купио булдожер. Он му је на име свог удела исплатио вредност од 27.000. француских франака, али како је тужилац био на привременом раду у Француској, сада пок. Ж.М. је користио њихов булдожер до своје смрти. Овај булдожер није био предмет оставинске расправе, а тужени га је, пре подношења тужбе, продао за 2.000 ДЕМ трећем лицу. Предложио је да се утврди да је тужилац власник булодожера у делу од једне идеалне половине и да се обавеже тужени да му исплати противвредност на име те половине, у износу од 10.000,00 динара. Предмет је заведен под бројем П. 457/99. Тужилац је 14. јула 1999. године преиначио тужбу, и поред туженог као друготужену означио супругу пок. Ж.М, а као трећетужену ћерку О. Р, овде подноситељку уставне жалбе. Након три одржана рочишта, и једног неодржаног рочишта јер првотужени није био уредно позван, Општински суд је пресудом П. 457/99 од 20. октобра 1999. године одбио тужбени захтев тужиоца у целини у односу на туженог Л. Р, овде подносиоца уставне жалбе. Решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 2459/99 од 27. децембра 1999. године укинута је наведена првостепена пресуда и предмет враћен на поновно суђење, између осталог и због тога што првостепени суд није одлучио о преиначењу тужбе.

У поновном првостепеном поступку, предмет је пред Општинским судом добио нови број П. 419/2000. Након одржаних седам рочишта (једно рочиште је одложено на предлог првотуженог), на којима је Општински суд саслушао 12 сведока и спровео машинско вештачење, закључена је главна расправа.

Пресудом Општинског суда П. 419/2000 од 14. маја 2001. године усвојен је тужбени захтев тужиоца у целости, па је према туженима - подносиоцима уставне жалбе и М.Ж утврђено да је тужилац власник једне идеалне половине булдожера ближе описаног у изреци пресуде, те тужени обавезани да на име овог својинског удела исплате тужиоцу износ од 42.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 23. фебруара 1988. године, до коначне исплате, као и да тужиоцу солидарно накнаде трошкове поступка.

Одлучујући о жалби тужених, Окружни суд у Зајечару је решењем Гж. 1770/01 од 19. децембра 2001. године укинуо ожалбену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. Предмет је пред Општинским судом добио нови број П. 990/02.

У трећем поновном првостепеном поступку, Општински суд је, након десет заказаних рочишта, од којих је одржано седам, закључио главну расправу 5. маја 2004. године. Два рочишта нису одржана јер тужени нису били уредно позвани, а једном је пуномоћник тужених тражио одлагање. Покушај поравнања није успео, а у току овог дела поступка је преминула друготужена, тужилац је прецизирао тужбени захтев, а Општински суд у доказном поступку извео доказ читањем исказа сведока саслушаних замолним путем пред Општинским судом у Трстенику.

Пресудом Општинског суда П. 990/02 од 5. маја 2004. године је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца, и то према друготуженој О. Р, док је одбијен у односу на првотуженог Л . Р. Решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 1394/05 од 28. септембра 2005. године укинута је наведена првостепена пресуда и предмет враћен на поновно суђење.

До доношења нове првостепене пресуде П. 1229/05 од 20. септембра 2006. године, Општински суд је заказао шест рочишта за главну расправу, од којих је оджано пет, а једно је одложено на предлог тужених. Друготужена је истакла 5. јуна 2006. године противтужбени захтев и тражила да се према тужиоцу утврди да је она власник булдожера у целини.

Пресудом Општинског суда у Бору П. 1229/05 од 20. септембра 2006. године је, у првом ставу изреке, усвојен тужбени захтев тужиоца и утврђено да је тужилац власник булдожера у делу од једне идеалне половине и тужени су обавезани да му солидарно на име овог својинског дела исплате износ од 42.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 23. фебруара 1988. године, до коначне исплате. Другим ставом изреке наведене пресуде је одбијен као неоснован противтужбени захтев друготужене-противтужиље О . Р. да се утврди да је она власник булдожера ближе означеног у изреци пресуде, док су трећим ставом изреке обавезани тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове поступка у износу од 54.500,00 динара.

Пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 1457/07 од 21. октобра 2008. године потврђена је пресуда Општинског суда у Бору П. 1229/05 од 20. септембра 2006. године у првом ставу изреке, те укинута наведена првостепена пресуда у ставу другом и трећем изреке и предмет враћен на поновно суђење.

У петом поновном првостепеном поступку, предмет је пред Општинским судом добио нови број П. 1081/08 и након једног одржаног рочишта, закључена је главна расправа.

Оспореном пресудом Општинског суда у Бору П. 1081/08 од 10. децембра 2008. године је у првом ставу изреке делимично усвојен противтужбени захтев захтев тужене - противтужиље О. Р. и утврђено да је она власник једне половине булдожера, док је у преосталом делу противтужбени захтев одбијен као неоснован. Другим ставом изреке наведене пресуде обавезани су тужени Л. Р. и тужена - противтужиља О. Р. да тужиоцу накнаде трошкове поступка у износу од 141.200,00 динара. Против наведене пресуде тужени су изјавили жалбу 12. јануара 2009. године, а одговор на жалбу је супротна страна дала 20. јануара 2009. године.

У поступку по жалби, Апелациони суд у Београду је, након одржане расправе, пресудом Гж. 5062/10 од 14. јула 2011. године одбио жалбе тужених и потврдио ожалбену пресуду у ставу првом и другом изреке. У образложењу оспорене пресуде, другостепени суд је навео да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање, те потом и правилно одлучио да је противтужиља - тужена власник 1/2 идеалног дела булдожера, а имајући у виду да је правноснажном пресудом Општинског суда у Бору П. 1299/09 од 20. септембра 2006. године утврђено да је тужилац сувласник са 1/2 идеалног дела на предметном булдожеру, а да је противтужиља-тужена законски наследник покојног М.Ж, који је са тужиоцем ортачки купио спорни булдожер. Даље, Апелациони суд наводи да је, и одлука о трошковима, а супротно наводима жалбе, правилна. Ова пресуда уручена је 12. септембра 2011. године пуномоћнику подносилаца уставне жалбе.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

У тренутку подношења тужбе и покретања предметног парничног поступка на снази је био Закон о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 и 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91), којим је било прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).

Одредбама члана 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09 ), који је важио у време пресуђења, прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (став 1 .), као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (став 2 .).

5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносиоци уставне жалбе позивају, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак против подносиоца Л. Р, као туженог, покренут тужбом поднетом 26. априла 1999. године Општинском суду у Бору, а против подноситељке О. Р. 14. јула 1999. године - поднеском тужиоца којим је субјективно преиначена тужба. Општински суд је истовремно расправљао и о противтужбеном захтеву подноситељке О. Р, који је она истакла 5. јуна 2006. године. У односу на подносиоца Л. Р. поступак је правноснажно окончан 21. октобра 2008. године, поводом главне ствари, доношењем пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 1457/07 од 21. октобра 2008. године. Међутим, уручењем оспорене другостепене пресуде, дана 12. септембра 2011. године, поступак је окончан за подносиоца Л. Р. и поводом одлуке о трошковима поступка, као и за подноситељку уставне жалбе О. Р. по њеном противтужбеном захтеву.

Уставни суд указује да је надлежан да испитује повреду уставних права након 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије којим је установљена уставна жалба као правно средство за заштиту Уставом гарантованих права и слобода. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, Уставни суд је стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања судског поступка који је предмет уставне жалбе.

Парнични поступак поводом кога је поднета уставна жалба трајао је за подносиоца Л. Р. 12 година и пет месеци, а за подноситељку уставне жалбе О. Р. 12 година и два месеца.

Наведено трајање поступка, само по себи, указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Стога, Уставни суд оцењује да, иако је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносилаца уставне жалбе као странака у поступку, поступање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај спорног права за подносиоце, трајање парничног поступка од преко 12 година, без обзира што је за једног од њих поводом главне ствари окончан за девет година и шест месеци, не може бити оправдано ни једним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће утицати на његову дужину.

Уставни суд је оценио да у овом предмету није било сложених чињеничних и правних питања.

Такође, нема никаве сумње да је ажурно и прописно поступање суда у циљу брзог и ефикасног разрешења спорних питања, било од легитимног интереса за подносиоце.

У погледу понашања подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да они, сразмерно дужини трајања поступка, ни су у значајнијој мери допринели његовом трајањ у, тиме што су два пута тражили одлагање рочишта.

По оцени Уставног суда, одлучујући допринос неприхватљиво дугом трајању поступка дали су надлежни судови. Неоправданом трајању парничног поступка допринело је вишеструко укидање првостепених пресуда по налогу вишестепених судова и враћање на поновно поступање. Наиме, одлуке првостепеног суда су биле укидане, у целини или делимично, и враћане на поновно суђење, чак четири пута, да би тек по доношењу пете првостепене пресуде, која је потврђена у целини, поступак био окончан. Уставни суд указује на став Европског суда за људска права изражен у пресуди од 6. септембра 2005. године у предмету „Павлyулyнетс против Украјине“ (број апликације 70767/01, став 51 .), у коме је констатовано да поновно разматрање једног предмета због враћања на нижу инстанцу може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему тужене државе. Такође, Уставни суд оцењује да допринос постоји и на страни Апелационог суда у Београду, пред којим је поступак по жалби трајао преко две године.

Из свега наведеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцима уставне жалбе у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Бору у предмету П. 1081/08 (иницијално предмет П. 457/99), повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - УС), уставну жалбу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.

7. Сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.

Према наводима подносилаца, до повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава дошло је због "неправичног коначног исхода парнице", ..."не само тиме што је остварено право тужиоца на једној половини булдожера, већ и пресуђена новчана обавеза подносилаца уставне жалбе на исплату његовог сувласничког удела". Како је оспореним пресудама правноснажно утврђено власништво на једној идеалној половини булдожера подноситељке О. Р. и одлучено о обавези подносилаца за накнаду трошкова поступка, то се предмет расправљања у овом делу поступка не може довести у везу са наводима подносилаца о повреди означеног права. Уставни суд је оценио да су подносиоци само формално истакли ову повреду, те да њихови наводи представљају израз незадовољства правноснажно утврђеном новчаном обавезом из 2008. године, која није у вези са садржином оспорених пресуда.

Имајући у виду наведено, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.

8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.